Читаоци су жедни мора
1 min readНикола Маловић (Котор, 1970) – најнаграђиванији је наш обални писац и једини савремени с којим домаћа књижевност тематски излази на море.
Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, члан је Српског књижевног друштва, и један од оснивача Групе П-70.
Аутор је десетак књига, романа, збирки кратких прича, документарне прозе и фотомонографија. Познат по романима „Лутајући Бокељ“ (Лагуна, 9 издања) и „Једро наде“ (Лагуна, 4 издања).
Добитник је награда „Борислав Пекић“, „Лаза Костић“, „Мајсторско писмо“, „Лазар Комарчић“, Октобарске награде града Херцег Новог, “Перо деспота Стефана Лазаревића”, „Печат времена“, „Борисав Станковић и „Бранко Ћопић“.
Када и како сте почели своју списатељску каријеру?
-Тешко је одредити тренутак у коме писање као успутна ментална забава прераста у страст, у умјетност. Ако бих морао да преломим, казао бих да се то догодило током студија књижевности. Нити један ме професор није упозорио да је писање маратон, а када сам то схватио, постало је прекасно. Објаснићу ову наизглед необичну мисао нешто касније…
На који начин налазите инспирацију?
Рекао бих да се на почетку каријере „налази инспирација“, а да се у наставку моделира стварност. Када праву илити лијепу књижевност имамо на уму, а то је највиши степен умјетности писане ријечи, увијек баратате трима мега-темама: Богом, љубављу и смрћу. Дакако, постоји паралелно и литература за забаву, за читање под сунцобраном на плажи, с мало историје, с више љубави, неком конкретном географијом, заплетом, и расплетом.
Када говоримо о књижевности као умјетности данас – имамо проблем: стварност се убрзала до те мјере да је лијепа књижевност све теже прати. Јер, чак су и дневне новине застарјеле чим се појаве.
Да ли Вам се икад догодило да се издавачима није свидјела ваша идеја?
Заиста не. Данас имам четири истовремена издавача, с првом љубављу спрам Лагуне, највеће и најпрофесионалније издавачке куће на Балкану. Издавачи су све вријеме имали повјерење да ће оно што пишем понудити читаоцима причу из другог, онеобиченог угла, те да ће увијек имати море, што је важно за нагласити. Мора је увијек било мало у књижевности. Читаоци су одувијек жедни мора.
Реците нам нешто више о групи П-70?
Нас петорица награђиваних и тиражних писаца, од Суботице, Београда, преко Ниша до Херцег Новог, основали смо прије 9 година Групу П-70. Генерацијски блиски јер смо рођени 70-их година прошлог вијека, Слободан Владушић, Владимир Кецмановић, Дејан Стојиљковић, моја маленкост и Марко Крстић, направили смо прву групу у српској књижевности након 30 година.
За разлику од претходних, нашу књижевну групу не везује програмски манифест, већ одлука да пишемо по диктату савјести. Не по било чијем другом диктату. Не бисмо да робујемо дотацијама и спонзорствима.
Имамо јасан став према политичким, сексуалним, теолошким и осталим темама, немамо проблем с идентитетом, што опет не значи да, попут мене у роману „Једро наде“, не градимо јунаке који су окружени хомосексуалцима кад и чињеницом да данас, посебно у Европи и Америци, људи више немају вјере у Бога.
Имате ли омиљену књигу или причу коју сте написали?
Сваки је роман у тренутку рађања био степеница више у односу на ону доњу, и остао је репер у односу на теме које друга дјела не третирају. Реченица јесте компликована па је можда ваља прочитати још једном, јер се на једноставан начин не може казати које дијете више волите.
Шта тренутно читате?
Управо сам прочитао књигу која ми је на станд бy била двије године – „Свети огањ“ грчког аутора Хариса Скарлакидиса. За тему има чудесно појављивање Светог огња, тј. ватре ни из чега, сваке суботе по православном календару, у Јерусалиму, на Велику суботу, а током молитве јерусалимског патријарха (увијек Грка).
Књига је састављена од 45 историјских свједочанстава током 10 вјекова. Године 1192. када је најчувенији исламски војсковођа Саладин повратио Јерусалим од крсташа – присуствовао је појављивању Светог огња. Вјерујући да је по сриједи нека хришћанска урота, наредио је да се пламен у кандилу на Христовом гробу угаси, и опет и опет, а ватра се трипут!, свједоче необориви извори, па и сам Саладин, опет и опет појављивала. Као и 7. априла 2018, на Велику суботу.
Када би ми неко рекао дај ми макар један доказ да Бог постоји па ћу повјеровати, ја бих дао књигу „Свети огањ“ Хариса Скарлакидиса.
Који је ваш омиљени писац?
Некад сам их имао, као ђак и студент. Данас могу да говорим само о писцима који су на мене утицали. Но би, плашим се, мени као професору књижевности, списак био подугачак.
Будући да форма вашег питања тражи име, хајде да обрвама учиним миг на Андрића и Павића.
Који савјет бисте дали младим писцима?
Да не пишу. Овдје настављам одговор који дугујем од вашег првог питања. Писање је маратон.
Да би се, као и у свему, направила каријера, потребно је 20 година. У неку руку, тек ту почиње права прича, након 20 година мукотрпног рада.
Током ове маратонске трке, док други људи реално живе, излазе, забављају се, писац више наликује каквом усамљеном монаху неголи славној и познатој особи. То што га има на телевизији или у писаним интервјуима ипак не значи да читање као сакрални вид живота одумире. Ипак, уколико млади писац не може да заспи без рада на новој причи, ту помоћи нема, он ће, или она, постати писац „despite all“.
Наш сајт се бави очувањем културних и историјских вриједности. Једна од доминантних тема је приватизација Мамуле. Да ли бисте могли да нам дате коментар о томе?
Оно што многи данас зову државом Црном Гором постало је провизоријумом за богаћење владајуће мањине. Умјесто да се боре за стварну самосталност, за стварну сувереност, за стварну домаћинску привреду, за квалитетно школство, функционално судство и респектабилно здравство, те политичке хуље, те на западне узоре угледане битанге купују политичко вријеме продајући народна добра. Те тако и острво Мамулу, које је еколошки бисер на улазу у Боку Которску, једини фјорд на Медитерану.
Мамула је током историје била концентрациони логор у коме су погубљени многи родољуби. Да се од аустријске тврђаве на острву направи елитни хотел, па нека је и са антифашистичком спомен-собом, није етично. То што прије свега Херцег Нови није имао идеју шта да ради свих ових деценија са запуштеном Мамулом – доказује да се град кога је 1382. основао један краљ, и у коме је резиденцију имао суверен Јосип Броз Тито – недопустиво провинцијализовао.
Не мора све што око види да буде нечије, да буде под закупом, или у власништву. Држава Црна Гора, најмања еx-YУ републичица, са себе, као и Србија, тиме што продаје органе, а Мамула то јесте, једу саме себе. Туђим устима.
Извор: Култура Магазине
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: