Црква у Краљевини Црној Гори била пећка, светосавка и косовско-завјетна, као што ће бити обновљена Пећка патријаршија после I свјетског рата
1 min read
Отац Гојко Перовић
Пише: Отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије
Црква је старија (настала и профилисала се много прије) од Устава Књажевине Црне Горе 1905. и аутокефалне цркве тамо уписане, али и од Никеје 1219. и оснивања аутокефалне Жичке архиепископије. Односно, поменуте црквене организације из XIII и XX вијека, представљају новију историју онога што знамо и разумијемо као Цркву Христову.
А у њеним почецима, на њеним изворима – није било ни аутокефалија, ни устава, а нарочито не учешћа државних власти у црквеном животу. Напротив – Црква је настала и развила се, тако што је била гоњена. Од (ондашње римске) државе!
Од Иродовог злочина над тек рођеном дјецом, почињеног у паничном страху, преко Пилатове калкуланстке пресуде Христу, па све до бруталне ликвидације хришћана од стране римских царева.
Свети Јован Крститељ, Свети Ђорђе, Свети Димитрије… најпознатија су имена Светих људи страдалих од политичара свога времена. Они су своје животе дали за јеванђелске истине да ”Царство Божије није од овога свијета” и да ”у овом свијету немамо сигурнога града, него чекамо онај који ће доћи”. Прогоњена Црква је живјела под земљом (ране хришћанске катакомбе), све док су земаљски цареви од себе правили божанства (идоле), а државама којима су владали приписивали вјечна својства.
Стање се измјенило онда кад су се први владари крстили у име Свете Тројице, а својства вјечности (непролазности) почели приписивати Једноме и Живоме Богу. Настала је миленијумска епоха (од цара Константина до средњег вијека) у којој су готово сви европски владари били хришћани, а црквено учење било државна идеологија, тачка идеолошког обједињења владаревих поданика.
Такав однос снага је битно помогао ширење црквене мисије у свијету. Довољно је сјетити се мисије Свете браће Кирила и Методија, која је, на крају крстила и описменила Словене – а почела је, и била је подржана, од стране византијског цара, а потом и од бројних словенских велможа.
Уз све контроверзе и сва наличја ”брака” између Цркве и државе, црквени пастири су га подржавали и молили се за његов опстанак, јер је такав спој битно јачао мисију, и остављао дубљег трага у идентитету читавих народа и бројних народних покољења.
Нововјековна епоха просветитељства је на Западу развргла тај црквено-државни спој, испоставиће се, ипак, на обострано задовољство и Цркве и државе (уморних од оптерећења које је наступајућем грађанском друштву стварало наметање црквене догме, али и оног којим су политичка моћ и сплетке каљале чистоту јеванђелске науке).
Исток ће тај развод платити потоцима крви изазване револуционарним насиљем… Данас живимо доба секуларизма, период одвојености државе од Цркве, у ком нема гоњења, али нема ни владара које крунишу и благосиљају патријарси.
Изузев Грчке, у свим државама са већинским православним становништвом, устав и закон раздвајају Цркву и државу као двије институције по структури и природи постојања – потпуно различите. Оне постоје једна поред друге, могу и треба да сарађују, али се једна другој не мијешају у рад и организацију. Послије 2.000 година црквене историје, људи су схватили да је тако најбоље.
Црна Гора је у својој историји збиља прешла нарочит, оргиналан пут у развоју ових односа. Први помени њене државности везани су за хришћанство. На печату архонта Петра, из X вијека, налази се лик Пресвете Богородице, а његов син Свети Јован Владимир, дукљански (зетски) краљ – први је хришћански владар мученик на овим просторима. Војислављевићи су били изразито вјерујући људи који су и на личном и на државном плану, велику пажњу поклањали црквеном учењу и побожном начину живота...
Вријеме Немањића украсило је средњовјековну Зету прелијепим хришћанским споменицима (храмовима, иконографијом, вриједним књигама…) и успостављањем аутохтоних православних епархија (са епископским сједиштима на домаћем терену, и са домицилним свештенством) – насупрот дотадашњим црквеним структурама које су биле грчке (византијске) провинијенције.
Немањићи су овдје пренијели византијску праксу да се земаљски владар, на измаку својих политичких снага, када престо препусти млађима – замонаши и посвети молитви.
Посљедњи зетски господари пред отоманску окупацију Балкана били су људи потпуно одани Цркви (градили су манастир и штампали црквене књиге), а први црногорски владари, који су утемељили модерну, слободну државу – били су православни митрополити.
Световни књажеви Данило и Никола били су такође убијеђени хришћани, који су законе своје земље доносили у складу са духовним принипима православља.
Од архонта Петра до краља Николе – Црном Гором (Зетом) су читав миленијум, без престанка, владали вјерујући људи. Крштавани, вјенчавани у Цркви, јавно (транспарентно) учествујући у свим могућим богослужењима. Сви су они били ктитори бројних храмова, поклањали су своју имовину Цркви, штитили су ту имовину од било какве злоупотребе.
И сами су учествовали у промоцији хришћанског учења, оснивали хришћанске школе, остављали у форми писаних споменика своја лична исповиједања вјере у Христа…
И зато се Црква без оклијевања и резерве ставила у службу опстанка и напретка такве државе. Колико год је Црква давала тој држави, добијала је много више заузврат. Овдје не мислим само на материјална добра и углед свештеника и мисионара у друштву, него уопште на стварање једне хришћанске цивилизације – са писаним законима, са обичајним правом, умјетничким благом, истакнутим појединцима – који су израстали из библијског текста.
Зато није било важно да ли је Црква у Црној Гори организационо и канонски дјеловала као саставни дио Патријаршије у Пећи, или је у државном уставу писало да је аутокефална – у оба случаја она је била у служби државног напретка, зато јер је цијела држава вјековима и без престанка била у служби ширења јеванђеља. Да је било другачије – Цркву не би интересовала никаква држава, па била она по сто пута српска или црногорска…
Послије 1918, црногорска држава је постала саставни дио шире државне заједнице, великог међународног пројекта званог ”Југославија”. Био је то истовремено и пројекат уједињења српског народа – у потпуности претходно осмишљаван и подстицан са Цетиња.
Црква је наставила да служи новој држави, а и држава њој. Сви (али без изостанка – сви) свештеници и архијереји из Цркве у Краљевини Црној Гори, свој живот и своју свештеничку службу окончали су као клирици Српске православне цркве. Наставили да служе, крштавају, сахрањују, проповједају и послије 1918, као што су то радили и прије тога.
Није укинута стара Црква, нити је успостављена нова – већ је наставила да постоји Једна и Иста Црква Христова у Црној Гори. Друге није било. Ту није ни могло бити битне промјене у ономе како су служили и шта су проповиједали свештеници послије 1918, јер се Црква у Краљевини Црној Гори осјећала једнако пећком, једнако светосавском, једнако косовско-завјетном, као што ће то бити и обновљена Пећка патријаршија послије I свјетог рата. (Ко не вјерује, нека чита. Има збиља шта да прочита.)
Промјене у административном имену и у границама су толико маргиналне теме, и ако неко на њима инсистира кад се ради о Цркви, такав би онда морао да устврди како је држава у којој живимо нешто потпуно друго (права супротност) у односу на СР Црну Гору (њено име и друштвено устројство), а да не говоримо о Краљевини Црној Гори (њен друштвени поредак и њене државне границе)…
Прву праву и велику промјену у односу на сву дотадашњу хиљадугодишњу историју, Црква у Црној Гори је доживјела не послије I, већ послије II рата. Јер, послије 1918. године – нико није убијао владике и свештенике; нико није укинуо рад богословије на Цетињу; и није завладао владар који је религију сматрао ”опијумом за народ”. Никоме није пало на памет да од цркве направи шталу или магацин!
Не, све се то десило послије 1945. године. До 1945. на црногорске свештенике су пуцали једино војници отоманске империје а не њихови дојучерашњи вјерници и браћа; Богословију коју је основао краљ Никола и Карађорђевићи су помагали и унаприједили њен рад (и даље су, послије 1918. ученици и наставници ове школе били домицилни Црногорци, Бокељи и Паштровићи), а владар који не вјерује у Бога – није забиљежен у историји Дукље/Зете/ Црне Горе – никада! Све је то наступило са појавом комунизма, послије 1945.
Капелу на Ловћену овдашњи бољшевици нијесу рушили зато што су њу обновили Карађорђевићи – него зато што су сматрали да ”будућност социјалистичке омладине није у религији”, како сликовито стоји у једном партијском прогласу из тог времена.
Владика Данило Дајковић је живио и дјеловао доста повучено, бринући о ”остацима остатака” Цркве у Црној Гори. Али кад је једном дигао глас, против рушења цркве на Ловћену (иначе заштићене тадашњим законом о очувању културних споменика) – добио је демонстарције пред Манастиром, са оним неславним транспарентом: ”Чудна попа, јади га убили”! Итд, итд... С обзиром на број ликвидираних црногорских свештеника (њих преко 100 – без суда и пресуде) и јавно прокламовану идеологију атеизма, не би било претјерано поредити период црногорске комунистичке револуције са епохом гоњења Цркве у прва три вијека хришћанства.
А дјецу смо васпитавали тако што су малобројни преживјели свештеници били ”баксузи” поред којих треба пљунути кад прођеш, или се ухватити за дугме!
Али, на сву срећу, изашли смо из тог једноумља, у доба грађанске, секуларне и мултиконфесионалне Црне Горе. Црква сада слободно проповиједа, гради и обнавља храмове, а слава Богу, број свештеника и вјерника се умножава.
На другој страни, држава ”нема обавезу” да слиједи писмо на ком су настали Октоих и Горски вијенац; нити ”осјећа потребу” да се неком правда зато што се у црногорским школама не учи српски језик нити се слави Свети Сава као школска слава (што је био случај прије 1918).
Ова држава више не слави Видовдан, као што је то радио књаз Никола, и креће се у контрасмјеру од његовог ”Онамо намо”. Скоро половину црногорске Владе данас чине припадници мухамеданске вјероисповјести – и, ко би нормалан, имао нешто против тога?
Грађанске власти ове НАШЕ државе, користе у пуном капацитету феномен одвојености од Цркве, па темеље културе, просвете и историографије заснивају на принципу – ”што даље од Цркве (и то оне Цркве из црногорске краљевине од прије 1918) и њене идеологије – то боље”!
То се мени не свиђа, али је легитимно – све док такву политику гласа већина црногорских грађана, без обзира на вјерски и културни идентитет тих гласача. Једно ми није јасно, и ево питам гласно – шта ће таквој идеологији државна Црква?
Црква која не би имала везе са садашњим организационим устројством СПЦ, нити са идентитетом, саџајем и надахнућем Цркве у Краљевини Црној Гори? Питам се, збиља – на шта би ТО личило?
Ни Једини Свемоћни Господ Бог, у јеванђељу, не каже апостолима: ”Окупићу вас наједно – свидјело се то коме или не”, него позива благо: ”Ко хоће нека иде за мном”. Али Он је знао како се то ради. Како се ствара Црква. Он то Једини зна!
Извор: Вијести
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Neka te Bog cuva,oce Gojko!
Слажем се са свим написаним осим у делу да је Црна Гора икада била краљевина, а књаз Никола краљ! Не може се бити краљевина без краља и не може се бити краљ без крунисања и миропомазања!!! Све то може када се САМОПРОГЛАСИШ, као што је нажалост урадио књаз Никола 1910. године. Та једноставна истина се мора саопштити народу, који је ионако превише збуњен. Није хришћански нити људски истину подупирати лажима. Управо се мора супротно чињети!
Ладно би овај ковертитски несој сутра клао своју браћу, да затру трагове свог конвертитства. Били би гори од Лубурића и осталих кољача….сачувај Боже.
Дробњак не кевћи.
…toga prevalijo preko jezika, a da nije pridhje.
Veli da je Crnogorska Crkva Pisana ka Autokefalna! Do juche su imali nerni slomljene kad im se to pomenu.
Veli isto tako goshja i pomenu 1000 godina drzhavnosti I istorije, pomenu Crnogorsko Duklja ste kraljeve a da nidhje nedoda da su bili Srbi… tose nije pridhje dogadjalo….
Pa veli ijovo ….citiram….
“Зато није било важно да ли је Црква у Црној Гори организационо и канонски дјеловала као саставни дио Патријаршије у Пећи, или је у државном уставу писало да је аутокефална – у оба случаја она је била у служби државног напретка, зато јер је цијела држава вјековима и без престанка била у служби ширења јеванђеља”…
Daklem kakva takva da je bila pridhje ta crkva odhje kodnas, BILA JE U SLUZHBI Crnogorskog DRZHAVNOG NAOREDKA, vjekovima I BREZ PRESTANKA….daklem CPC je bila za Crnu Goru, a za ovijek 20 I kusur godina ONA TO NIJE.
Tu pochinje i staje chitava philozophija, I ito le se sad nazad jope pochinje…
Последњих година, а загрцнуто и агресивно ових дана за нама, бучно се најављује и промовише аутокефалност тзв. црногорске православне цркве што увелико збуњује мање обавијештену јавност утолико више јер се бесрамно фалсификује историјска истина. Да бисмо помогли људима да знају о чему је овдје ријеч, морамо почети са фундаментима који су неспорни када се елаборира ова тема, а које сам и ја као дудгогодишњи члан редакције “Србобран“-а, беранског листа за обнову српске културе и традиције, јавно објавио као своје истраживање на ову тему у октобру 2001. године под насловом “О аутокефалности цркве“. Није на одмет поновити кључне принципе које нико не може дерогирати па ни политички мисионари, атеисти и комунисти, који јуријашу на све српско како би помогли новим колонизаторима чије су уцијењене слуге. Прво питање, које се не може избјећи, јесте: чиме је мотивисана дрека новопечених црногорских аутокефалиста?, питао сам се на почетку свог горепоменутог текста и одговорио једин могућом њиховом инспирацијом – несумњиво је да су пиони у игри злочиначке папске државе која наставља свој прљави рат против православља. Ватиканска агресивна пенетрација у Македонији, Прибалтику, Украјини, Русији па чак и у Грчкој, очигледна је и не треба ју посебно доказивати. То је наравно сфера политике, а не права. А шта каже црквено право?
Свака црква која тражи аутокефални статус може га добити од Мајке цркве, тј. од цркве у чијем је саставу. Ако од ње не добије сагласност, ниједна је православна црква не може признати. Типичан примјер је Македонска православна црква, коју осим Ватикана не признаје ниједна православна црква, јер није добила од матичне Српске православне цркве сагласност за аутокефалност.
Црногорска митрополија се налазила у Српској патријаршији у Пећи, коју је турски султан Мустафа III укинуо 1766. године. У раздобљу од 1766. до 1920. године она је живјела самостално, али признање – аутокефалност – није добила. Наиме, пошто је према канонском односно црквеном праву њена мајка Српска православна црква била насилно укинута, она је своје признање односно аутокефалност могла тражити и добити само од Васељенске патријаршије у Цариграду (Истанбулу). Међутим, црногорска црква није то никада затражила па ни добила томос (повељу), којом би јој Васељенска патријаршија признала аутокефалност. Српска православна црква је, на подручју тадашње Србије, 1789. године тражила и добила томос о аутокефалности. Црногорска митропилија га није тражила, као уосталом ни Карловачка митрополија, па се стога не могу сматрати аутокефалним са становишта црквеног права.Зашто у то вријеме није тражена аутокефалност црногорске цркве сасвим је јасно: за разлику од данашњих уцијењених сепаратиста, ни Црногорска митрополија ни владарска династија Петровић Његош није служила туђим интересима, него јој је живородни циљ био обнова српске државе и Српске православне цркве са сједиштем у Пећи. Цетињска митрополија је била једина епархија у оквиру укинуте Пећке патријаршије која је сачувала своју слободу и остала непотчињена ни према Цариграду ни према Москви, па се се њени митрополити осјећали као прави насљедници српског патријарха, носећи титулу егзарха (чувара, надзорника) Светог Трона Пећке патријаршије, у периоду 1766-1920. године.
Зато је неопојано смијешно да данас било која свјетовна власт “зацрта у својој агенди“ проглашење аутокефалности једне цркве, јер она то може добити само у канонској процедури односно поштовањем црквеног права по коме тако нешто може учинити само Мајка црква, у чијем окриљу она постоји и од које затражи и добије сагласност. Изван тога, никад и нико јој то не може “опослити“. Актуелни црногорски сепаратисти и њихови историчари, упрегнути у коло историјског фалсификовања црногорске историје, позивају се на члан 1 Устава Светог Синода Црногорске митрополије из 1903. године и члана 40 Устава Књажевине Црне Горе из 1905. године, гдје се наша Митрополија назива “аутокефалном“, али неће да саопште јавности истину да ју је тако назвао својом вољом књаз самодржац Никола I, дакле свјетовна власт, а да статус аутокефалности није стекла канонским путем односно одлуком Васељенске патријаршије у Цариграду! Обновом Српске патријаршије 1920. године и повратком Црногорске митрополије својој матици Српској православној цркви, важну историјску улогу имао је Митрофан Бан, за кога дежурни фалсификатори монтенегринског режима такође лажно свједоче да је био “аутокефални митрополит“, иако је он био апсолутно ношен идеалима уједињеног Српства и поновне обнове СПЦ и српског патријарха!
Дакле, да би једној цркви била призната аутокефалност, она мора да испуни неколико незаобилазних услова:
– да тражи признање аутокефалности (да добије томос од Мајке цркве у чијем се окриљу налази),
– да хиротонију својих црквених поглавара врши на својој (а не на страној територији!),
– да мора имати најмање три епископа (што Црна Гора није никад имала!),
– да има довољно свог свештенства и монаштва за нормално функционисање Цркве (да посједује богословију и теолошки факултет),
– и да испуни још подоста додатних критеријума да би се квалификовала за могућност да затражи признање аутокефалности, које ћемо овом приликом изоставити.
Још једном, данашњи фалсификатори историје не пишу да је Црногорска митрополија у ствари преименована светосавска Зетска митрополија (уздигнута на ранг митрополије 1346. године када је српска архиепископија уздигнута на ранг патријаршије, те да Црногорска митрополија није никакава “Црногорска аутокефална црква“ која им је тек тако затребала одједном из истих побуда које су се прије Другог свјетског рата осмислили Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, оснивајући црногорски сепаратистички покрет и активно учествујући против Срба у оквиру НДХ. Свети Василије, а не грађанин Острошки постоји читав вијек прије него је Црна Гора постала држава, чак и да узмемо да рачунамо од 1796. (битке на Крусима) или 1858. (битке на Граховцу) а не од Берлинског конгреса 1878. године! Утврђивањем ко је градио црквене храмове по Црној Гори партијска комисија ДПС мора доћи до података да су их све подигли српски великаши, а да су их Турци поробили у једном (дужем) периоду историје и како ће то данас успјети легално конфисковати у корист државе када нема објекта који је она држала за своје, јер је по сваком демократском законодавству – црква одвојена од државе? Карл Шмит такво нормирање назива “примитивним правом“ а Црна Гора је “кандидат за улазак у Европску унију“, убјеђују нас, па баштини позитивне тековине међународног јавног права – поштујући канонско односно црквено право.
Poshto ste svoju epopeju napisali valjda mene ka neki odgovor, eveo da nabrzaka odpozdravim na knjigu koju napisa.
– Ka nekaav uradenik ne’akva chasopisa koji ima ime Srbobran, ja stimamvam da se bavish odbranom Srbske manjine u Crnoj Gori. Ka taki, i ka taki prednzank magazina me samo nato upuchuje. Znachi borish se za Srbe a protivu Crnogoraca. Eli tachno?
Dalje…
– Ka veliki Srbobran domobran, poslovichno razbijash istinu i vitoperish Historiju, pa si trazhenje Tomosa za Srbsku Pravolsavnu staviju u 17ti vijek , tachnije 1789 godine, kad Srbije na zemaljskij kugli nije bilo. Nije tada postojala, a Srbi nijesu ppostojali ka narod. Pa kako onda da trazhe Autokefalnost za nJijovu Crkvu kad ik nije bilo.
– Nego da te uputim. Srbi se ka narod pojavljuju u Devetnajestome vijeku i pri kraju nedhje oko 1879 njijov Knjaz tada trazhi moj Domobrane Autokefalnos od Vaseljenske patrijarshije. Oni tada trazhili i dobili.
– A mi Crnogorci politichki nijesmo trazhili ( da bismo dobili vishe kako je Kralj Nikola bijo zaigra) i nijesmo je dobili, no su nas Srbi isprashili i izgubili smo i ono shto smo imali tada. Kralj Nikola je 1919 svega toga bijo svjesan, no kasno za njega i za dvije tri generacije Crnogoraca.
– Ama sad nije kasno, i lasno je sad trazhit Autokefalnlos odhje za nashu Crkvu i dobichemo je. Ova Drzha ka shto Gojko Pervoic danas Receh i Ova Crkva mora radit u intereseu ove Drzhave, a ne protiv nje.
I zadnje…
Ta Srbobran pomakni malo gorje izna Prijepolja Prijebolje pa da pokrije Srbe, a Vashu manjinu niko odhje od nas Crnogoraca netreba branit. Vas jedno 18 procenata je odhje SIGURNO. Etoo… Moj Srbobrane…
19 вјек Срби, а ко су били Немањићи?
Neimanjichi su bili od Prilepa Arbanashkoga Iliskoga gena, i nestali su svi…IZUMRLI nedhje oko poslije Kosovske bitke. krajem 13 stoljecha, ne?
Kazhu da u Srbiji su testirali Neimanjicke gene, ali nijesu objavili ( tobozhe Crkva nije dala) kad se vaspostavilo da nijesu bili Slovensko Gotske krvi.
Evo rechimo poslije svega ovoga da ti chojek prizna da su rechimo NeImanjichi bili Srbi…Oni su nestali ka i svi ostali Srbi ( izbjegli, Seobe, tamo , vamo)…Krajem 150 tijek , kazhu, nije ostalo Srbskoga pilichnika gorje u Srbiju.
Tada je Vaso pleme josh uvijek Arbanashki govorili… ILI kako no Marko Miljanobv sa Meduna reche oni Vashnki a mi nashki…A znamo i nashki i vashki… Vashki se misli na Arbanashki jezik koji je i Karadhjoz dobro poznava…
Daklem nedhje oko 1605 godine Turski tefteri biljezhe u njijovome Vilajetu shjeverno od Rumelije i Machedonije, a biche da je to zemlja bivshijek Srbalja… kazhu da je bilo jedno 50 iljada dusha, shto Grka, shto muhamedanaca, Arbanasa, shto ostalijek…
Danashja Brstija, ijako ti se ovo nesvidhja, ima veze sa Neimanjichima ka rog sa Nilskim Konjem.
Zato su jadan nebijo i trazhili novi Tomos za njijovu Crkvu SRBOBRANEEEEE!
С ђе си ти, када и где крштен црни усташо и/или потурице ?
Slušaj Peroviću , crkva u Crnoj Gori Petrovića je bila autokefalna , biće ponovo hvala Bogu , a sada nam Mitropolita postavljaju iz inostranstva , to više neće moći , svoje ćemo vratiti !
Crkva srba MCP je samo izvršilac strategije Vlade susjedne Srbije , jevanđelje je u drugom planu , vi ste strana agentura a ne crkva !
Црква Петровића је била великосрбска. И остала! Вазда!
Cuti smradu,Gojka ne ispravljaj i ne diraj,budalo primitivna i potlacena!
Црни усташо, шта то лупеташ?
Crna Gora je SRPSKA zemlja od pamtivjeka.Montenegro je Vatikan-NATO Okupacija.
Kako se Gojku obdje „šlihtaju“ njegovi učenici sa Bogoslovije. Izgubi li iko godinu na toj školi?
Ti ne znas kako je na bogosloviji, tebe bi izbacili iz skole.
Њему је Богословија тек толико позната јер зна на коју је зграду бацао камење.
Аветињо, јеси ли прочитао текст?
Vazda ti bog pomogao oče Gojko!
Диван текст оче Гојко!!Са таквим духовницима будућност Светосавске цркве је свијетла!!
Само Српска Православна Црква.Никаква безимена Православна Црква.
U Bibliji stoji da bog ne poznaje Grke i Jevreje tj.svi su vjernici isti.Najveci problem pravoslavnih crkava je njihov nacionalni karakter ,sto ima za posljedicu mnoge sporove .Istovremeno po biblijskom tumacenju to je i jeres.To srpska ,u nazivu crkve ,jedne kao magnet privlaci ,a druge jednakom snagom odbija.