• Колумне
• Поглед

Честити Кнез

1 min read

5 година ‎ Мишо Вујовић

Понекад би мењали њега и Мику. Два презимењака и три лика. Мика два у један, Кнез сам без иђе икога, без паравана, партије и заштитника.

Милосав Кнежевић Кнез

Пише: Мишо Вујовић

Понекад би мењали њега и Мику. Два презимењака и три лика. Мика два у један, Кнез сам без иђе икога, без паравана, партије и заштитника. Студирао је и илегалчио у Студењаку попут већине песника, отмено и честито носећи немаштину родног Гајтана, поносан на своје црногорско порекло, на хајдучке гене, граничарску прошлост и јунаштво својих предака. Али је био у свему скроман и умерен. Није се прсио ни када би говорио о својој поезији, а могао је више од већине, али за друге није шкртарио на комплиментима, ни у кафани ни за микрофоном Радио Београда, будећи нас ујутро књигом у “Свету књиге”. А кога би “дохватио” позлатио би га критички.

Знао је честити Кнез да се нашали на свој рачун, да од детаља и мале животне догодовштине начини усмену приповетку. Да се препричава по песничким седељкама и Бермудском троуглу. Седели смо у Грмечу натеченог језика од устаничке лозоваче када ме погледао строго готово отрежњујуће: “ Зашто си дозволио, синовац, да новинар у теби убије песника!,” питао ме је раширених зеница

“Новинарство је занат поезија је уметност, а ја сам занатлија”, одговорио сам наздрављајући му и тражећи да по ко зна који пут исприча причу о свом студентском утопљавању.

Неће ми замерити његови потомци што ћу овим подсећањем препричати омиљену причу овог скромног и мени драгог ерудите.

“ Био сам млад и жгољав. Готово неухрањен. На другој години студија, када сам упознао једну отмену госпођу заљубљену у поезију, а волела је да се дружи са младим песницима. Дођосмо у њен топли стан постави вечеру, ја гладан, неухрањен навалих да једем. Она устајући од стола више преко рамена добаци ‘када завршиш дођи у собу’. Наједох се устадох лагано и бојажљиво газећи по мекој простирци, уђох у собу са пригушеном лампом, а она испод свиленог бордо покривача, навученог до брадавица.

Филмски избацила десну бутину испод свилене тканине. Ја гледам, мало збуњен. Стидљива су то била времена. Тек је сексуална револуција хватала замајац”, подижући десну руку за погледом према плафону, као антички беседник, говорио је Кнез, правећи драмске паузе, чинећи приповедање набијеним и узбудљивим.

“ Шта бленеш, скидај се и лези, прену ме њен глас. Ја лагано скинух фањелу, па неку тренерку, затим кошуљу, поткошуљу дугих рукава, трик мајицу, панталоне, дугачке гаће, кратке…, оно гомила на поду,одједном отањио, кост и кожа, ни налик на себе топло одевеног.

“ Ајде облачи се и пали, рече хладно. Ја једва дочеках, али ни данас ми није јасно што јој је сметало што сам се ја мало више утоплио”, кроз смех би се питао Кнез док смо се увек изнова смејали не знајући више да ли је фикција или истинит догађај.Колико је тек мој брат Рагиб (Равногорски гибаничар) препричавао догодовштина са Кнезом.

Чемерни Кнез са Радан планине како смо га звали био је добар као врућ хлеб. Топао и благородан. Увек срдачан и предусретљив.

Даровит песник и неуморни заљубљеник књиге. Нема забити у којој се није обрео са даровима за школску или месну библиотеку. Водио је деценијама “Књигу солидарности”, програмску акцију Првог програма Радио Београда. Оснивао 2000 библиотека и поделио 2 милиона књига. Овенчао је
“ Књигу солидарности”, тада још престижном Вуковом наградом. Не би се огрешили и да су је и на његова прса метнули, као што су му додели Златну значку КПЗ и Златну плакету за најплеменитији подвиг “Вечерњих новости”. Заслужио је и задужио од Далмације до Скопске Црне Горе разне образовне и установе културе, носећи књиге. Ни у рату није посустајао да сакупља и дарује. Ратне деведесет треће за Велику госпојину обрели смо се у Чајничу.

Рат је беснио на само петнаестак километара, а Кнез стиже са књигама и пуним аутобусом писаца, глумаца за децу и гуслара. Празник за дезорјентисани народ и радост за Кнеза чије су очи прокапале док се обраћао окупљеним грађанима Чајнича.

Сакупио је грађу за антологију поезије о Космету, заједно смо се бавили финалном инквизицијом. Многе је песнике уврстио по доброти. Питам ко ти је овај а он одговара: “Није му лоша песма али је добар човек”. И тако у недоглед.
“ Бирамо ли добре људе или антологијске песме?”, питао сам у шали.

Слегао би раменима скромно и доброћудно се осмехујући наш друг честити Кнез, добар песник и још бољи човек – Милосав Кнежевић Кнез. ( 1943-2020)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: