Булајић: Дан побједе над фашизмом је један од највећих и најзначајних датума у досадашњој историји
Страхиња Булајић; фото: РТ
Без обзира што је Мило Ђукановић изгубио контролу над владом у званичној спољној политици Црне Горе у односу према Русији није се промијенило ништа. Све раније санкције не само да су потврђене, већ су у фебруару и марту проширене новим. Штавише, министар иностраних послова Ђорђе Радуловић је 24. марта јавно је подржао НАТО стратегију јачања колективне одбране од Русије. Док већина званичника брзо заборавила предизборна обећања и наставила са непријатељском политиком својих претходника према Русији, потпредсједник Скупштине Црне Горе др Страхиња Булајић у више наврата затражио је хитно укидање санкција и заокрет у спољној политици према Русији. У ексклузивном интервјуу за Балканист на Дан побједе, Булајић је говорио о значају данашњег великог празника, сличностима прекрајања историје између Црне Горе и Украјине, те поновио познате ставове о потреби радикалне промјене спољне политике према Русији.
Последњих година у Црној Гори, власти, најутицајнији медији и НВО агресивно су промовисали идеју да се 9. маја обиљежава Дан Европе, а не Дан побједе над фашизмом. За Вас лично шта представља 9. мај?
Дан побједе над фашизмом, 9. мај 1945. године, сасвим сигурно је један од највећих и најзначајних датума у досадашњој историји. То је празник у знак побједе и слома једне од најужаснијих људских творевина, тзв. Трећег рајха. Стотине књига је написано о том периоду људске историје када је убијено преко 60 милиона људи. Ондашњи Совјетски Савез и његова Црвена армија поднијели су, без сумње, највећи терет, и данас многима на западу тешко схватљиву величину жртве у циљу ослобођења човјечанства од те пошасти. Само је тадашњи Лењинград, током 900 дана нацистичке опсаде, дао двоструко више жртава него што су укупни амерички губици у Другом свјетском рату. И сасвим је разумљиво да је овај датум у Русији – Свети дан. Мислим да би требало да буде тако и за сваког добронамјерног и слободномислећег човјека. Сви очигледни, углавном са запада, покушаји ревизије апсолутно јасних историјских чињеница унапријед су осуђени чак и на гротескну карикатуралност, али и уз невјероватно чудан осјећај посматрача – толика моћ, а тако мало разумијевања шта с њом. Невјероватна је количина њихове краткоумности и несхватања чудесног руског народа, али и православља уопште. За мене, 9. мај је, прије свега, увијек био Дан велике побједе над највећим историјским злом, дан када је пред једним од највећих војника, генијалним стратегом маршалом Жуковим потписана капитулација нацистичке Њемачке.
Да ли мислите да је 9. мај 2019. баш случајно одабран за датум изрицања пресуде за тзв. Државни удар, у којој су првостепено осуђени држављани Русије, Србије и лидери Демократског фронта?
Никако. Не вјерујем да може да буде случајност. Претходна власт је често, одређене активности које би, по правилу, требало да имају изражену дозу софистицираности, радила поприлично поражавајуће за здрав разум. Нијесам сигуран да је намјера била да баш то тако изгледа, већ ми се чини да је у свему томе пресудну улогу имао изражено лош кадар, лоши планери, односно, особе потпуно лишене личне независности. Овдје се опет може говорити о мотивима – због чега баш 9. мај? Да ли 9. мај, као Дан Европе или 9. мај, као Дан побједе над фашизмом? У сваком случају, увјерен сам да је овим датумом претходна антисрпска, антируска и антиправославна власт, првенствено имала неутаживу жељу да се додвори западним, натовским менторима, јер су им обећали „да имају случај“, те да ће управо на „Дан Европе“ донесена осуђујућа пресуда бити недвосмислена и пријеко потребна порука да су они на „њеном бранику“ и да никакви „ретроградни“ православни елементи, било из Русије или из Србије, неће проћи, те да НАТО може да буде миран јер је у његовом саставу Црна Гора. Не треба никада заборавити да је шведска дипломатска ведета Карл Билт, не тако давно, не трепнувши устврдио – За западну цивилизацију православље је већа опасност него исламски фундаментализам. И шта ту ради Црна Гора … ту има посла не само за теоретичаре политике, философе, социологе, већ прије свега за психологе и неуропсихијатре.
Процес прекрајања историје Другог свјетског рата одавно је свеприсутан у Европи, а у балтичким државама, Пољској и Украјини то је постало дио званичне политике. Да ли у томе препознајете сличност са политиком бивше власти у Црној Гори, која је Уједињење из 1918. покушала законским актима да прогласи за српску окупацију и анексију?
Просто је невјероватно да након осам деценија од избијања Другог свјетског рата морају да се доказују потпуно јасне и недвосмислене чињенице, историјски доказане и провјерене. Одувијек, аксиом је био „нешто“ што се не доказује. Ако би се неко и дрзнуо па то „нешто“ што је недвосмислено јасно одавно доказано покушавао да опет доказује, зна се каквим би се именом назвао. Међутим … вестернизација, глобализација, американизација или како год, и сва нова „правила“ која „то“ носи са собом, а која се намећу и силом ако треба, дозвољавају да историју пише ко хоће, како хоће, независно од образовања, стручности и компетентности. У свему томе мора се испоштовати само једно правило и то без поговора — омаловажити, понизити и направити штету Русима и Русији, али и Србима и Србији. И све то, под тим и таквим утицајем, постаје саставни дио званичне политике земаља попут Литваније, Летоније, Естоније, Пољске, Украјине … а кад су у питању Срби и Србија, онда то, између осталих, постаје и званична политика Црне Горе, Хрватске … С тим у вези је и потпуно анахрона и апсолутно непотребна прича везана за један велики историјски догађај с почетка прошлог вијека – Велика Скупштина српског народа у Подгорици 1918. године. Тада је остварена једна велика идеја, идеја уједињења. Сам начин делегирања посланика за ту Скупштину, може се рећи да на одређен начин, представља претечу данашњег „електорског система“ у САД. Или, на пример, по многим параметрима неупоредиве, Украјина и Црна Гора, имају одређене сличности у смислу националног формирања. Затим на простору данашње Црне Горе настале су прве српске државе, односно дјелимично на простору савремене Украјине настала је прва руска држава. Сличности су уочљиве и када је у питању успостављње црквене организације. На административној територији данашње Црне Горе Свети Сава српски је 1219. успоставио прве три православне епархије у Срба – Зетску, Хумску и Будимску. На простору данашње Украјине, на Дњепру, Свети Кнез Владимир је 988. године крстио Русију, а формирана је Руска црква на чијем челу је био кијевски митрополит итд итд. … И шта данас имамо? У Украјини, Украјинци неће да имају било какву везу са Русима, јача се нацизам, формира се тзв. Украјинска православна црква уз помоћ константинопољског патријарха, рат на православној земљи. У Црној Гори имамо бујање тзв. монтенегринства, формирани новоцрногорци не желе да имају било шта не само са Србима, него и са православљем итд. Као и у случају Украјине, очигледно је да се ради о пројекту који се води, кажу упућени, под англосаксонским надзором. Шта је крајњи циљ? Наравно, циљ је православна Русија…
Bravo, Strahinja!
Хвала!
Dan Pobjede Nad Fasizmom….
Istorija je Jednog Krvavog, Herojskog Vremena….
I Izuzetnih, Ponositih Naroda….