Црна Гора на ивици опстанка: Равно до дна
1 min read
илустрација
Пише: Мићун Милатовић
Посматрано из шире историјске перспективе, актуелна црногорска ситуација не представља радикалну новост. Штавише, уобичајено је да у друштвеним превратима, какав је био и АБ револуција, једна група људи уграби власт, опљачка друштвено богатство и, етаблирајући свој систем вриједности, деструира духовно-моралну супстанцу народа.
Традиција угњетених поучава нас да је „изузетно стање” (Бењамин) у ком живимо – правило, а не изузетак. Баш зато се у историји, како вели Василиј Розанов, јасно поларизују два свјетоназора: тученог човјека и оног који туче. Када год огромно незадовољство већег дијела народа, деценијама успјешно амортизовано од стране режимског кризног менаџмента, избије на површину, показује се да, с ону страну свих националних, вјерских и идеолошких интифада, постоји једна једина линија суштинских подјела у црногорском друштву, исцртана неумољивом логиком социјалног дарвинизма: линија која раздваја оне који су на врху ланца исхране, и оне на његовом дну. Ненасите предаторе, и њихове кротке жртве. И док се отварају фамозна поглавља у процесу приступања ЕУ, чији мучни бескрај подсјећа на листање Борхесове пјешчане књиге, Црна Гора се нашла буквално сатјерана уз ивицу пуког биолошког опстанка. Ако ЕУ заиста некада припусти Црну Гору у свој атар, све и да је мит о благостању које нас тамо чека истинит, биће нам, бојим се, потребнији старачки домови, геронто-домаћице и гробари, него породилишта, вртићи и школе. Свијест о томе да „Ово овако више не може“, одавно не представља никакву утјеху, нити буди наду. Јер, очигледно је да баш овако хоће они којима се може!
Данас се једва још сјећамо како су дојучерашњи скојевци, млади и лијепи, из својих сирогојно џемпера ускочили право у армани одоре и од комунистичких бирократа и секретара аванзовали до инквизитора транзиције. Под транзицијом се подразумијевало багателно располагање трудом и знојем читавих генерација. Транзициона конклава, оличена у комунистичким конвертитима, повела је прави крсташки рат против друштвене својине која се, под окриљем неолибералних догми, распачавала и ковала у свето обличје њиховог приватног капитала. Кохорте гологузих рођака, пријатеља, кумова и осталих грађана лојалних Инквизиторима транзиције, преко ноћи су се трансформисале у немилосрдне пословно-финансијске фаланге које су јуришале на реликте комунистичке прошлости, редом освајајући буџетске синекуре и командне висове у управним одборима предузећа. Транзиционо блато, међутим, показало се као првокласан материјал за вајање нових идола, идеалан амбијент за свеопшту мимикрију која ће услиједити.
Била је то, Бошовски гротескна, слика једног сензационалног карневала, у коме се дојучерашњи пиљар или аутомеханичар, наочиглед пучанства, прерушавао у утицајног пословног човјека, а локалне ништарије, преливоде и медиокритети – у угледне политичке и културне фигуре. Перверзни механизам транзиционе стратификације, слотердајковски речено, огледао се не у томе што се оно високо обарало надоље, већ што се оно ниско насађивало горе. То ће рећи да се првобитна акумулација капитала у Црној Гори одвијала паралелно са опсценом екстазом сваковрсног неморала.
Покушај да се свеопшта социо-културна деградација превлада државотворном идеологијом, илузијом да је самостална црногорска држава она протеза која ће надомјестити екстремитете које је, без анестезије, ампутирала транзициона инквизиција, показао се као фатална заблуда. Укрцавањем у воз митски доживљене историје, заправо безглавим ускакањем у вагон прво држава, потом демократија, црногорско друштво задесила је судбина Толстојеве трагичне јунакиње. Сладуњави национал-романтичарски занос није могао да одагна укус трагичне реалности тог чина. Срећна формула симулације нормалног стања пронађена је у комбинацији евроатлантске есхатологије и легалистичко-институционалног привида, чији се цинизам можда најбоље рефлектује у принципу једнакости грађана пред законом, о коме је још Анатол Франс саркастично говорио: Закони подједнако забрањују и сиромашнима и богатима да спавају испод моста.
Зато се данас тако тешко отети утиску како укупан биланс црногорске транзиције и државотворне еманципације, представља епохалан пораз човјечности. Тим поразом потписали смо све наше, не само прошле већ извјесно и будуће, капитулације. Напослетку, крвави талас насилних смрти који се већ дуже времена ваља улицама црногорских градова, читава та „демонска игра одбачених људи”, док „патуљци са насловних страна” нештедимице хвале царево ново рухо, не оставља простора за сумњу да смо стигли – равно до дна!
