• Насловна
• Политика

„Четврт вијека на правој страни историје“: Апартхејд и обмана СДП-а

1 min read

10 година ‎ ИН4С

Сви медији у Црној Гори су недавно најавили одржавање VIII Конгресa Социјалдемократске партије, који ће се 3. јуна одржати под слоганом „Четврт вијека на правој страни историје“.  

Неки су чак оваквој одлуци Главног одбора ове странке дале димензију „државног значаја“. То би кореспондирало са улогом ове странке у креирању амбијента и свих квалификатива ове и овакве државе, али је, то би морао свако да призна, то далеко од правог и суштинског значаја ове мале странке која заједно са ДПС-ом, а у последње вријеме још са неколико мање значајних партијица даје влади колорит вишестраначке демократије.

Претенциозни слоган „Четврт вијека на правој страни историје“ дат у име малог јубилеја постојања СДП-а, још више „боде очи“ и сигурно би изазвао смијех, да у тих четврт вијека којима се СДП дичи, грађани Црне Горе не препознају суноврат без краја и прогресивно пропадање заједнице без кочница.

Од тих 25 година, СДП три четвртине периода учествује у Влади, што би их, да није вјечног ДПС-а и Мила Ђукановића, чинило рекордерима, не само у региону, већ и у знатно ширим оквирима.

Онај ко не зна ништа о Црној Гори, на основу овог податка би закључио да ова странка управља једном цвјетајућом привредом у држави срећног народа, који из тог разлога ову странку вјероватно стално и изнова бира задовољан њеним резултатима. Међутим, таква се оцјена, без намјере да износимо квалификативне оцјене, могла „на слијепо“ изрећи и за дуговјечну владу Бенита Мусолинија, па опет знамо како је овај диктатор довео велику Италију у мрачни ходник пропасти.

Зато би ваљало завирити у „Четврт вијека на правој страни историје“, док та историја још траје.

 Апартхејд и досљедност у конвертитству

Да ли је на „правој страни историје“ онај чија је главна дјелатност у власти ограђивање апартхејдских зидова над половином становника државе?

Социјалдемократе су за своје владавине забранили право на језик већинској, натполовичној  језичкој заједници, коју су успјели да „срежу“ на 42, 9 процената, што је и даље чини доминантном у Црној Гори, али намеће питање: гдје се „истопило“ додатних 20 процената из резултата у претходном попису. Тај исти попис је показао да је негдје „испарило“ око четири процента Срба. Хипотетички, демократска држава би се забринула, а упалио би се аларм свим свјетским организацијама за заштиту људских права. Али само хипотетички јер се ради о Србима и њиховом језику, што је у ери владавине Ранка Кривокапића, не само дозвољено, већ и пожељно!

„Резултати пописа показују да Црна Гора јача као грађанска држава“, славодобитно је окарактерисао тихи геноцид предсједник Скупштине!

Од како је у Црну Гору закорачио анатемисани Антоније Абрамовић, Ранко Кривокапић не престаје да лобира да његово самозванство и НВО „ЦПЦ“ засједну на светитељски трон Православне цркве у Црној Гори. Посебно када је Управни одбор те НВО именовао Мираша Дедеића за новог лидера. Сталном кампањом о наводном „мијешању Цркве у државне послове“, СДП не престаје да ради обратно, не штедећи туђи, буџетски новац не би ли Свету и Апостолску Цркву изагнао из државе, а на њено мјесто титулисао самозванце.

Док православне Храмове назива „ламинама“, а њене архијереје „фашистима“, службе којима су на челу његови кадрови, прогоне и истјерују свештенство из државе, упркос Уставу и Законима који тим истим свештеницима дају сијасет права на боравак у Црној Гори, а „држави“ ниједно право за њихов прогон.

Такође, ова политичка групација предвођена прво Жарком Ракчевићем, потом његовим „Брутом“ Ранком Кривокапићем и саучесницима учествују у нетранспарентним, по сопственом признању противзаконитим,  приватизацијама добара Црне Горе.

„Четврт вијека на правој страни историје“ прати и тридесетак нерасвијетљених убистава, од којих многа са политичком позадином.

„Четврт вијека на правој страни историје“  карактерише и антиратна кампања коју је спроводила ова партија деведесетих година прошлог вијека, али и ратнохушкачка НАТО кампања двадесетак година касније.

Мржња према Србима и српском наслеђу једина је константа црногорских социјалдемократа за четврт вијека и било би тешко издвојити посебан моменат који би био проглашен као најупечатљивији примјер те мржње. 

У ужи избор могли би сврстати отворени позив на масовно убиство  српске духовне, културне, умјетничке, научне и политичке елите које је савјетник  предсједника црногорске скупштине и СДП прерадио  у пожељни умјетнички ангажман.

 „Проблем је у томе што се на Косову води политика једне стране државе, зато не можемо говорити о укидању политичких права, јер је у тој Покрајини угрожен интегритет ове земље“, говорио је Ранко Кривокапић, прије тачно 25 година, а ондашња штампа уредно пренијела.

Данас га гледамо како се широким осмјехом добродошлице, погледима милује са колегом Хашимом Тачијем. Љубав из заједничке мржње, кажу да спаја јача од љубави чији је извор у њој самој. Али је такође истина да ова прва страст брзо умире, док је само друга вјечна.

Таква је истина о „досљедности“ Ранка Кривокапића и његових сатрапа.  А за вјечност СДП се побринуо да пружи своје конвертитство, продају и издаји сопственог народа, којим се дичи „Четврт вијека на правој страни историје“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: