Bugarsko “savezništvo”

Piše: Ilija Petrović

Savezništvo kao varka

Kako ćemo se za nekoliko dana prisetiti sto četvrte godišnjice Topličkog ustanka (1917), naredni redovi biće posvećeni prilikama koje su prethodile tome događaju, ali i “zaslužnicima” za ono što će se tek desiti.

“Zaslužničku” ulogu u tim (budućim) zbivanjima sebi su prisvojili Bugari čiji su preci, barem prema onome što čitamo na Vikipediji, bili “Prabugari, Bulgari ili vrlo retko Bolgari… polunomadski turkijska ratnička plemena koja su živela u kaspijskoj stepi i uz reku Volgu. Sa dolaskom Bulgara na tlo Balkana došlo je do etnogenetskog mešanja sa Tračanima i Slovenima i nastanka današnjih Bugara. Domovina Prabugara su bile skitske zemlje u današnjoj Ukrajini, Rusiji, Kazahstanu, Kirgistanu, Avganistanu, Iranu, Pakistanu, Tadžikistanu i Uzbekistanu”.

Jeste da je u ovoj pričici felerična tvrdnja o Tračanima i Slovenima, stoga što se Sloveni pominju tek od kraja 5. veka i što su Tračani srbsko pleme, kao i “znanje” da je etnogenetsko mešanje sa “Tračanima i Slovenima” dovelo do “nastanka današnjih Bugara”, ali svemu tome nedostaje i najmanji komentar o tome kako to “mešanje” nije u bugarskom jeziku ostavilo ijednu “turkijsku” reč, kao što se to dešavalo kod “mešanja” doseljenih Ugara ili Arnauta sa zatečenim srbskim svetom. Naime, u pomenutim slučajevima ugarskom i arbanaškom, “mešanjem doseljenika i starinaca došlo je i do jezičke mešavine”, tako da se njihovi “pomešani” jezici drastično razlikuju od srbskog. Budući da se tako nešto nije desilo sa jezikom bugarskih doseljenika, znači da je bugarsko pleme koje se mešalo sa “Slovenima i Tračanima” bilo srbsko, te da je bugarski jezik samo jedan od dijalekata srbskog jezika.

E, takvi ili onakvi Bugari, i ne samo oni, već i njihovi grčki i srbski susedi – ali ne po sopstvenom izboru -, 1912. godine “uplovili” su u nešto što im je iz temelja prodrmalo nacionalno raspoloženje, ali je one prve okrenulo protiv drugih, naročito Srba.

Desilo se, zapravo, da je ratnu iskru na Balkan bacila Italija kada je s jeseni 1911. godine napala Tursku, ne bi od nje preotela Tripolis, u Libanu. Na insistiranje Austrougarske, ovaj rat trebalo je da bude “lokalnog” karaktera, ali se ratna psihoza kod balkanskih država nije mogla izbeći. Tokom 1912. godine, u strahu da se rat ne proširi i na njih, Bugarska, Grčka, Srbija i Crna Gora ubrzano su pristupile sklapanju međusobnih dvostranih sporazuma, kako sledi:

a. srbsko-bugarski savez sklopljen je 13. marta, a ugovorne strane uzajamno su garantovale državnu nezavisnost i nepovredivost državnih teritorija. Članom 2. ugovora one su se obavezale “da priteknu jedna drugoj u pomoć celokupnom svojom snagom u slučaju, da ma koja velika sila anektira, okupira ili vojnički zauzme, ma i privremeno, ma koji deo balkanske teritorije koja se sada nalazi pod turskom vlašću, ako jedna od njih smatra to kao protivno njenim životnim interesima i kao razlog za rat. Tajnim dodatkom ugovoru bila je predviđena zajednička akcija protiv Turske, ukoliko bi njenim delovanjem bili ugroženi nacionalni i državni interesi obeju država ili jedne od njih. Istim dodatkom Bugarska je Srbiji priznala pravo na oblast severno i zapadno od Šar-planine, a Srbija Bugarskoj na oblast istočno od Rodopa i reke Strume. Za područja između ovih dveju oblasti, ako se same oko toga ne budu mogle sporazumeti, predviđala se arbitraža ruskoga cara;

b. bugarsko-grčki savez sklopljen je 29. maja, i on se isključivo odnosio “na zajedničku saradnju sa celokupnom oružanom snagom” ako bi došlo do turskog napada na jednu od potpisnica. Sporazum je postignut zahvaljujući činjenici da su obe strane izbegle raspravu o podeli teritorija koje bi bile oslobođene u eventualnom budućem ratu protiv Turske

