Човјек који нам је стријељао снове
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
„Убио сам многе, убићу и тебе и Пуканића“! На први поглед, само једна проста реченица, проста по форми, простачка по садржини, али злокобно истинита по последицама.
Реченица попут оне: „Ово је мали корак за човјека, а велики за човјечанство“, која је озваничила најузвишенију епоху у развоју људске цивилизације. Али, само по форми и правилима синтаксе ова реченица се може сврстати у оне које говоре мало, а кажу све.
Да је ова реченица саопштена у иоле нормалним државама, држава би већ била на ногама, а аутор иза решетака. Али, авај… Чак ни то што није изговорена шапатом и на неком тајновитом мјесту, већ гласно и на телевизији, ни то што није изговорена од било кога већ од човјека у чију се упућеност и обавијештеност не би смјело сумњати, (није кум дугме!) није било довољно да изазове макар „најудаљенију сумњу на могуће извршење кривичног дјела“, што би рекао тајновидац из Барјамовице, и да алармира тужилаштва, обична и специјална. Не, закон Омерте, оне њене најнечасније верзије, и даље царује царством организоване криминалне државе која само што није у Европи. Али, чини ми се, цврц, Милојка!!!
Ову реченицу је изговорио човјек довољно безочан не само да каже већ и да уради. И урадио је. Додуше, кум је још међу живима, а Пуканић, Душко Јовановић и многи, многи прије и послије њих, још увијек труну у гробовима, знаним и незнаним, и у прашини заборава која сипи по тужилачким досијеима. А стигао је са ореолом Месије, млад и у џемперу, и обећањима да ће да промијени историју. Али, није! Само ју је препаковао и на пакет ударио лични печат. Био сам и сам међу онима који су се надали, мада сам увијек имао разлог за извјестан идејни и лични отклон. Стално ми је било на уму то како се обрачунао са тадашњим партијским истомишљеницима који су га лансирали у сам врх ЦКСК, како је, након заклињања да дијели идеје тадашњег првог човјека омладине Црне Горе, Светоара Маровића, и да ће за њих загинути, већ на први оштар поглед покојног Анђелка Ковачевића, Великог инквизитора из ЦК СК, подвио реп и Света пустио низ воду. Све што је потом долазило само је потврђивало да се иза лика реформатора и демократе „европскијех схватања“ крије сатрап и диктатор стаљинистичког типа. Самодржац којем, осим себе и најуже фамилије, ништа није било свето: од Света (онда) па све до Света (данас).
Не волим да пишем о њему. Ни да мислим, јер ме све у вези са њим враћа мраку, јаду и биједи. Злу у свим могућим варијантама. У године „које су појели скакавци“. У вријеме Голог отока без Голог отока (Грможур је срећом, већ био толико девастиран да није био за ту употребу). У вријеме када су над Црном Гором, усред подне, кружиле авети мрака. Кад су злочини свакојаке врсте били до те мјере одомаћени да више никога нијесу чудили. У вријеме када је апсолутно газдовао нашим животима и када нас је, по кафићима и разним „Торинама“, продавао као да смо телад. А, макар ми се наљутили многи, телад смо и били, при чему том бесловесном стаду прикључујем и себе. Мада сумњам да би чак и телад три деценије трпјела тај терор и понижења.
Rekao je profesor Gojkovic za mila dok je bio ucenik iste Ovaj mali ce jednog dana zabavit Crnu Goru o jadu Kako ga je procitao kako je bio u pravu