Човјек који је освојио Невидио, а да никад није тражио награду
1 min read
Постоје људи чија биографија не стаје у суву фактографију. Стеван Стево Вујичић (87), један од оснивача Горске службе спасавања, планинар, спасилац, хуманиста и грађански активиста припада тој ријеткој врсти – онима чији се живот мјери спашеним људима, изговореним тишинама и храброшћу која никада није тражила аплауз, пише ДАН.
Носилац је Ордена за народ, учесник бројних спасилачких акција, човјек који је из јама, ријека и понора извлачио и живе и мртве. Стево Вујичић је и међу првим освајачима кањанона Невидио. Упркос свим подвизима, Вујичић у свом граду никада није добио званично признање. Са породицом живи скромно, у стану од 35 квадрата, али носи нешто веће од свих награда – поштовање суграђана и мир човјека који зна да је живио часно. И данас, у деветој деценији живота, уз помагало, корача улицама Никшића. Људи га заустављају, поздравлљају, стежу му руку… У тим кратким сусретима сабрана је цијела његова биографија. Јер Стево Вујичић није само свједок историје – он је доказ да храброст, људскост и истина могу трајати дуже од сваког кањона. У разговору за „Дан“ Вујичић се присјећа тог 1. августа 1965. године, дана када је „капитулирао“ кањон Невидио (Невиђбог) – посљедњи неосвојени кањон у Европи. Након три дана исцрпљујуће борбе с природом, овај камени драгуљ, дуг готово два километра, а мјестимично широк свега двадесетак центиметара, први пут је прије шест деценија прошла људска нога. Невидио се предао, али без људских жртава, оставивши за собом причу која и данас изазива поштовање и дивљење.
Имена његових првих освајача памтиће се док траје и сам кањон. Били су то чланови Планинарско-смучарског друштва „Јаворак“ из Никшића: Милош Бојановић, Бошко Вулановић, Ратко Гага Лучић, Никола Шуња Мрваљевић, Павле Вучуровић, Божидар Фрињо Контић, Миодраг Ковачевић и Стево Вујичић. Уз њих су били и новинар Владо Мићуновић, те сниматељи Милан Пешић и Милун Тадић, који су први послали вијест и снимке о овом подвигу у свијет.
Вујичић је извлачио је страдале из ријека, језера и јама, често и оне чија је судбина деценијама била прећуткивана. Међу њима извлачио је и кости свога оца, убијеног, како каже, без суда током Другог свјетског рата. Њих је Стево лично деведесетих година прошлог вијека извадио из једне јаме кодф Грахова – у годинама када је, како прича, био старији него (имао је 31 годину), што је његов отац икада стигао да буде.Стево апелује на државу да се коначно суочи с прошлошћу и омогући вађење и достојну сахрану костију хиљада невиних страдалника из јама у околини Никшића.
– Свако јутро се будим с истом тугом, знајући да кости невиних људи и даље леже у мраку јама. Једно од таквих мјеста је и јама „Котор“, код Никшића, гдје преко осам деценија на дубини од 33 метра чаме кости црногорских грађана. Они нијесу узимали пушку у руке, њихов једини гријех је био што нијесу хтјели да се прикључе комунистичком покрету – каже Стево Вијучић..
Трећег дана од уласка у Невидио пао је мит о његовој непобједивости. Многи су покушавали, али нико прије нас није успио да савлада ту дивљину, о којој су испредане безбројне приче.Говорило се да би јагње или говече, ако се оклизне, нестало без трага, као и пастир Гал, по коме је једно мјесто добило име „Галов мрамор“. Те вечери било је страховито хладно, а температура воде свега четири до пет степени. Када смо прошли тзв. врата кањона, стално смо се питали – да ли су то врата пакла или раја. Гдје нијесмо могли пливати, скакутали смо с камена на камен. Отргнуте стијене, вјековима подлокаване водом, биле су глатке и клизаве као стакло – прича Стево, оживљавајући успомене које које и данас брижно чува на тај подвиг – уже, кацигу, па чак и пластичну кесу којом је, у хладној ноћи између 31. јула и 1. августа 1965., покушавао да угрије промрзле ноге.
– И данас, памтим сваки детаљ. Цијеле ноћи нијесмо смјели заспати. Био сам у купаћим гаћама и кошуљи, ноге су ми биле укочене од хладноће. Али кад смо на крају укротили природу, све муке су заборављене. Данас се често насмијем – нама су требала три дана, а данашња младеж уз савремену опрему кањон прође за два сата. Ми смо имали само вољу и храброст.За мене је то био први и посљедњи пролазак кроз Невидио – кањону се више никада нијесам вратио – истиче – Вујичић.
Часно испуњен људски век и живот.