Bugarski sporovi sa saveznicima

Bez obzira na dogovorenu saradnju, odnosi u Balkanskom savezu počeli su da se otvoreno zaoštravaju na samom početku rata sa Turskom. Već prvih dana novembra 1912. godine izbio je spor između Grka i Bugara, pošto su grčki teritorijalni zahtevi bili neprihvatljivi za Bugare, isto kao i nešto docniji grčki predlog da Antanta preuzme ulogu arbitra u nastalom sporu. Kako su Bugari prenebregavali sve grčke pokušaje da se dođe do nekog rešenja, Grci su se okrenuli Srbiji “ističući da je grčko-srpsko zbliženje neophodno potrebno kako bi se sprečilo preterano jačanje Bugarske, podjednako štetno i za Grčku i za Srbiju zbog nepopravljivog narušavanja balkanske ravnoteže”.

U prvom trenutku Srbija je bila sklona da prihvati bugarski stav o podeli teritorija srazmerno podnetim ljudskim žrtvama i materijalnim štetama, ali to nije odgovaralo Grčkoj. Novi srbski predlog da svaka saveznica zadrži teritoriju koju je njena vojska zaposela takođe se nije dopao Grčkoj, što je zapretilo nesporazumom i na ovoj strani. Početkom 1913. godine bugarski teritorijalni prohtevi već su bili takvi da i ideja o posebnom grčko-srbskom savezu protiv Bugarske nije bila daleko. Krajem februara i početkom marta došlo je i do oružanog sukoba između grčkih i bugarskih vojnika sa većim brojem žrtava, a svaki novi pokušaj da se pregovorima dođe do nekog pravičnog rešenja bio je bezuspešan. Krajem maja došlo je do novog oružanog sukoba, a ruska vlada zatražila je da se spor iznese na arbitražu. Pribojavajući se arbitraže, Bugari su izveli jedan brz “diplomatski” manevar i 3. juna pristali da potpišu protokol o novoj demarkacionoj liniji prema Grčkoj. Bugarski istoričar Girginov ne krije da je protokol potpisan samo zbog toga da se bugarskoj vojsci “kupi” vreme potrebno za prebacivanje s njenog istočnog na zapadni front.

U međuvremenu, zaoštravali su se i bugarsko-srbski odnosi. Prvi nesporazumi izbili su početkom februara 1913. godine, kad je Bugarska zatražila da joj Srbija, kao pomoć za zauzimanje Jedrena, pošalje i tešku artiljeriju, s tim da za tu “uslugu” dobije novčanu naknadu. Nikola Pašić je odgovorio da “srpski narod, kao i svaki drugi, smatra svoju vojsku i svoje oružje kao sastavni deo narodne časti koji se ne prodaju niti ustupaju za novac i ja nalazim da bi nam se nanosila uvreda kada bi se na našu vojsku gledalo kao na najamničku, za čije se usluge može nuditi neka novčana odšteta”.

Pošto je novac i posle te Pašićeve izjave ponovo ponuđen, Srbija je bila prinuđena da zvanično zatraži reviziju srbsko-bugarskog ugovora o savezu. U pismu srbskom poslaniku u Bugarskoj, Pašić je detaljno obrazložio taj zahtev:

“Bugarska nije poslala ugovorom predviđeni kontigent trupa na vardarsko vojište, pa je Srbija sama podnela sve žrtve na ovom vojištu;

Srbija je, pokoravajući se odluci velikih sila, napustila jadransko primorje i na taj način žrtvovala svoju nespornu teritoriju da bi sačuvala sebe i Bugarsku od jednog rata koji je pretio da poništi sve njihove uspehe; Srbija je, na molbu bugarske vlade, poslala preko 50.000 vojnika sa teškom artiljerijom na maričko vojište, iako to po ugovoru nije predviđeno;

Posle izvršenja svog ratnog zadatka, Srbija više od tri meseca stoji sa celom svojom vojskom na strani Bugarske pomažući joj da dobije Jedrene i teritorije na koje ona nije pretendovala prilikom sklapanja srpsko-bugarskog ugovora”.

Umesto da neposredno odgovori, Bugari su tražili od Rusije “da urazumi Srbe”. Pašić je na ruska upozorenja odgovorio da “Srpska vlada neće dopustiti da se Bugarska pruži između Srbije i Grčke i dođe u dodir sa Albanijom pa makar izgubili simpatije celoga sveta”. Nisu ni Bugari odstupali, tvrdeći da “Srbija nije učinila ništa više od onoga na što se obavezala Ugovorom, Vojnom konvencijom i njenim prilozima”. U međuvremenu, pošto je 26. marta pala tvrđava u Jedrenu, bugarska štampa zatražila je od svoje vlade da srbskim vojnicima, onima koji su pet meseci ranije pritekli u pomoć bugarskim opsadnim trupama i tamo dočekani kao “mili i dragi gosti” i “bratska saveznička vojska”, onemogući povratak u otadžbinu, da ih internira i tretira kao ratne zarobljenike.

Sredinom aprila Bugarska je potpisala separatni mir sa Turskom, ne obaveštavajući o tome svoje saveznike. Pašić je u tome činu video direktnu opasnost za Srbiju, te je od Vrhovne komande zatražio da se ponaša u skladu sa novonastalom situacijom. Istovremeno, on je aktivirao pregovore o sklapanju saveza sa Grčkom, sugerišući da se u taj savez uključi i Rumunija. Ruska vlada pokušala je da umiri “savezničke” strasti predlogom da svi saveznici demobilišu svoje vojske i da njihovi predsednici vlada pokušaju da u direktnim pregovorima reše sve nagomilane probleme. Srbija je bila voljna da prihvati ruske sugestije, pod uslovom da i Grčka i Bugarska demobilišu svoje snage, ali su se Bugari i dalje čvrsto držali svog tumačenja pojedinih odredaba srbsko-bugarskog sporazuma.

Rusi su i dalje nastojali da se do rešenja dođe mirnim putem: Srbiji su preporučivali da poštuje odredbe još uvek važećeg ugovora, istovremeno joj stavljajući u izgled velike teritorijalne dobiti u južnoslovenskim krajevima pod Austrougarskom (u pogodnom trenutku), a Bugarskoj da će “mudro postupiti ako sama uvidi neophodnost izvesne ispravke u ugovorenom razgraničenju i učini bar izvesne ustupke”.

Srbija je i dalje tražila da se ugovor reviduje, posle čega bi se odredila međunarodna arbitraža. Sa svoje strane, Bugarska je od Rusije zatražila da Srbiju primora na evakuaciju sporne teritorije. Takvoj logici išli su na ruku i javni skupovi na kojima je zahtevano da se Bugarska “sa mačem u ruci bori za priključenje Makedonije sa Solunom, Zaječarom, Pirotom, Nišom, Vranjem i Leskovcem”. Mimo toga, bugarska diplomatija tražila je da se napuste pregovori i da se energičnom vojnom akcijom Srbi odbace iza Šar-planine, a bugarska Vrhovna komanda, opet, nagovarala je svoju vlada da, izbegavajući odgovornost za rat, izazove oružani sukob sa Srbijom i Grčkom i definitivno ostvari svoju prevlast na Balkanu.

U novom pokušaju da se izađe iz krize, Srbija je predložila bugarskoj vladi da se o raspodeli teritorija raspravlja na zajedničkoj konferenciji svih balkanskih saveznica. Kao krajnju granicu do koje se moglo popuštati, Srbija je u pismu ruskom ministru spoljnih poslova Sergeju Sazonovu označila desnu obalu Zletovske reke i reke Bregalnice do njenog ušća u Vardar, a zatim levu obalu Vardara do Đevđelije, gde srbska i grčka granica treba da se dodiruju. Teritorija zapadno od pomenute linije ni po čemu se za srbsku stranu nije mogla smatrati spornom, a “u Srbiji nema ni sile ni autoriteta koji bi mogli skloniti vojsku da napusti Veles, Prilep, Bitolj i Ohrid”. Naravno, Srbija je imala u vidu da je to “nesporno” područje većinom nastanjeno Srbima, ali nije sporila da su sa njima živele i neke druge narodnosti. Pašić je tih dana uveravao Narodnu skupštinu da “podela teritorije od Turske zadobivene ne može se izvršiti po principu narodnosti, jer su narodi u Makedoniji tako izmešani, da je apsolutno nemoguće stvoriti države balkanske koje bi bile sposobne za život držeći se strogo i isključivo principa narodnosti. Makedonija nije celina etnografska, nije zemlja u kojoj živi jedan narod, nego je zemlja puna raznih narodnosti. U njoj ima Srba, Bugara, Grka, Rumuna, Turaka i Arnauta, pa i jedan znatan deo Jevreja”.

Prvog juna, u odgovoru na Pašićevo pitanje da li Srbija može uspešno ratovati sa Bugarskom, Vrhovna komanda je procenila “da je sumnjiv izgled na uspeh kada bi sami ratovali protiv Bugara… Međutim, svi smo složni u tome, da bi Srbija imala izgleda na uspeh, kada bi protiv Bugara vojevala u savezu sa Grcima. Ali, i u ovom slučaju potrebno je da akcija naša što pre otpočne, inače bi se ostavilo Bugarima vremena da svoju vojsku koncentrišu i tada bi, razume se, uspeh bio teži”.

Istoga dana, mada posle višemesečnog natezanja, u Solunu su potpisani Ugovor o savezu između Grčke i Srbije, Vojna konvencija i Protokol o zajedničkom planu operacija srbske i grčke vojske. Sa ciljem da se efikasno odbije mogući napad bugarske vojske, Srbi i Grci počeli su da pregovaraju i sa Rumunijom, a nije im bila strana ni zamisao da u jedan budući savez uključe čak i Tursku.

Bugarska, odlučna da razbije Balkanski savez i da priđe austro-nemačkom bloku, odbijala je svaku pomisao da se iz krize izađe pregovorima. Pripravna na rat protiv Srbije, ona je, po austrijskom savetu da uza sebe pridobije Rumuniju, svoje diplomatske aktivnosti okrenula i na tu stranu, s tim što je, za svaki slučaj, naređeno je da se bugarske trupe koncentrišu prema Srbiji i Grčkoj. Kako su se srbske i grčke trupe već nalazile u blizini demarkacione linije uz Bugarsku, postojala je bojazan da se i najmanji oružani incident pretvori u rat. Rusija je i dalje uporno nastojala da Srbe i Bugare zadrži za pregovaračkim stolom, te su se predsednici njihovih vlada saglasili da se svi balkanski saveznici još jednom nađu na okupu i pokušaju iznaći izlaz iz već vrlo izražene oštre krize.

Popustljivost bugarskog predsednika nije naišla na razumevanje kralja Ferdinanda i njegovih saradnika, zbog čega je na čelo nove vlade došao Stojan Danev, čovek koji nije ni pomišljao da načini ma i najmanji ustupak Srbima. Srbska vlada shvatila je ovu promenu krajnje pragmatično, pa je 8. juna, na sastanku sa šefovima opozicionih stranaka, odlučeno da se zatraži konačan bugarski odgovor na srbsku notu o reviziji Ugovora potpisanog nepunih petnaest meseci ranije. Ukoliko bi odgovor bio negativan, Srbija bi objavila aneksiju svih teritorija koje je ona oslobodila i koje su, za Bugare, bile sporne.

Rat je bio na pragu, pa su Rusija, Francuska i Engleska, svaka svojim razlozima, pokušavale da sukobljene strane izmire, skrećući im pažnju i na opasnost od direktnog oružanog mešanja Austrougarske. (Na nagovor Nemačke da ne ulazi u rat pre no što Balkanski savez ne bude razbijen, Austrougarska je u dva maha odustajala od napada na Srbiju i Crnu Goru; postojala je bojazan da će se protiv austro-nemačkog bloka, pored ruskog fronta na istoku i francuskog na zapadu, formirati i treći, na Balkanu). Srbija je u prepisci sa ruskim carem i dalje isticala da bi za nju najgore rešenje bilo da se Bugarska spoji s Arbanijom, dok je bugarski kralj jednostrano “neopozivo otkazao planirani sastanak četvorice balkanskih premijera”.

Sredinom juna, bez obzira na stav da se Srbija neće složiti sa granicama “koje će je staviti u zavisnost od Bugarske”, Pašić je još jednom pokušao da Bugarsku navede na sporazum. On je, naime, predložio bugarskoj vladi da i jedna i druga strana svoje vojne snage svedu na četvrtinu, da tako smanje vojnu tenziju i da nastave pregovore, uz arbitražu ruskog cara. Bugarska se složila da se pristupi demobilizaciji, ali da njene trupe uđu u Maćedoniju i tamo se stacioniraju pored srbskih; sve drugo za njih je bilo neprihvatljivo. Što se tiče arbitraže, očekujući da bi im Rusija dodelila sve područje do Bitolja, Bugari su zahtevali da arbitražu prihvati i srbska strana, bezuslovno i na osnovu ugovora.

