• Поглед

Бујица мржње УСТУКНУЛА пред Божијом и народном вољом: Лаж и биједа „патриотских“ скупова

1 min read

5 година ‎ ИН4С

"Толико је ту конфузије и непознавања прошлости, да се овој светини чудом не би могли начудити ни Љубо Чупић ни, његов идеолошки и ратни непријатељ, Крсто Поповић"

"Комитска заоставштина"

Неславно окончана јучерашња „циркуска представа“ у виду „неокомитског“ протестног скупа испред зграде Скупштине Црне Горе – и то у јеку пандемије коронавируса, изазвала је велики број реакција јавности Црне Горе.

Упркос издашним донацијама ДПС-а у виду бонова за гориво и државних застава, свега неколико стотина најлојалнијих присталица опозиције изашло је на улице да изрази своју неаргументовану и крајње апсурдну бојазан са најављеним предлогом измјена антиуставног слова Закона о слободи вјероисповијести.

Неофашистичке пароле и пјесме учесника скупа испратили су посланици бившег режима, међу којима су, на моменте, „заблистали“ доскорашњи премијер Душко Марковић и шефица СДП-а Драгиња Вуксановић-Станковић.

Ипак, све то било је и више него недовољно да се заустави точак историје. Већинска народна воља, километри и мјесеци проведени у крсним и молитвеним ходовима, били су неумољива препрека за бујицу мржње и неразумијевање стварности.

Гласањем за измјене Закона о слободи вјероисповијести у Скупштини Црне Горе је ударен темељ праведној Црној Гори.

„Ад на мене са проклетством риче, сва му гледам гадна позоришта“

Оснивач иницијативе „Ми знамо ко смо“, професор српске књижевности Стефан Синановић, истакао је у разговору за ИН4С да је јучераши скуп обиловао конфузијом и непознавањем прошлости.

„На први поглед ме је запањио читав тај галиматијас и идеолошки метеж, дијаметрални декор и свеопшта какофонија. Толико је ту конфузије и непознавања прошлости, да се овој светини чудом не би могли начудити ни Љубо Чупић ни, његов идеолошки и ратни непријатељ, Крсто Поповић (чијим су сликама, без проблема, истовремено махали) да их само на трен опазе. И онда су ми пали на памет из „Луче” они стихови „(…) Ад на мене са проклетством риче, сва му гледам гадна позоришта”, али то је трајало кратко, већ у наредном тренутку ми је било јасно да у свему томе нема ништа неприродно и необично, једноставно су тако учени и васпитавани“, рекао је Синановић.

Онај који заставу Краљевине Црне Горе назива заставом друге државе, сматра он, не може ни махати ничим до заставом, десет хиљада километара ваздушном линијом, удаљене Америке, која није друга држава (?) и без свештенства се борити за свештенство (?).

„И можда јесте већ истрошено поређење, али то да иза литија у којима су партиципирале десетине хиљада грађана није остао ни опушак цигарете, томе је мјесецима могла да свједочи цијела Европа, а како је Булевар Светог Петра Цетињског изгледао након њиховог перформанса? Ако ме питате са неког српског становишта – у том смислу имам само да подржим окупљања ове врсте, дубоко вјерујем да оваквим понашњем раде за српску ствар неизмјерно много, пристојне људе и оне у идентитетској недомуци тјерају од идеологије коју ја фабриковао бивши режим и упућују ка нама; мотивишу их да се запитају о неким стварима, истраже, прочитају понешто и тиме едукују, просто да не буду попут њих. Дакле у том контексту, иако је тешко повјеровати, тзв. комитски покрет игра своју улогу на еманципаторском и хуманистичком плану“, закључио је Синановић.

Беспоговорно повлађивање доминантном варошком наративу

Историчар Томаш Дамјановић сматра да је јучерашњи тзв. патриотски скуп заправо појавни облик једног становишта које има барем два различита извора и ништа мањи број опречних циљева и, као такво, представља прилично необичан хибрид наизглед неспојивих чланова.

„Шта су, дакле, извори тог становишта? С једне стране, то је мит – изграђиван непажљиво, али агресивно, деценијама, чак стољећима уназад – о нарочитим заслугама подловћенских Црногораца у контексту борбе против Османлија, а потом и свих других великих сила које су оперисале на датом подручју. Кичма тог мита је увјерење о непокорности („Турска нога никад није крочила на Цетиње“ – „Цетиње – град херој у Другом свјетском рату“ – „Литијаши само на Цетињу немају већину“), жртви („увијек против доминантног тока“), издаји („српска окупација 1918“ – „премјештање републичког центра у Подгорицу 1945“ – „економска девастација Цетиња у транзиционој ери“) и васкрсењу („1878“, „1941“, „2006“) Поједностављено речено, подловћенски Црногорац, данашњи Цетињанин, како га виде учесници тзв. патриотског скупа, јесте непоткупљива особа, одана непромјењивим идеалима и спремна да за тако нешто плати високу цијену. И, премда се не може спорити постојање великог доприноса подловћенске Црне Горе борби за ослобођење од утицаја Османског царства, као ни њено значајно учешће у свим каснијим догађањима, мора се уочити разлика између (1) начелног залагања за слободу, (2) херојског чина појединца и (3) држања већине. Накнадно, ствар се, у политички мотивисаној интерпретацији, первертира, тако да испада да се већина држала начела, што представља логички парадокс, јер би, у таквом случају, хероји били немогући, односно непотребни. Такође, постоји увјерење о већ поменутим, непромјењивим идеалима, што је, повијесно гледано, опет нонсенс, јер се и политичко-социјални контекст и структура становништва подловћенске Црне Горе у свим назначеним периодима – а нарочито након 1945. године и индустријализације – прилично разликују. Нити је то исто вријеме, нити могу бити иста увјерења, нити су исти људи, нити су исти идеали. Једина константа јесте – типично за мања мјеста удаљена од центра збивања – снажан притисак средине и социјализација у виду беспоговорног повлађивања доминантном варошком наративу„, истакао је Дамјановић за ИН4С.

Некад је тај доминантни наратив, наставља Дамјановић, подразумијевао „борбу за првијенство у српству“, некад „ортодоксни марксизам“, а некад „Црну Гору Црногорцима“.

„У данашње вријеме, Цетиње, као стуб првог од извора спорног становишта, има проблем у виду озбиљног раскорака између (1) некадашње историјске тежине у црногорским оквирима, (2) умишљаја величине, који увелико превазилази тај оквир и (3) данашње реалне тежине, која, објективно, по привредном и демографском критеријуму, једва да прелази значај Колашина или Мојковца, а прилично каска за општинама попут Даниловграда, Улциња, Рожаја или Берана. Елем, поменути раскорак ствар озбиљан психолошки проблем и онда се, као компензацијски механизам, јављају идеје – утемељене на старом, раније описаном миту – које варирају од „долине богова“, преко „ненадмашног духа“, завршно са „отпором великосрпству“. Цетиње је, напросто, изашло из историје: ондје се ствари не дешавају, него из центра допиру тек као ехо и то рађа фрустрације. Постоји адекватан назив за то – политички аутизам. Манифестацију таквог стања није лијепо гледати, а не може се назвати ни безопасном, јер је кратак пут од бизарног скупа на коме се помињу трактори до ситуације у којој вас нека опскурна појава, држећи аутоматску пушку, мотивише да пронађете најближи гранични прелаз“, нагласио је Дамјановић и објаснио да други извор становишта које окупља учеснике тзв. патриотског скупа јесте увјерење о колективном праву на привилегован положај унутар државе.

Црна Гора вам омогућава да, потпуно независно од знања и способности, поправите свој положај – и то на рачун другог

Дамјановић је изјавио да „неокомити“ сматрају да их заступање црногорске етнократије – уз подразумијевајуће бивање на правој страни историје – чини погоднима за вјечити монопол над позицијом моћи, која у Црној Гори обухвата не само сферу политичког одлучивања и расподјеле прихода, него и могућност да се, на темељу политичке исправности, толеришу нерад и јавашлук.

„Такво увјерење, такође, није од јуче: било је заступљено и у османској ери – и преламало се кроз однос према тој држави – и у Књажевини/Краљевини Црној Гори – осликано кроз политичку супремацију подловћенских Црногораца – и у објема Југославијама – испољавано кроз лојалност Карађорђевићима и титоизму – и у савременој Црној Гори, кроз однос према државном статусу, а касније и према тзв. идентитетским одредницама. Овај извор, дакле, обухвата људе из свих крајева Црне Горе, све оне који су пожељели на бржи и лакши начин побољшати своју позицију на хијерархији друштвених односа, а тај бржи и лакши начин је, по правилу, подразумијевао будну пажњу над петом колоном: некад се то око соколово испољавало као упућивање на колац, некад у ватру, некад у јаме, некад као путна карта за Голи оток, а некад као упут на Завод за запошљавање. Манифестација чувања тековина је, дакле, зависила од ширег контекста, али је концепт непромијењен: Црна Гора вам омогућава да, потпуно независно од знања и способности, поправите свој положај и то на рачун другог. Јер, само тако је могуће спашавати систем коме приходи не гарантују самоодрживост, сви им доприносе, али само неки имају привилегију да њима располажу“.

„Побједа на референдуму је таквом типу људи требало да буде референтна тачка: „за и против државе“ је питање које је, барем деценију и по уназад, детерминисало друштвену позицију већине становника Црне Горе„, саопштио је Дамјановић и подвукао да је монопол на тумачење правовјерности, по логици ствари, припадала ономе који је и дефинисао референтну тачку. И, шта се десило 30. августа?“, закључио је историчар Томаш Дамјановић у разговору за ИН4С и подвукао да је будућност неокомитских скупина тијесно повезана са релевантношћу политичких структура у којима се генерише њихов развој.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: