Чекајући Ћакија
1 min read
Миодраг Лекић
Баш на Сретење Лека пао у дубоку дилему – отићи или не на „састанак на неутралном мјесту“, у тренутку кад је опозиција пред историјским договором, и кад се у голобосоноги народ опет вратио дашак ентузијазма, али, не лези враже, живот ипак не може бити идеалан, нарочито кад умногоме зависи од политике, а овдје, на брдовитом Балкану, све је политика, свим стварима управљају политичари, и будући да му је ваљда то јасно, зашто се Миодраг (Ћаки) Л., не одазове позиву, зар као опозиционар не жели коначно видјети леђа ДПС-у, или је ово чин закасњелог адолесцентног пренемагања, кад вагајући себи дајемо на важности, јер, ипак, онај који последњи долази на састанак (зато шеф увијек касни барем двадесет до двадесет пет минута у Владу), тиме шаље поруку да је најважнији, па, господо, процијените сами. – Ћаки, ајде море, немој да под старе дане изиграваш звијезду у успону, селебрити екс-тенисера којег, напросто, објектив обожава, и зато му треба сав простор и отуд долази задњи на гала вечеру.
Нема шта, пред Леком је хамлетовска дилема, само што је овдје постављена у зону политичког дјеловања, и ако само помислимо да је Лекина политичка каријера на заласку (биологија је ужасно доследна, и поред силне жеље и воље, природа диктира правила), одмах се налазимо у чуду постављајући логично питање: као политичар и као, самим тим јавна личност, Лека је одговоран пред народом, и овдје се ствари не своде на лични терен, већ се све проширује и дотиче судбине једног народа који је, безмало, у тами ропства ево пуних три деценије. Опет, зар све то није више него довољно да Лека преломи и дође на „састанак на неутралном“ мјесту гдје ће се подржати кандидат који је нестраначка личност?
Немојте ме погрешно разумијети (или – разумите ме како већ хоћете), али неко чуло у мени увијек већ је сумњало у Леку и Дантеданиловића; Горан, истина, запомаже и позива на сабор, али то ради само и искључиво не би ли се докопао Парламента (прешао паклени цензус), у супротном, пензија му се слатка смјешка, дочим Леку дрма постклимакс, и већина људи у његовој доби има ту снажну потребу на сваки начин на себе скретати пажњу; одједном, као да је битније ‘оће ли или неће се поменути одазвати позиву на састанак, од самог састанка од којег, да се разумијемо, зависи уопште опстанак цјелокупне опозиције, која овај пут мора бити спремна да свој политички пројекат максимално (рецимо тако) десубјективизује у име снажњена једне коалиције свих опозиционих партија која би дјеловала упркос свим разликама. У супротном, опозиција би могла размислити о што хитнијој смјени гарнитуре…
(Има она народна: кога нема, без њега се може! Тим прије, у овим кризним временима, Лека, не ваља ти се играти са стрпљењем којег је све мање, па према томе, одазови се позиву на састанак и батали мисли да би било ок да се још једаред кандидујеш.)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
*посљедњу шансу, мада ово вероватно не звучи Ћакију дипломатски. Он би радије да сетно погледала ка Талијанима и прижељкује да будемо у нечему, па макар тамо били трећа лига. Ја заиста нисам толико заљубљен у материјално позерско, а вала и педерско западно пренемагање. Није ми јасно толико фиксирање на еу мада јесте логичан циљ, и да ћемо се кроз то еманциповати, али он се очигледно већ заправо јесте погубио и постао оно што зову данас антихришћанском ЕУ врстом верништва по сваку цијену. Заиста је шокантно како и поред свих наведених примјера од Превлаке до тога да је говорио да није за НАТО, али да то није тема кад оно угураше вас, тај човјек који је толико заиста учен, не спомиње ништа као превелику цијену за свој циљ талијанизовања нећу рећи, али неког одрођеног грађанског идентитета. Питао бих овим путем поштованог г. Лекића којег сам као студент још волео читати како он нас из Србије доживљава? Притиснут Миловом пропагандом да је Слобин, да ли је више његов, или мој брат? Ако је заборавио на косовску вертикалу црногорског идентитета, ко му даје право да верујућим људима који су родољуби само одузме право на националну грађанску опцију? Зна ли Он да Цетиње и дан данашњи што овде понављам у Црној Гори вајне посебности уз сво уважавање права на посебну државност, али забога као братске српске државе, а не дистанциране грађаније, користи водовод из времена Краља Александра Карађорђевића? Зна ли Он ко је Милан Кашанин и колики је то интелектуалац који је доказао преношење византијске нити кроз српско прегалаштво и културу? Зашто је више у друштву Дритана Абазовића и Ранка Кривокапића него људи који су му по свему ближи? И до кад ће Лукшић имати већи осећај од цијеле опозиције у Црној Гори кад предложи макар са плаветном тробојку као народну, да се само та застава носи на скуповима па макар се Дритан којем момку на учтивости свака част и лично немам против њега, Албанца ништа и из Србије ме се уосталом не тичући чак ми је симпатичан како је елоквентно и храбро иступао против Мила, али макар се он коснуо? Ја бих га чак покушао убједити да остане и не желим да претпостављам да не би хтио, али знамо да Рања или неке фамозне Уре не би. Али побогу, ко су ти људи? Са њима си Лекићу постао маргина. Штета за један нови дах еманципације за наше православне просторе, или и није, ако Ви, или боље рећи Ти, мислиш да је то једно другом супротстављено… Уз наду да ће се освјестити, поздрав! Једини он, али увијене руке са бакљом слободе у магичне боје тробојке уз коју смо заједно и на Мојковцу гинули, можемо поново са вером у Бога (за Краља и Отаџбину моје лично мишљење као на пример у неком нашем Комонвелту конфедерације забога јер смо заједно јачи, али о том већ сами одлучите као и о овом уосталом) освојити слободу! „На дан кад се Христос роди, у снијегу и у леду, он са својом дивизијом још вјерује у по бје ду!“. Па да ли ће бити ближи зеленашима на које се већ и позивао уосталом у њиховом талијанизовању и издаји, или Јанку Вукотићу, макар нешто треће еквидистанце као пошто другог савезника осим Србије у повраћању Превлаке до Скадра са свих страна једнако стиснуте Црне Горе, само у привиду заклона, неће имати.
Sve sam procitao, ali pojma nemam sta si hteo reci. Mozes li da sazmes u nekoliko recenica, sta si hteo reci, za sta se zalazes, sta ti smeta?
Смета ми потпуно одрођење Лекића. Који је већа шанса да се сада у изнудици притисне да се све макар одвија под једном народном заставом какву је чак Лукшић предлагао са тробојком и да се заложи за повлачење признања Косова, него Јовићевић овај или ко је већ, ипак ни близу калибра Лекића, а којем се то надам се тактички за сада ни не тражи. Залажем се за враћање опозиције у Црној Гори која своје вриједности темељи на Косову да то буде ако не први, онда главни захтјев. Ако смијем да кажем. А мислим да смијем, јуче читам баш текстове Иве Андрића о Његошу и косовској етици. И једни, и ето условно речено други, смо нико и ништа без Косова, а то Јовићевић ни не спомиње.
Не би било ни толико лоше и да се кандидује. Човјек је уосталом већ једном побједио. Српска опозиција, а видимо и Медојевић, ионако од све српске ствари, спомиње још само Косово. Бићу искрен, уједињење сада и није реално, а чак ни то што је Црна Гора у НАТО видјели смо кад Трамп буквално одгурну Марковића вала не представља ни посебну опасност за Србију и било би можда чак и добро имати пријатеља у Црној Гори која неће покушавати да усиса Србију која је окружена. Од Лекића дакле треба тражити само једно, јер је на жалост и ту измигољио, а нека се покаже дипломатском вештином сада када је прерано кукурикнуо „да се ето (чујте молим вас) од људи траже и да буду вјерници и да повуку нека признања држава.“. Пошто прво од једних ипак и поред све еманципације од задртих старих комуниста не вреди ни тражити и подастирати да Путин мора да плива чак за Богојављенски Крст, а амерички председници да буквално и докажу да су хришћани-јер је и народ наш, како год га звали, наши народи ето, више обичајни што је срамота пошто коме Црква није мајка, ни Бог му није отац па пролазимо већ 30 година како пролазимо, око овог другог сад кад се ипак одлучио доћи има да се затражи. Кроз формулације где ће показати своју дипломатску вештину и уосталом ваљда показати и освојити било какву посебност до које му је толико стало црногорске индепендистичке идеје типа да се искористи неки ево нови моменат од Хана што игнорише:“Да ће сад ипак Црна Гора ревидирати у потпуности своју политику према Косову“-и да се иде на повлачење признања. Ако то не може да се уради, човјек је класични позер и опортунист, издајник Црне Горе уосталом, док у Медојевића ипак не сумњам да би пристао да му се то тражи и да учини и он гест добре воље да добије тако жељену кандидатуру. Он то мора да уради ако је иоле свјестан да може поново да побједи само као кандидат свих, а ако опет врли еманциповани ЕУ „грађанијери“ у које се куне не помогну чак ни после побједе рушење једног архи криминалца Мила који би био поражен-за свагда ћемо знати са ким имамо посла. Ионако је Лајчак својим муљањем на тај ако је већ и прежаљен неверендум бацио неизбрисиву љагу. За сад, и ипак европском уједињењу заиста народа великих и већих култура дати још једну, али посљедњи и са појачаном одступницом ка Москви, шансу да се покаже. А Лекићу да се ипак докаже да је као велики интелектуалац некад ипак остао и у овим годинама бар лично добродушан човјек који ја се надам није прекомбиновао у својој глави да је то да си Црногорац нешто што је противно Србији, него ваљда кажу чак и ових непојамници само вербално до душе, братски. Па вријеме је да се то врати на дјелу. Пишем из Србије да се зна. Али да се такође зна да не молимо ни за шта, него се ваљда са правом питамо ако се ту већ Косово спомиње и као унутарње питање и у најави је Марковића да иде и војска Црне Горе на Косово сада под неке друге војничке амблеме?! Онда је то и ствар Србије. Јасно је на примјер мени лично да од цјелог Косова нема ништа, али Сјевер је српски, Метохија уосталом црногорска са Пећи, али ако се ту већ одустали од сопственог интереса, српски народ још није! Свако добро браћо и желим вам ослобођење и свако добро од срца!
Lakrdija malogradjanske opozicije. Da svale zajednicku odluku na svakako otpisanog Lekića.