Bulatović: Vraćam se da se borim protiv novih fašista iz NATO-a (VIDEO)

Kada sam na Dan pobede protiv fašizma bio u Moskvi, obećao sam sebi da ću, kad se vratim u Crnu Goru, da se pridružim političkim snagama i pokretima koji će se mirnim i demokratskim sredstvima boriti protiv sramne odluke o ulasku Crne Gore u NATO. Jer, baš NATO je vojni savez koji predstavlja savremeni vid fašizma.

Ovo je u razgovoru za Sputnjik poručio Momir Bulatović, bivši predsednik Crne Gore i nekadašnji premijer SR Jugoslavije, koji se 9. maja pridružio paradi Besmrtnog puka na Dan pobede protiv fašizma, što se simbolično vremenski poklopilo sa odlukom Crne Gore o ulasku u NATO.

Jesu li i ovo logična ishodišta političkog delovanja Mila Đukanovića i vas kao nekadašnjih političkih saveznika – on u zapadnu alijansu, a vi u Rusiju?

-Moguće je da postoji neka koincidencija. Lično, ne bih to upoređivao zato što je Besmrtni puk univerzalna, globalna, večita vrednost, a ulazak Crne Gore u NATO je tekuća, prolazna, ljudska glupost. Priznajem da sam i u Moskvi osećao duboku tugu što pripadam državi koja je na prevaran način i protiv volje svog naroda ušla u NATO. Prethodnica NATO trupa i njihove logike nalazila se u Vermarhtu, pa čak i u onom Napoleonovom suludom pohodu na Rusiju. Crnoj Gori tu nije mesto.

A gde je Crnoj Gori mesto, ako ne tamo gde sama odabere?

– Odluka o ulasku u NATO nema apsolutno nikakav legitimitet, jer je nije podržao narod. Crna Gora ne pripada istočnom svetu, već antifašističkom bloku na čijem čelu je bila i ostala Rusija. Sve drugo su prolazne pojave. Neko je dobro opisao, bio je 12. jul kad je osnovana nezavisna Crna Gora, kvinsliška tvorevina pod patronatom Italije, ali se posle desio 13. jul i svenarodni ustanak. Nažalost, neće samo jedan dan posle odluke o ulasku Crne Gore doći i do njenog izlaska, ali sam siguran – doći će i taj trenutak. Nemam dilemu.

Koliko će vode proteći Moračom dok ne dođe taj dan i dok se ne promeni istorijska odluka koja zasad ima legitimitet Skupštine Crne Gore, a kažete, ne i naroda?

– Sav fizički, umni i intelektualni napor uložiću da ta odluka o ulasku u NATO završi na đubrištu istorije, gde joj je i mesto. Protiv NATO-a ne žalim nijedan trud, jer sam siguran da je to u korist sadašnjih i budućih generacija. NATO nije ni dobio ni izgubio ulaskom Crne Gore, a Crna Gora je izgubila mnogo svojih duhovnih, kulturnih i istorijskih vrednosti. U suštini, nije ovo borba protiv NATO-a, nego za Crnu Goru i njene vrednosti.

Znači li to da se vraćate aktivnije i u dnevnu, stranačku politiku? Prvo mora da se obori vlast da bi se oborila i odluka o NATO-u.

– Postoje neka pitanja koja su iznad strančarenja. Toliko sam dugo bio u dnevnoj politici Crne Gore da mislim da sam dosadio i bogu i narodu. Ali, dužan sam da iznesem svoj stav, da podržim one političke pokrete kojih ima jako mnogo u Crnoj Gori i koji su sve snažniji. Nema potrebe da se neko iz političke penzije vraća i da navraća vodu na svoju vodenicu. Politikom se bave sujetni ljudi, a ja sam svoju sujetu davno, davno proživeo.

Jaka Rusija – miran Balkan

Baš ste vi, kao premijer SRJ, na proleće 1999. proglasili ratno stanje kad je Jugoslaviju napao NATO? Jesu li i tu lični motivi vaše nove borbe?

– Nemam više nikakvu vrstu političke ambicije, ali imam obavezu prema senama ljudi koji su poginuli 1999. godine, jer sam i sâm tada imao u Jugoslaviji neku vrstu komande. Moram i poslednjim snagama da se borim da dokažem da njihova žrtva nije bila uzaludna i da se moralo i isplatilo boriti protiv napada tih ubica.

Baš sad se „povampirio“ i Vilijam Voker, režiser slučaja „Račak“, posle kog smo bombardovani, a sada ima novi projekat — Albanija do predgrađa Niša…

-Voker je običan mali činovnik. Pion koji je trebalo da odigra jednu igru. Napad NATO-a nije se desio jer je Voker video „masakr u Račku“. A posle smo videli da masakra i nije bilo. Takve vojne akcije NATO priprema mesecima i godinama, a posle se nađe samo jedan pion koji treba nešto da izgovori da bi intervencija počela. Ovaj „povratak“ Vokera, Olbrajtove i ostalih liči na farsu. Odnos snaga u svetu je drugačiji, promenjene su okolnosti i na Balkanu, i mislim da je nemoguć neki novi sukob. Posebno ne verujem da reprezent toga može da bude neki Voker, isluženi špijun CIA koji nije znao da odigra ni jednu malu ulogu dodeljenu 1999. Uhvatili smo ga odmah u laži, i nije čak mogao ni da pobegne sa Kosova i Metohije pre bombardovanja, nego smo mu mi pomogli sa našim specijalnim snagama. Ostavio je čak na KiM i svoja vozila koja smo upotrebili za odbranu zemlje.

Dakle, isključujete mogućnost novog balkanskog rata?

-Molim se bogu da ne bude rata. Racionalnom analizom uveren sam da je rat nemoguć. Ne postoje unutrašnje gorivo niti pogonska sredstva za to. Nema sile koja može da ga nametne, kao što nam je Amerika 1991. nametnula rat sa ciljem da pokaže nesposobnost Evrope da održi mir u svojoj kući. Dejtonski sporazum iz 1995. identičan je planu portugalskog diplomate Kutiljera iz 1992. koji je prihvaćen u Bosni, pa na zahtev Amerike odbačen. Cilj je bio da SAD kažu Evropi – vi ste nesposobni, dovešćemo sve kod nas u Dejton i postići ćemo mir.

Zar se uticaj EU ne poklapa sa politikom SAD?

-Nažalost, živimo i diktat EU. Pa mi smo Evropa. Rusija je mnogo više Evropa nego Amerika. Pa zar posle svih ovih godina ljudi ne vide da SAD ne žele stabilnost u Evropi? Kad srušite mostove na Dunavu, koji je najveći evropski plovni put, kakve to ima veze sa šikaniranjem Albanaca na Kosovu. SAD ne žele mir i stabilnost u Evropi, već kontrolisani haos gde su oni glavni.

Ali, istovremeno se taj balon njihovog uticaja debelo i znatno izduvao. Zato očekujem da će uticaj Rusije biti sve veći na Balkanu, i to ne da će navijati za jednu ili drugu stranu. Kad je jaka i stabilna Rusija, onda je miran i Balkan. To nas uči i istorija.

Ipak, Crna Gora se jasno opredelila. Kako bi Srbija trebalo da se postavi u turbulentnim vremenima, okružena NATO-om, dok joj se, posle secesije Kosova, javno preti daljem komadanjem države?

– Crna Gora se nije opredelila, nego se definitivno izgubila. Njena odluka ne proističe iz racionalnog i trezvenog razloga i nema demokratski kapacitet. Godinama proučavam šta radi NATO i pratim ekonomske posledice. To je skalamerija laži. Oni hoće militantnu organizaciju da predstave kao humanitarnu ustanovu ili kao dečji vrtić. NATO je izgubio rok trajanja i hoće da pređe u političku organizaciju, a znam mnogo ljudi koji su radili u centrali NATO-a, poput Vilija Vimera, i koji otvoreno govore da to nije sredstvo za širenje mira i demokratije. Kad su videli kako funkcioniše taj sistem, digli su ruke. Mnogi misleći ljudi šalju vapijući savet i Srbiji – ne ulazite u EU i NATO. Vlastodršci Crne Gore taj vapaj nisu čuli. NATO nije ništa od onoga što se priča, nije ni vodio ni pobedio nijedan rat. Ne može u omer i sklad da stavi ono što im je ratna retorika i, sa druge strane, realni potencijal koji gubi. Na Srbiji je da „sačuva živce“, bude strpljiva, realno sagleda situaciju i drži se onoga – „u se i u svoje kljuse“.

Najteže je biti Srbin u Crnoj Gori

Brine li se Beograd dovoljno o Srbima u Crnoj Gori?

–Nažalost, voleo bih da Srbija jače štiti prava sunarodnika, ali je sada ovako verovatno da se ne bi kvarili bilateralni odnosi država. Biti Srbin u Crnoj Gori najnepopularnije je stanje i zanimanje. Ne prihvatam da su Srbi nacionalna manjina. U Crnoj Gori sada neko govori da je sto posto Crnogorac, ako nije, onda ima crnogorsko ime, a srpsko prezime.

Beži se od Petra Prvoga Petrovića Njegoša i Svetog Petra Cetinjskog. Beže od istorije, pa upadaju u sopstvenu negaciju. Matija Bećković je lepo rekao: Crnogorke su jedine žene koje rađaju decu dve nacije.

Verujete li intimno da će Srbija i Crna Gora ponovo nekad biti u zajedničkoj državi?

– Ja i sad osećam da je to tako. Granica mi je neprirodna. Zvanično, teško je da se u kratkom roku sve vrati na svoje. Razbijena čaša teško se sastavlja. Sebe ubeđujem da smo u jednoj državi i da praktično sve treba da funkcioniše kao što sada funkcionišu Srbija i RS.

Do kraja ste ostali prijatelj Slobodana Miloševića, a bili ste s njim i pred smrt. Koja je njegova najveća istorijska greška?

-To što se rodio u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. U politici i istoriji neki ljudi su miljenici vremena. Mislim da su to sada i Aleksandar Vučić i Vladimir Putin. Šta god da urade politički se nekako složi baš sa onim što će i ljudi da prihvate. Milošević je iskreno voleo svoj narod. Sto puta mi je rekao: „Bio bih najveći u očima Zapada i njihov miljenik da sam rekao – ja sam predsednik Srbije i ne interesuje me položaj Srba van Srbije“. Da je skrštenih ruku gledao pogrom nad našim narodom. Narod u BiH i Hrvatskoj borio se za svoju slobodu, i mi često nismo mogli da ih nateramo ni na mirovne sporazume. Naše je bilo da im pomognemo, i to smo radili. Sad je drugo vreme, mi kao predsednici nikad nismo dobili poziv na Olimpijske igre, a danas idu i na Vimbldon. E, to znači biti predsednik.