Цеца Бојковић: Павић ми је написао најбоље улоге

Највеће серије југословенске телевизије немогуће је замислити без њеног имена које им је отварало уводне шпице. Мада је захваљујући глумачким бравурама у позоришту овенчана најпрестижнијим наградама, Светлана Цеца Бојковић оно најважније признање, а то је љубав публике, дугује хероинама које су обележиле једну ТВ епоху. Било да је у кожи префињене Емилије, опасне главне медицинске сестре Антоније, узорне мајке и адвокатице Валерије… Цеца нас је освајала јединственошћу. И сваком лику подарила је вечни живот. Док је ових дана гледамо у репризи „Беле лађе“ (РТС 1, 20.05), Цеца се недавно појавила као гошћа у серији „Шифра Деспот“ (недељом на Пинку у 21.15).

Већ сам сарађивала са Радошем Бајићем у серији „Село гори, а баба се чешља“, такође сам била као гост у једној епизоди. Овог пута ме је позвао да одиграм једну малу, али заокружену улогу. Зове се Смиља и мајка је лику кога тумачи Борис Миливојевић. Била ми је занимљива рола, јер говори о односу мајке и сина, и њеној безрезервној љубави према њему. Он је упетљан у мафијашке послове, због чега ће настрадати – открива нам Бојковићева.

* Важите за једну од највећих глумица, а радо се одазивате на позиве за епизодне улоге. Очигледно, немате проблем са сујетом?

– Сујету, хвала богу, одавно немам. Мени је важно да има шта да се игра, да улога има своју причу, макар била и мала.

* Прошле године навршило се пет деценија откако сте у драми „Једног дана мој Јамеле“ започели успешну ТВ каријеру. Када направите списак рола које сте остварили на малом екрану, да ли вам недостаје нека коју бисте волели да одиграте?

– Никада нисам јурила за улогама, увек су оне сустизале мене. Ни сама не знам шта сам све играла на ТВ. Сећам се, наравно, великих серија. Не само оних из последњих 30 година. Прву велику серију „Чедомир Илић“ снимала сам 1971, а истовремено сам глумила у чувеној загребачкој „Куда иду дивље свиње“. Појављивала сам се и у много драма, које су се приказивале понедељком. Послу се озбиљно приступало. Правио се декор за студио, шили су се костими… Вероватно РТС има евиденцију шта сам све играла. Многа тога, нажалост, није сачувано. Оно што и јесте забележено је у „Трезору“, захваљујући Бојани Андрић.

* А да ли сте, можда, неку одбили, па зажалили?

– Не! Ретко сам одбијала улоге, можда неколико пута. А и кад бих то урадила, нисам жалила. Знала сам да проценим шта је за мене.

* Чланове ваше ТВ породице из „Бољег живота“ и данас препознају по улогама из те серије. Ви сте са Антонијом из „Срећних људи“ успели да се отргнете Емилији. Како вам је то пошло за руком?

– Зато што сам глумица (смех). Антонија је потпуно другачији карактер од Емилије, а то ме од самог старта привукло. Много сам се забављала тумачећи је. Њен однос са зетом био ми је посебно занимљив, а и гледаоцима. Сећам се, кад су се „Срећни људи“ први пут емитовали, једне прилике куповала сам новине у Косовској улици и продавац ме пита: „Је л’ ти се удала ћерка?“. Одговорила сам му да још није, а он ми је узвратио: „Па, неће ти се вала никад ни удати докле год будеш играла онакве таште. Пази шта радиш“. Глума је професија у којој стално истражујете, тежећи да играте различите карактере. Ниједан глумац не би волео да буде упамћен по једној улози. Увек настојимо да будемо другачији, али публика нас памти по оним ликовима које воле.

Никада себе нисте доживљавали као звезду, иако то јесте?

– Популарност сам прихватала на здрав начин. Као пратећу ствар у овом послу. Никада није утицала на моју личност, да помислим о себи да сам нешто више и боље. Ја сам се, једноставно, мало правила луда на ту појаву и живела свој живот.

* Сваки избор Синише Павића, кад је реч о вашим улогама, био је пун погодак. Да ли и за то треба имати дара?

– Наравно! Захвална сам Синиши, са њим сам често сарађивала. И то у великим серијама. Све су то били различити ликови, нисам се понављала. Он је увидео да могу да играм другачије карактере. Написао ми је сјајне улоге.

Да ли сте некада покушали да га убедите да нека није за вас?

– Синиша углавном напише 10 епизода, па се почиње са снимањем. Прати оно што радимо и ако глумац понуди нешто што му је занимљиво, онда на основу тога наставља да разрађује лик. За Јасмину Плетеницу из „Беле лађе“ написао је, рецимо, сцену на почетку серије у којој не може да се контролише с пићем. И њему се то допало како сам одиграла, па ју је у више наврата доводио у ситуацију да, кад год се узнемири, потегне за чашицом. Напије се и направи русвај. Синиша прати глумца, то је важно!

* И пре и после „Бољег живота“ радиле су се велике серије и биле су гледане, укључујући и Павићеве, али ниједној није пошло за руком да се толико подвуче под кожу гледаоцима. Зашто?

– Серија „Бољи живот“ има печат времена у којем се снимала, и оно је допринело њеној популарности. Испунило ју је духом који се не може објаснити, али очигледно постоји. Због тога се и данас гледа с толико љубави и носталгије, јер нам дочарава време које је заувек прошло. То се поклопило и са распадом Југославије, са атмосфером која је владала у народу. Ако мало боље погледате, можете видети да је Синиша кроз неке детаље наслућивао да ће се догодити распад.

Јесте ли задовољни квалитетом продукције данашњих серија?

– Постала сам оптимиста. Продукција је порасла, ради се много серија. Да бисте добили квалитет, потребан је и квантитет, да можете да проберете оно што је добро. Управо се завршила дивна серија „Јутро ће променити све“, „Корени“ су такође добри, а ту су и „Сенке над Балканом“ и „Жигосани у рекету“. Квалитет се побољшао и верујем да ће се одржати.

* Комедија је пак све мање. Шта нам је то донело ово време?

– Ситуација нам није баш много комична. Одраз је живота који живимо, вероватно је то разлог.

Смета ли вам то што је на телевизији све подређено рејтингу?

– Некада се више пажње обраћало на то да је ТВ едукативни медиј. Живимо у времену у којем царује гледаност, па отуда и ријалити програми. Не води се рачуна о вредностима. А публика ће да гледа шта год јој сервирате. Раније су се бирали текстови за телевизију као у позоришту, да имају поруку. Данас је важно само да се забави и заглупи народ. И да се згрне новац.

* Шта бисте пожелели читаоцима нашег листа у новој години?

– Добро здравље и расположење. И рад!

Има ли ваша генерација коме да остави глумачки еснаф?

– Појавило се много младих и даровитих глумаца. Имали смо, имамо и верујем да ћемо имати глумце који могу да стану раме уз раме са светским звездама. Небојша Глоговац је, рецимо, био фантастичан. Да је филм „Устав Републике Хрватске“ снимљен у Америци, сигурна сам да би добио Оскар. То сам му и рекла.

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: