Чедомир Антић: Феђа и Брнабићка

Данас је овај српски Александар Велики доживео да повери мандат првој жени премијерки у историји Србије. Другој у историји српског народа (после Жељке Цвијановић из Републике Српске). А Ана Брнабић не само да је жена, већ је и геј (не мислим „весела“ на енглеском, већ оно друго). Да је прва у Европи, вероватно би нас НАТО бомбардовао, срећом па нисмо ни други, јер би нас бомбардовали за пример првима. Трећи смо, или што неки зликовци кажу четврти, али први смо у региону, што је најважније. Време је да честити Тачи или прелепи Харадинај промене пол ! Могу они то за илиризам и наклоност Америке.

Ана Брнабић је дала интервју Си-Ен-Ен-у. Био је то коректан петоминутни наступ. Одличан енглески, ако изузмемо претпоследње питање. Честито и родољубиво настојање да личне предности у очима водитељке претвори у предности свог народа. За сваку похвалу. Говорећи о Србији премијерка Брнабић подсећала је помало на одану ћерку која говори о пијаном оцу. „Јесте, пијаница и одвратан је, али је мој отац…“ – као да је говорила. Дакле, неки људи имају предност само зато што имају добро дете.

Тешко је паметно одговорити одраслој особи која се изборила да буде новинарка и водитељка програма Си-Ен-Ен-а, а Србију назива „дубоконзервативном“ земљом. Логично би било да је саговорница упита на основу чега то тврди… Да ли на основу толеранције према мањинама и другим расама, према којима Србија није ништа гора одсредњеевропског просека, али је знатно боља од појединих балканских земаља међу којима предњачи, никада до краја денацификована и дестаљинизована, Албанија. Можда по утицају цркве на грађанство, који се да видети према односу према рецимо абортусу… Каква је Србија по том питању у поређењу рецимо са Хрватском или Пољском?

Да ли новинарка Си-Ен-Ен-а зна да је Србин у Хрватској према званичним статистикама током претходне године у просеку био нападан практично сваки дан (више од триста пута)? На Косову*, које су створили и штитили војници САД и власници њене телевизијске станице, Срби су нападани сваког трећег дана… Шта рећи о шампионики европских и победници НАТО интеграција – Црној Гори? Ја нисам приметио да у књизи Мише Гленија Мекмафија спомињу Вучића или Тадића… Али шампион Мило Ђукановић тамо има место од глобалног значаја. Да ли је новинарка чула да у некој европској држави председник владајуће партије, чланице социјалистичке интернационале, најављује стварање националне цркве. Мисли вероватно да су творци државних религија лоши само онда када шаљу терористе у Њујорк или потпаљују нафтоводе у које је уложен новац из америчких пензионих фондова. Кад смо код тога, новине су објавиле да је из захвалних бошњачких кантона Федерације БиХ и са Косова и Метохије у правцу Блиског Истока отишло 1.000 добровољаца.

Брнабићкин енглески је значајно изгубио на квалитету и од течног стања прешао је у тврдо када је новинарка аргументујући лош утицај Србије и Русије у региону навела да се група грађана пореклом из Србије у Црној Гори налази у притвору под оптужбом да је намеравала да изврши државни удар и неке атентате. Замуца премијерка, поче да говори о посвећености европским интеграцијама и како имамо два министарства која се тиме баве. Испаде као да смо измислили екологију… Новинарка, као да је дошла из неког милоистичког Абу Граиба понови питање мало строже, а премијерка рече како оптужбе нису доказане, а како је народ везан за Русију „због религије“… Па јесте православни папа седи у Москви – ортодоксној Медини… Опште позната ствар. Баш као што је Путин из једне старе православне породице, препуне епископа и мученика за веру. У својој збуњености премијерка није споменула да српски држављани месецима чаме у Ђукановићевим робијашницама а да Србија није дала гласа од себе. Да нашег генерала држе у казамту а председник Србије каже како је он „у пензији“. Да је бар споменула како је прорежимски Информер излазио и у Црној Гори и подржавао режим, ова јој сигурно не би поверовала…

И док српска премијерка показује оно због чега је изабрана: незаинтересованост и незнање за националне теме, безмерно самостални Це-Де-Ем објавио је текст уредника у ДН Горана Поповића под насловом „Ослободилац из Београда“. Пошто су у Црној Гори Мила Ђукановића студенти из Никшића својевремено као самосталну активност имали посету полицији како би јој заблагодарили због борбе против криминала, мени ништа није чудно. Зато пашквилу против једног адвоката, познатог песника и борца за слободу из Београда видим као део те црногорске традиције. За Поповића је Димовић фобични окупатор Црне Горе. Вели још да Црној Гори слобода никада није дошла из Србије. Чудно, зашто ли је онда Његош своје највеће дело посветио Карађорђу? Ко ли је помогао Ђукановићу око оних сумњивих председничких избора 1997. године? Како то да у Србији, тако непријатељској, живи више особа рођених у Црној Гори него што их обитава у овој новој чланици НАТО?

Зна то Горан Поповић, али када не би писао ово што пише, шта би и где би био он сам?