Чија је кока

Пише: Бећир Вуковић

Како, и којом лажом прекрити 200 кг кокаина у Бару. Чак да се и докаже да је тај и тај државни функционер  провалио тога и тога високог државног функционера за 200 кг дроге, ни милиметар се стварност не би помјерила из свога лежишта. Како укупна јавност реагује на гусарске битке државних функционера око дроге.

Магацин славне војске натовске, пун је дроге. Да ли се може знати чија је дрога у Бару, чија је дрога у потпалубљу Брозовог брода, чија је дрога у магацину НАТО. Којих високих државних функционера.

Може ли се знати чији се шлепери цигарета преврћу по Морачком Требаљеву и кањону Таре. Чији је то дуван. Докле год не знамо чија је дрога, и чији је дуван, остаје само једна адреса: високих државних  функционера.

На шта вам личи овдашњи високи државни функционер. Друкчије га и не можете замислити, нити има икакве паралаже, којом се мафијаш може прекрити. Чега је слика и прилика, сувишан је одговор. У таквој зони сумрака, нема расуђивања. Нема расуђивања, ако нечији син – младунац, има стан у Сан Вегасу, а ваш син нема ни 2 евра у шупљем џепу.

Свакодневно сте помијешани са убицама. Да ли убица сједи за сусједним столом. Можда, сједи. То је права слика немоћи немоћних. Толико сте неважни. Таква стварност давно је побиједила у Америци. Американци више не робују тим стварима, него имају преча посла. Навикавамо ли се на амерички сан.

Редовне лажи високих државних функционера додатно поражавају стварност – стварност крађе избора, убистава, афера, коверата и снимака, путева дроге и цигарета, ратова кланова, корупције, монтираних судских процеса – дакле, поражава и саму суштину лажи, за коју нема никакве замјене. Кад се стигне дотле да лаж нема алтернативу, онда је питање да ли такозвана стварност икако функционише. Лаж, у сваком случају, служи за надградњу. Као што је паралажа надградња лажи, како је писао ненадмашни Стерија. Хтјело се рећи: онамо гдје је и лажа више немогућа, помаже јој паралажа. Овдје само Бог може помоћи.

У нашој политичкој пракси, немогућа је и лажа и паралажа. Зашто би, министар војни, поднио оставку. Коме да поднесе. Најфинија дрога – како каже тужилац – нађена у његовом потпалубљу, није његова. Исто тако, зашто би министар полиције, извјесни Нухоџић, поднио оставку, и коме: зато што је његов син пљувао на Србе. Па није министар пљувао на Србе. Да ли би и министар Нухоџић пљувао на Србина, да га западне, није доказано. Молим, лијепо.

Дешава се, додуше, не често, да син личи на оца. Али, има случајева и да отац личи на сина. А, тада је – крај свијета. Ако се деси да отац личи на сина, а деси се, тада није искључено да ће министар полиције (ако личи на сина), прије пљунути на себе, него што ће поднијети оставку. Нико није поменуо вјерску нетрпељивост, фундаментализам, и слично. Далеко је бивши Цејлон.

Да ли икога, ко не носи главуџу само за чешљање ко Нухоџић, ове ствари изненађују. И прије тридесет година осјећао сам овај ужас, баш као што га сада живим. Знао сам да права чудовишта још нијесу измиљела, али да ће измиљети, био сам сигуран.  Нијесам само слутио толике гомиле простаклука. Био сам у праву. Погријешио сам само што нијесам био довољно у праву.

Без обзира колико је дугачка репина лажности коју  политичка лажовчина с искуством може да има, он никад неће бити довољан (чак ако припомогне и судство и тужилаштво), да обрише право стање ствари. Колика је способност лажи у такозваним `слободним друштвима`. Не можете процијенити, па макар лаж стигла из Брисела. Имамо примјер: како гледате на високу комесарку Могерини. Да ли свако  њено слово, одмах убацујете у канту сумње. А гдје сумња продре, нема спаса. Тада и вјера страда. Зато је апостол Павле и протјерао грчку сумњу.

Чије су цигарете.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: