Човјек Предања

Пише: др Милош Ковић

У историји српске културе митрополит Амфилохије (1938-2020) заузима сасвим особено место. Готово пола века био је једна од најистакнутијих личности нашег јавног живота. У тако дугом времену сведочио је постојање и снагу једног древног, занемареног предања.

Загонетка српске историје, коју је митрополит Амфилохије целог живота одгонетао, постављена је у 18. веку. Тада се српска култура, укорењена у свом балканском, православном наслеђу, нашла под одсудним утицајем римокатоличко-протестанског, потом и просветитељског, секуларног Запада. Крајем 19. и у првој половини 20. века, српске елите биле су већ сасвим западњачки усмерене. Титова културна политика се, нарочито после 1948, окретала западним узорима. У два светска рата подељен, Запад је, крајем 20. века, најзад уједињен, покренуо медијски, пропагандни рат против Срба, разбио Југославију, поделио српски народ на неколико држава, напао Крајину, Републику Српску и СРЈ, починио геноцид над Србима Крајине, Косова и Метохије. Западњачки усмерене српске елите, међутим, ни данас нису у стању да на нов изазов уједињеног, непријатељског Запада, дају трезвен, разуман одговор.

Српска црква је међутим, упркос свему, сачувала традицијску културу, наслеђену из средњег века и доба туђинске власти. Као предводник Срба у иноверним државама, прилагођавала се и подизала устанке. О њеном пресудном утицају на народну културу сведочи сачувана епска књижевност. И у елитној српској култури, митрополит Петар II Петровић Његош сматра се највећим песником. Црна Гора је, све до његовог упокојења, остала теократија. Црква је, до тада, предводила српски народ у Хабзбуршком и Османском царству. И после тога, чак и у независној Србији, поглавар Цркве, митрополит Михаило, улазио је у сукобе са државом. Појава Николаја Велимировића и Јустина Поповића донела је обнову религијске мисли и, коначно, самосвестан дијалог са Западом.