Црна Гора након 21. маја: Тријумф обмане и суноврат једне државе
Прије деветнаест година, на дан 21. маја 2006, грађани Црне Горе изашли су на референдум који им је обећавао „европску Црну Гору“, економски просперитет, правну државу и, наравно, „грађански идентитет“ са сталним наглашавањем да независност Црне Горе неће пореметити односе са Србијом, нити на било који начин утицати негативно на статус српског народа. Данас, деветнаест година касније, истина је болна и сурова — Црна Гора је постала заложник организованог криминала, антисрпске хистерије, западног протектората и унутрашњег распада.
Од дана проглашења независности, Црна Гора је постала позната не по реформама, већ по пљачкашкој приватизацији, заробљеној држави и политичкој корупцији. Монтенегро је постао уточиште највећим криминалним клановима у Европи — кавачком и шкаљарском — који су уз благослов режима Мила Ђукановића пустили коријене у све поре друштва: од полиције и правосуђа, до бизниса и медија.
У наводно грађанској и мултиетничкој држави, српски језик — језик већине грађана — протјеран је из Устава. Ћирилица је прогоњена из школа, институција и медија, док се нацији која је стварала Црну Гору отворено поручује да је странац у сопственој кући. Најтежи ударац дошао је у виду отвореног напада на Српску православну цркву. Тзв. Закон о слободи вјероисповијести био је ништа друго до покушај отимања светиња. Народ је тада устао — достојанствено, мирно, али одлучно. Литије, које су кренуле из Никшића, Подгорице, Берана и других градова, биле су најснажнији израз народне воље од обнове независности — и први прави пораз режима.
Држава у којој пола грађана не признаје државне симболе није ни стабилна ни слободна. У Црној Гори симболи нису израз јединства, већ инструмент подјела. Симболи „независности“ постали су симболи репресије, дискриминације и непријатељства према сопственом народу. Упркос већинском противљењу грађана, Црна Гора је без референдума увучена у НАТО. Није то била одлука слободних грађана, већ резултат западног притиска и домаће сервилности.
Умјесто братских односа, добили смо непрекидан хладни рат са Србијом. Дипломатске туче, прогон српских интелектуалаца и унижавање сваког помена српства постали су норма у „европској Црној Гори“. Ипак, народ никада није до краја прихватио ту политику мржње. Деветнаест година радило се на подјелама, грађењу анимозитета међу грађанима Црне Горе, под старом паролом „завади па владај“. ДПС и сателити, користећи институције као приватну фирму, уништили су домаћу привреду, разорили пољопривреду, а младе генерације натјерали на економску емиграцију.
Црна Гора ни данас није ни независна, ни слободна, ни праведна. Она је подијељена, осиромашена и окупирана — и то не тенковима, већ кредитима, медијском манипулацијом и политичком корупцијом. Али дух народа није сломљен. Ако су литије нешто доказале, то је да у Црној Гори још има гласа који не пристаје на понижење. А глас који не пристаје — то је већ почетак слободе.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
главни разлог је био да ЦГ брже уђе у ЕУ, 2009-2010 како се тада најчешће „зналачки“ наводило…данас је очигледно да је тај пројекат пропао, тренутно је на апаратима, а најбитније да је потпуно неупотребљив за будућу примену када крене неки следећи јуриш на исток
UNISTITELJ MILO SVE STO DOTAKAO UPROPASTIO…A CRNU GORU …