• Мозаик

Царичин град освојио Paris Fashion Week

1 min read

1 седмица ‎ ИН4С

У златним везовима прошлости уткане су визије будућности. Нова колекција српске креаторке Мие Костов, инспирисана легендарном царицом Теодором, настала је као омаж жени моћи, духа и стила која је вековима уназад остала симбол византијске светлости.

Кроз силуете које призивају снагу и раскош мозаика као и тишину камена Царичиног града – монументалног археолошког налазишта које је цар Јустинијан подигао у част своје супруге – Миа Костов ствара колекцију која не припада ни једном веку, већ је безвременска.

Премијерно, ова колекција представљена је у Паризу, на недељи високе моде, на модној ревији која не само да отвара ново поглавље у модној историји Балкана, већ и најављује вест која мења културну мапу Европе: Царичин град постаје део сталне поставке новог византијског павиљона Лувра.

Ово је више од моде. Ово је тренутак националног поноса. Српска уметност, историја и савремени дизајн изашле су на светску позорницу, а југ Србије – неоткривени драгуљ културног и археолошког туризма – постао је нова тачка интересовања за посетиоце из целог света.

Кроз сваки детаљ колекције Мие Костов, туристи су по први пут осетили дух југа Србије – аутентичног, древног и раскошног, преточеног у тканине, кројеве и емоције.

Ова ревија није само приказ колекције.

То је повратак царице.

То је позив свету да открије срце Византије – у Србији.

ЦАРИЦА ТЕОДОРА — СНАГА КОЈА ЈЕ ПРЕТВОРИЛА ЛЕГЕНДУ У СТВАРНОСТ

У мозаику историје, међу царицама које су само титуле, и онима које су биле личности, једно име светли златним сјајем вечности — Теодора, царица Источног Римског Царства, супруга цара Јустинијана И, и једна од најутицајнијих жена које су икада носиле круну.

Рођена око 500. године у Константинопољу, Теодора није потекла из аристократије. Била је ћерка човека који је радио као чувар медведа у Хиподрому, а мајка јој је била глумица — професија ниског друштвеног статуса. И сама је врло млада стала на сцену као глумица и извођачица. Тада је глума била много више од уметности — била је и стигма, друштвени осуд и сенка коју је немогуће избећи. Али управо из те сенке, Теодора је научила да чита свет, људе и моћ.

У раним двадесетим годинама живота, након животног преокрета и боравка у Александрији, где је дошла у додир са духовним учењима и аскетским начином живота, вратила се у Цариград другачија — мудрија, одлучнија, са погледом усмереним високо. Судбина ју је спојила са наследником трона, Јустинијаном. Иако је њихова веза наишла на противљење племства, Јустинијан се изборио за брак с њом, а цар Јустин И променио закон како би жена ниског сталежа могла да постане царица. Убрзо након тога, 527. године, Теодора постаје Аугуста, царица Источног Римског Царства.

Али Теодора није била само супруга — била је сарадник у владању. Учествовала је у саветима, присуствовала седницама Сената, па чак и самостално доносила одлуке. У времену када жене нису имале институционални глас, Теодора је говорила јасно, храбро и с мудрошћу.

Њена најпознатија историјска улога догодила се током Ника побуне 532. године, када су хиљаде људи подигле буну против Јустинијанове власти. Док су сви саветовали цара да побегне, Теодора је изговорила реченицу која је променила ток историје:

Царство је леп покров за умирање. Онај који је једном носио пурпур не може пристати да преживи као избеглица
Остали су. Побуна је угушена. Царство је преживело — захваљујући њој.

У годинама које следе, Теодора је оставила неизбрисив траг на законодавство Византије. Била је заштитница жена, борила се против трговине белим робљем, увела законе који су штитили права глумица, дозволила развод у случајевима злостављања, и осигурала право жена на наследство и имовину. Основала је азиле за жене без дома, места где су могле започети нови живот.

У религијском смислу, Теодора је била миапхизиткиња — припадница верског правца који је био у сукобу са званичном црквом. Уместо прогона, пружала је уточиште и слободу веровања, отварајући врата царских палата и цркава онима који су били прогоњени.

Заједно са Јустинијаном, подигла је бројне цркве, међу којима је и величанствена Аја Софија. Но, једно од најлепших сведочанстава њеног присуства у уметности остаје мозаик из базилике Сан Витале у Равени, где стоји приказана као божанска владарка, са златним ореолом, пурпурном хаљином и даровима за цркву. Тај мозаик није само уметничко дело — то је визуелна афирмација жене која је освојила и земљу и вечност.

И док је Константинопољ био центар њеног политичког утицаја, на територији данашње Србије остао је један од најлепших трагова њеног времена — Царицин град, монументални археолошки локалитет код данашњег Лебана. Верује се да је овај утврђени град, подигнут у 6. веку као део великог Јустинијановог програма обнове царства, био саграђен управо у част Теодоре. Данас, Царицин град сведочи о времену кад су моћ, визија и љубав према царици урезани у камен и вечност.

Царица Теодора умрла је 548. године, вероватно од рака. Али није умрла њена прича. Она и данас живи у законима које је створила, у борбама које је водила, у женама које су устајале у тишини — јер је знала да није потребна бука да би променила свет. Потребна је визија. Интегритет. И име које се памти.

Аутор: С.М.

Извор: Пинк

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: