Чедомир Антић: Пуниша Рачић ће стећи и споменик, и на њега ће имати право
1 min read
Пише: Чедомир Антић
У селу Слатина у близини Адријевице братство Рачића подигло је спомен-плочу Пуниши Рачићу. Република Хрватска уложила је најоштрији протест, црногорске власти сместа су се обавезале да тај „споменик“ сруше.
Пуниша Рачић био је учесник ратова за ослобођење и уједињење, био је радикалски првак, Пашићев млади сарадник, народни посланик, био је и злогласан као корупционаш, тврдокоран и прек човек. Пуниша Рачић је у историју ушао као атентатор у скупштини. После много дана тешких скупштинских дебата и свађа тражио је од хрватских посланика да „повуку реч“. Погибију тројице и рањавање двојице хрватских посланика ретко ко је у српским земљама тог времена видео као јуначко дело. Било да је „бранио свој образ“ како су тврдили Хрвати (од оптужби да је пљачкао бегове по рашком крају) или достојанство српског народа од непристојне понуде да буде плаћена крв са Кајмакчалана па да Хрвати више не морају да се сећају ко им је донео макар демократију и право на језик ако не и слободу – Рачић је деловао сам и на своју руку. Нанео је несрећу својим жртвама и њиховим породицама. Донео је пропаст себи зато што ће за тај злочин бити два пута кажњен. Након што је крајем 1944. тада млади Добровоје Видић (касније српски комуниста са најдужим стажом у ЦК) са говорнице на седници скупштине која је прогласила оснивање Народне Републике Србије, усред Београда, рекао да су злочини које су претрпели Срби у Хрватској и Босни само казна за предратну великосрпску хегемонију, извесно је да је овај злочин са становништа фашизма, комунизма или хрватске националне идеологије био једно од оправдања за геноцид у ком је убијено најмање пола милиона Срба.
Пуниша Рачић био је за свој злочин осуђен на максималну казну затвора предвиђену у Краљевини СХС. Притвор је издржао у злогласној Главњачи. Имовина му је била заплењена. Ослобођен је тек 1941. године због избијања рата. Окупацију је преживео мирно у Београду, не мешајући се у ратна збивања. Одмах по ослобођењу комунистичке власти су га одвеле од куће и погубиле. Његова тачна судбина није позната и не зна се где му је гроб. Убрзо је у миру, без суда убијен и његов син. Велики историчар и полулуди човек, Владимир Дедијер, је у једној историји народа Југославије забележио како они који су ухапсили и убили Пунишу Рачића „нису водили рачуна о историјској истини“ јер требало га је пре погубљења испитати (мучити) да призна оно што је дијалектичко-материјалистички већ одавно јасно, а то је да је „иза убиства стајао краљ Александар“…
Читам текст Андреја Николаидиса о спомен обележју Пунишу Рачићу. Очекивано… Мало расизма: братсво (Рачића које је спровело изградњу спомен-плоче) је према Николаидису „дилувијално-пећински назив“ који скрива наводно „прогресивну агенду“. Било би за све корисно да негде у цивилизованом свету покуша да тако напише о шкотским клановима, ирачким или афричким племенима… Мало ренесансног (не)знања, које као да је стечено у Сарајеву на најстаријем универзитету, древнијем од пећинске Алтамире, па се утврдио иза цитата према коме се Бомбашка афера збила 1903. године, „Уједињење или смрт“ било четничко удружење, српска обавештајна служба врбовала младе Црногорце… Рачић, Драгољуб Михаиловић, Миле Будак и Хусеин Еф. Ђозо за Николаидиса су исто. Исто су дакле они који ратују уз Рузвелта, са онима који војују за Хитлера. Исто је и споменик који подиже хрватска држава – у присуству једног министра, међународном терористи који је осуђен у великосрпској Краљевини Шведској – и спомен плоча коју без знања државе и подршке општине подиже једно братство… Али шта рећи о Николаидису, па ни њему идеја о решавању политичких проблема експлозивнo–оружаним методама није ни страна ни далека, мада треба признати до сада у начелу и преко колумне… Истакао се мудрим, човекољубивим и племенитим мислима које је повратио на папир, након што је у бањалучкој хали „Борик“, уочи доласка највиших званичника Србије и Српске, пронађено некакво оружје.
Пуниша Рачић је део историје српског народа, па тиме и Црне Горе. Он је био народни вођа и посланик, борац за слободу. Он је био и осуђени злочинац и корупционаш. Да су Хрвати, Дукљани и Албанци тако стриктно и правдено кажњавали своје вође ми вероватно не би доживели ни 10% ратова и жртава који су током многих деценија оптеретили овдашње односе. Приватно подигнута спомен-плоча свакако није споменик. Пажљиво сам прочитао натпис, све уклесано је тачно. Од античких времена право на гроб и обележје је неприкосновено. Кршили су га тоталитарни режими и разни фанатици. Прошетајте мало аустријским градићима – у великом броју њих је споменик војнику Вермахта и у камену уклесан списак грађана погинулих у рату против Човечанства. У Загребу и Подгорици, моћници оптерећени очувањем својих слабашних и рушевних идентитета, то не разумеју. Историјске личности не умиру. Њихов загробни живот дефинишу како пријатељи тако и непријатељи. Политика коју воде из Загреба, Сарајева и Подгорице све више даје за право једном оштром, преком и ограниченом човеку, какав је био Пуниша Рачић. Свако заслужује спомен плочу са истинитим натписом. Ми смо у Србији дозволили да фашиста одликован од стране Хитлера има спомен плочу у Новом Пазару. Спомен плоча мађарским фашистичким хонведима подигнута је у цркви на северу земље. Деценијама после рата у Хрватској – која је остварила све своје националне циљеве – током претходне године је сваког дана забележен по један шовинистички мотивисан инцидент, чије су мете били Срби. У Црној Гори држава систематски затире српску културу којој, чак и према фалисификованом попису из 2011., припада већина грађана. Зато, како време пролази, Рачић ће стећи капацитет и за споменик и морам да кажем да ће на њега имати право.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Заиста не разумем ово, споменик је подигнут човеку за заслуге у ратовима, пуцао је на опозиционаре који су га лично увредили, није гледао да ли су Хрвати или нису.
Промашио је Србина Прибићевића случајно, да га је погодио – да ли би онда имао право на споменик?
Ајд сад да кренемо да бројимо мирнодоспке испаде Џингис-Кана, Наполеона и генерала Кастера. Да рушимо споменике Његошу, Пушкину, Бајрону, Микеланђелу и Каравађу… И они су имали своје „испаде“ у цивилству.
Цар Давид је, мерено данашњим мерилима, поубијао толике „цивиле“, о чему сведочи и Свето Писмо. Али, споменици му се не зидају због тога.
Што се Николаидиса тиче, имам питање: докле ће црногорска обавештајна служба да врбује младе Грке, Цинцаре и Јермене да уче Црногорце шта су то братства и племена? Доктору Дрљевићу се то не би свидело?
„Ptrahinja“ i „Drobnjak“, vjerovatno inspirisani (zlo)duhom Nikolaidisove „književnosti“, „verglaju“ kao „navijeni“ o Račiću, ali nigdje ni riječi o spomenicima Barišiću, Budaku, Francetiću, Aćif-Efendiji, Ademu Jašariju i ostalima, za njih su to očigledno „heroji“ i „borci protiv velikosrpske tiranije“!
Само напред браћо моја Црногорска у крви истински Српска ! Не дајте се ! Љуби вас брат Рашо из Ивањице… Ето ме у Будву за неки дан на море, имам доста браће с факултета уз Подгорице са којима сам студирао у Београду да обиђем, да се мало дружимо и евоцирамо успомене ка браћа што со увек и били !
Dke je Anfi u komisiji ili u poslu tu je dobar rezultat neminovan. Tako je i oko Stepinca.
E moj Punisa da si ziv nebi smjeli da zucnu !
Добра ти је. А и Скупштина би била пречишћена од буба шваба и буба кроата. Пунишу су вријеђале усташе рвацке, а данас би га вријеђале черногорске. А он не трпијаше ни онда.
Antic je beskrajno zabavan. Trebalo bi da ima posebnu rubriku. Npr. „Trece oko“.
Pa neka mu Antic podigne spomenik u Srbiju , ko mu brani !
Crna Gora ne velica visestruke ubice nenaoruzanih ljudi .
Не,но да се подигне у Црној Гори и да долазите сваке године да се поклоните правом хероју и патриоти.Што у Србији кад је Пуниша из Црне Горе и одавде ће вјечно сијати Српско сунце и луча слободе.Живио спомен на Пунишу Рачића и његов свијетли чин.Живјело Српство мило.
Ce to bidne kad pobedis…
Ове неписмене сподобе што се јављају да бране (не)дјело власти без образа и морала не знају шта је државно и државничко достојанство. Није овдје битан Пуниша Рачић. Битно је да су то Рвати тражили, а црногорци по’итали. Онај народ који нема трунку самопоштовања, не може ништа и никог поштовати и о ничему вриједном говорити, осим се лажно представљати и јачима слуга и удворица вјечна бити. Тај народ не постоји, коликогод се упињао да својом дреком и дрекаловићима привуче пажњу.
„Тај народ не постоји, коликогод се упињао да својом дреком и дрекаловићима привуче пажњу…“
Једно појашњење:Вјероватно из незнања си рекао нешто што везе нема са контекстом цијеле приче.Дрекаловићи нису заједничка именица, односно некакве дукљанске галамџије које урличу,као нпр.ова изродна грчка пра*ица Николаидис.
Већ братство из Куча којима и сам припадам,а које се тако зове по претку Дрекалу .
Дрекаловићи су дали Српству много јунака и још увијек дају.Споменућу најпознатијег међу њима ,а то је војвода Марко Миљанов.
Ne velica Crna Gora,Od nekadasnje Crne Gore ostalo je samo ime. Ne velica ga niko zbog ubistva on je za to osudjen i odlezao kaznu, velicamo ga zbog njegovih vrlina…Ali to je nasa privatna stvar, kao sto je i spomenik podignut: U privatnoj organizaciji, na privatnoj zemlji, u ime rodbine i saplemenika.I ovo mu je jedino grobno obiljezje obzirom da su mu komunisti zatrli grobno mjesto…I sto tebe molim te interesuje sta neko radi na privatnom imanju i kome podize spomen…Svoga posla…Zbog ovakvih stvari je Punisa i zapucao u skupstini….
Е мој масја поисламљени дробњаче. Пуниша се и борио против таквих фукара.Претече усташа окупљене у хсс-у су континуирано вријеђале Српске посланике ус купштини(колико кошта Српска крв на Кајмакчалану…итд).Епилог је познат и праведан.
Према изјави службених лица у скупштини датој на суђењу, две трећине посланика је било наоружано. Пуниша Рачић је изјавио да је пуцао када се хрватски посланик Пернар машио за џеп, и када је Стјепан Радић командовао своме посланику „Пуцај!Убија га“ мислећи наравно на Пунишу. Иначе Стјепан Радић је остао упамћен као одушевљени поборник напада на Србију 1914. године и по својој изјави да су Срби “ Влашки накот зрио за сјекиру“. Његов син је написао да је НДХ наставак идеја његовог оца.
UŽIRENI MAHALSKI .RMAK OPET ROKĆE PO ZADATKU.RMAK NE KAPIRA NAŠU PRIČU I NIKAKO NI PO ČEMU ON NEMA PRAVO NA MIŠLJENJE O NAŠIM STVARIMA ,KOJE SU SAMO NAŠE!
Ko jе убио црногорског народног хероја, Црмничанина, југословенског амбасадора Владимира Роловића?
Чији су стихови у химни актуелне црногорске химне?