Црна Гора: Немоћ под кљуном “велике Албаније”

Прије пар дана, тачније 10. новембра 2017. године, подгоричке Вијести су објавиле да је Мило Ђукановић, шеф ДПС-а и владајућег режима у Црној Гори, у току предизборне кампање посјетио Тузи, омалену варошицу поред Подгорице, углавном насељену албанским становништвом.Та варош је јако битна, јер је њено евентуално издвајање у самосталну општину- предуслов стварања албанске аутономије на простору Црне Горе.

Значај Тузи је тако велики да је прије десетак дана Тирана отворено ускочила у предизборну кампању у Црној Гори, и то на погано дрзак начин.

Тирана маршира Подгорицом, шеф режима у облацима

У вези тога мијешања, подгоричке Вијести су 2.11.2017. објавиле информативни текст, под насловом “Тирана подржала договор лидера”, у којем се, без икакве осуде догођеног, каже следеће:

“Представници албанских партија потписали су платформу којом се обавезују да ће након локалних избора у Тузима заједнички преговарати о формирању власти.

Према тврдњама потписника, на платформи су инсистирали представници дијаспоре али и званична Тирана, која је то тражила преко дипломатских канала. Министарство спољних послова Албаније поздравило је потписивање платформе…”

Шеф црногорског режима Ђукановић уопште није реаговао на то званично мијешање Албаније у изборни процес у Црној Гори, већ се појавио у Тузима и нашао „непријатеље“ у Подгорици.

А шта је Ђукановић рекао у Тузима, осам дана послије упада Тиране на исто мјесто, пренијеле су Вијести у тексту под насловом “Ђукановић: Да је било по њиховом, страдала би Црна Гора”.

У кључном дијелу говора шеф режима се свом силином окомио на свог главног опозиционог конкурента, а то су Демократе Алексе Бечића, које су управо у Тузима, недавно, јако професионално промовисале своје идеје.

Подсјећајући да су Бечићеве Демократе проистекле из СНП, Ђукановић је у Тузима рекао следеће:

“Рећи ћемо им када дођу овдје да знамо да су били дио партије, СНП-а, која је јуришала на Тузи након предсједничких избора 1997. године и предводила анти- црногорску политику на референдуму… Они данас барјаче и даље тробојком као државном заставом, у односу на црногорски државни барјак.“

То што су ове оштре ријечи упућене једној опозиционој партији- нас не интересује, јер је на тој партији да одговори своме конкуренту, ако има жељу и намјеру.

Опозиционе и режимске партије овај пут нису у фокусу нашег интересовања, јер се оне боре за своје идеје и интересе, али су нам итекако интересантне дотичне поруке шефа режима.

Како је у свом обраћању Ђукановић изнио очигледно тешке оптужбе на рачун већинског православног народа у Црној Гори, док му Тирана маршира по Подгорици, то ће само тај контекст бити тема овога текста.

Лов на вјештице у корист Приштине и Тиране

Теза Ђукановића да су неке партије “предводиле анти- црногорску политику на референдуму”, може се тумачити као став усмјерен против свих грађана који су гласали за заједничку државу. И то је- исправно тумачење!

Како је за заједничку државу гласало двије трећине православног становнишва Црне Горе, оног које је кроз историју стварало и створило Црну Гору, то је јасно да је, ако се говори о некаквој “анти- црногорској” политици, управо политика Ђукановића на референдуму, а и послије њега, све до дана данашњега, била таква- отворено антицрногорска.

Свима је познато да је шеф режима довео Црну Гору до међународног признања шовинизирањем мањинских народа против већинског православног становништва, све уз помоћ званичног Вашингтона, али и Тиране, Пришине, Сарајева и Загреба.

Отровни говор у Тузима показује да Ђукановић с том шовинизацијом није престао, што је класични примјер анти- црногорске политике у државном смислу.

Као резултат имамо ситуацију да Црном Гором галопира Ђукановићев државни шовинизам усмјерен против православног становништва, док државом влада америчка амбасада у Подгорици, а Тирана маршира са заставама Албаније, „Косова“ и „велике Албаније“ свуда по Црној Гори, а да црногорски режим не смије писути, нити квикнути.

Управо због страха од „велике Албаније“ Ђукановић је побјегао у НАТО, али- Тирана је недавним политичким упадом у Тузи демонстрирала да је не интересује што је Црна Гора у НАТО.

Она је у Тузима промовисала врло јасан политички и државни циљ- да са албанских простора у Црној Гори избаци све партије које нису под контролом Тиране, а прије свега партију Ђукановића.

Ђукановић то одлично зна- али не смије ништа да уради, па чак- нити да протестује.

Узрок такве немоћи Ђукакновића налази се у томе што је, у процесу лобирања за референдум о независности Црне Горе- остао дужан свим недобронамјерним државама у окружењу, па и мањинским народима у Црној Гори.

Зато није чудо што данас паралисано клечи, не само пред Вашингтоном, већ и пред Тираном и Приштином,

Мада, интересантна је та неразумност шефа режима, који из биједног клечећег положаја пред промотерима „велике Албаније“- и даље осионо бљује ватру против већинског православног становнишва, отворено га третирајући- непријатељем.

Наравно да такво понашање Ђукановића итекако одговара Тирани и Приштини, јер шеф режима, хушкајућом реториком и снагом државног апарата, врло ефективно политички блокира православно становништво у Црној Гори.

Форсирајући- вјештачки православни раскол по Црној Гори, усијавајући га сумашедшим испадима- до максимума, и то свјесно и безочно, Ђукановић је створио ситуацију да Црну Гору реално нема ко да брани, а да Тирана и Приштина могу да раде што год пожеле.

Баханалије ДПС-овских Тужана

У свом говору у Тузима, шеф режима је по још једном пункту отворено шовинизирао мјештане дотичне вароши- једностраном причом о „онима“ који су “јуришали на Тузи након предсједничких избора 1997. године”.

О чему се тада радило, интересантан осврт је 24. маја 2016. године дао колега Мирослав Ђукић, иначе адвокат који тренутно ради у Бања Луци, рекавши следеће:

“Ја бих се присјетио 1997. године и дивљања присталица кандидата ДПС-а из Тузи, када су саопштени резултати избора, по којима је њихов кандидат побиједио.

Неколико стотина младих и пијаних Тужана је тога јутра (понедељак) колима парадирало Подгорицом, национално вријеђало све пролазнике, а врло вулгарно добацивало женама…

Кад је предвече истог дана кренула колона возила из Подгорице, у којима су се налазили увријеђени, жељни да поставе питања шовинистичким бахантима у Тузима, једва су челници полиције успели да наговоре увријеђене да се врате. То није тако давно било, памтимо, иако је било заташкано.”

Из сведочења Ђукића јасно је да су инцидент испровоцирали Албанци из Тузи који су чланови ДПС-а, и то они најрадикалнији- који су под „директном командом“ Ђукановића.

Циљ ове провокације је био да се, послије очекиване реакције револтираних грађана Подгорице, Ђукановић представи као једини „заштитник Албанаца у Црној Гори“, што је било политички профитабилно, и то на дуже стазе.

Та политика „јединог заштитника Албанаца у Црној Гори“ је метастазирала на референдуму о државној независности Црне Горе, одржаног 21. маја 2006. године, на којем је осим Албанаца из Црне Горе и иностранства, мноштво Албанаца из Албаније и са Косова узело учешће и гласало на референдуму, иако нису грађани Црне Горе.

На референдуму је, међу албанским гласачима са Космета, учествовао и Насер Кељменди, за којег сарајевски медији тврде да се “налази на челу најјаче албанске криминалне породице на Балкану, која води послове из Пећи и Сарајева”.

Рецимо, Сарајевски Центар за истраживачко новинарство (ЦИН) писао је крајем 2009. како Кељменди и његов клан управљају низом фирми у БиХ, Црној Гори, Србији и Косову, те имају везе са утицајним људима у региону.

А према подацима српске полиције- “Кељменди са Косова је главни финансијер и организатор промета хероина, који у Пећ стиже аутобусима из Истанбула и Албаније, а затим се, преко Рожаја, допрема у Нови Пазар, а одатле у Западну Европу.”

Сам Насер Кељменди је у интервјуу за подгоричке Вијести 11.12. 2011. године, потврдио да је гласао на референдуму о независности Црне Горе, и новчано помогао тај пројекат на следећи начин: „Негдје смо лобирали, негдје организовали превоз…”.

Да подвучемо црту, у својој анти- црногорској политици, Ћукановић се није либио да на референдум довлачи гласаче из сусједних држава, па и користи помоћ крупних балканских нарко- босова. Тако је остао дужан не само Тирани и Приштини, али и шефовима организованог криминала.

Пријетње Вашингтона и демонстрација немоћи Подгорице

Није прошло нити четири мјесеца од осамостаљивања Црне Горе, а на њу је извршен удар с циљем наплате тих дугова. Дакако, ради се о дешавањима уочи акције „Орлов лет“, а и послије ње!

Новинарка Весна Рајковић је 18. септембра 2006. године за агенцију Бета направила анализу црногорске полицијске акције „Орлов лет“, која је изведена изведена 9. септембра 2006 године, само један дан прије парламентарних избора у Црној Гори .

С једне стране, она је пренијела да “поједини албански политичари у Црној Гори наводе да је циљ хапшења био „застрашивање“ албанске популације пред изборе”.

На другој страни, навела је- “у операцији „Орлов лет“ на подручју Малесије ухапшено је 13 од 17 осумњичених за планирање терористичких акција”, и додала:

“Полиција је саопштила да су ухапшени црногорски држављани из Малесије и амерички држављани поријеклом из те области која се граничи са Албанијом, те да је група планирала да се у терористичке акције у тој области укључе и бивши припадници паравојних формација са Косова.”

Политички аналитичар Александар Алексић, бивши високи функционер ЛСЦГ и градоначелик Цетиња, се на тај догађај осврнуо 30.10.2017. на порталу Спутњик, у ауторском тексту под називом “Како је тајна НАТО војска оперисала у бившој Југославији”.

Сматрајући да је дотично спремање оружане акције Албанаца у Црној Гори било у организацији тајне НАТО војске, која изводи сличне операције у Европи- све под кодираним називом „Гладио“, Алексић је рекао следеће:

“Дио истих акција (тајне НАТО војске у Европи, оп.а. ) представљају и акције: „Бљесак“, „Олуја“, стварање Ослободилачке војске Косова, лажне операције којима се једна национална група хушка на другу- и многе друге.

Ако се сјетите чак и можда најбаналније акције „Орлов лет“, у којој су међу ухапшенима били и амерички држављани.

Била је то акција која подсјећа на све сличне акције широм Европе у којима званична полиција открива складишта оружја.

Због те акције црногорске полиције припадници албанске мањине нису протестовали испред државних органа Републике Титоград него директно испред Амбасаде САД.

Викиликс је пренио повјерљиву депешу из Амбасаде САД из Подгорице, коју је потписала отправница послова Маша Барнс, према којој је један амерички конгресмен директно од Владе Жељка Штурановића захтијевао ослобађање и помиловање свих оптужених у акцији „Орлов лет“‘.

Барнсова је у депеши пренијела и став Милана Роћена да је разговор конгресмена са Штурановићем био пријетећи и „неприкладан за разговор са шефом стране владе!“

„Орлов лет“- као крај црногорске суверености

Да закључимо- ако желимо тачно одредити формални датум када је свјеже осамостаљена Црна Гора суштински изгубила сувереност и независност- то је био 9. септембар 2006 године, када се десила полицијска акције „Орлов лет“.

Црногорски сувернистички врх је, за мање од четири мјесеца од чудног референдума- изгубио државну независност?! Пали су на првој озбиљној провјери чврстоће у чувању државе. То може ући чак и у Гинисову књигу рекорда.

Руководиоци тајне НАТО војске су током операције „Гладио“ у Црној Гори, која се завршила лошим исходом по црногорске суверенисте- непосредно послије акције „Орлов лет“, добили управо то што су хтјели.

Суверенистичко руководство Црне Горе је поклекло пред Вашингтоном, а држава изгубила сваку помисао о независности и суверености.

Послије те капитулације, шеф црногорског режима је продужио са глумом да је Црна Гора суверена држава, наставио да се бори против „унутрашњих непријатеља“ који „угрожавају независност и сувереност“- које очигледно нема, већ се она налази заробљена у холовима америчке амбасаде у Подгорици.

Наравно, анализа других аспеката говора Ђукановића у Тузима, поготово око застава и сличних ствари, ће бити обрађени у неком наредном тексту.

Али, за сада можемо закључити следеће- док батина Велике Албаније свом снагом витла изнад Црне Горе, шеф режима је немоћан да ишта уради, и врло чудно се понаша.

Он у својим дејствима све више подсјећа на несрећног човјека који, док му зле комшије сијеку шљиве, руше ограду, ломе кров, у немоћи да се одупре најездницима- витла песницама над главама „непослушних кућних љубимаца“, демонстрирајући тиме некакав значај и снагу, у што нити слободне птице на грани не могу повјеровати, а не људи.

А сваки добронамјерни човјек ће му рећи, ако он уопште може ишта више чути, да је вријеме да упути огромно и дубоко извињење православном становништву Црне Горе. И да потом оде из политике, јер је пут којим је ишао довео на руб провалије и државу и народ.