Bila je to samo varka, pošto su bugarski kralj Ferdinand Koburg i njegovi saradnici, progermanski orijentisani, već bili doneli odluku da “bugarska vojska bez objave rata pristupi posedanju spornih oblasti u Makedoniji”.

Sve to imajući u vidu, ruska vlada je ultimativno zatražila da do 25. juna obe strane dostave jasnu i određenu izjavu da prihvataju arbitražu. Da bi se izbegao rat, Pašić je predložio Ministarskom savetu da se bezuslovna arbitraža prihvati. Zbog toga, zamereno mu je da ne štiti srbske interese, a ministar vojni i ministar pravosuđa podneli su ostavke. Pošto ni kralj Petar nije bio za popuštanje, Pašić je podneo ostavku. Na intervenciju Rusije i Francuske, kralj je ostavku odbio, a ministarska kriza okončana je 27. juna prihvatanjem Pašićevog stava da se ruska arbitraža prihvati bez rezerve. Ovakav obrt nije bio prihvatljiv za Grčku, iako je Srbija dobila uveravanja od ruske vlade “da se neće pristupiti arbitraži pre nego se istovremeno grčko-bugarski spor uputi istim pravcem”; ona se pribojavala da će se srbsko popuštanje protumačiti da je i Grčka, kao srbski saveznik, prihvatila bezuslovnu arbitražu.

Problemi za srbsku vladu iskrsli su na mnogim stranama čim je na dnevni red Narodne skupštine stavljena deklaracija o arbitraži. Sve partije pitale su o čemu se stvarno radi, a stav srbske vojske iskazao je đeneral Živojin Mišić rečima da “ako bi se ko našao u Vrhovnoj komandi koji bi pristao na ustupanje Bitolja Bugarima, dajem vam časnu reč da ću ga sopstvenim rukama vezati i doterati ovamo, odakle ćemo sa našim hrabrim pukovima poleteti da branimo Bitolj”. Mišić nije bez razloga pominjao Bitolj jer je i sam dobro znao da Vrhovna komanda osluškuje šta se o toj stvari priča na raznim uticajnim mestima, naročito među masonima i “srpskim” intelektualcima, na primer. Američki masoni, među njima i izvestan broj Srba iz “tankog sloja elite u SAD”, protivili su se srbskim nastojanjima da zaposednu Maćedoniju. Naravno, takav stav morao je obavezivati i Mihaila Pupina, takođe masona, te je on bio “krajnje ćutljiv za vreme drugog balkanskog rata, mada je bio vrlo glasan u toku borbe balkanskih naroda protiv otomanske tiranije u jesen 1912. godine. Uostalom, i nemasonski krugovi među američkim slovenskim intelektualcima bili su protiv toga da Srbija zadrži Bitolj”.

Drugi balkanski rat, bez objave

Da bi se strasti bar malo smirile, sednica srbske Narodne skupštine odložena je za 30. jun. A toga dana, dok je Pašić pred narodnim poslanicima obrazlagao stavove srbske vlade prema ruskoj arbitraži i odnosima sa Bugarskom, stigla su dva telegrama Vrhovne komande. “U prvom se izveštava da su Bugari napali u zoru 30. juna na srpsku vojsku duž cele demarkacione linije u Makedoniji, a u drugom da su u isto vreme napali i grčku vojsku na celom frontu”.

Srbska strana mogla je tim činom biti iznenađena, ali u Bugarskoj sve se odvijalo po planu. Tako, na primer, 29. juna načelnik štaba Treće bugarske armije u telegramu svom starijem kolegi u Drugoj armiji iskazuje strah od mogućnosti da Bugarska zaista prihvati arbitražu: “Nemamo odvažnog državnika. Malodušnost je ovladala svima. Solun je nepovratno izgubljen. Svi mi, narod i vojska, uprli smo pogled u vas. Spasite ga. Naređenje ili slobodne ruke u tom pogledu nećete dobiti. Sami treba da se odlučite. Mora se dejstvovati bez odlaganja”. Odgovor je glasio: “Budite mirni. Počinjemo danas”.

I, zaista, Bugarska je u noći između 29. i 30. juna 1913. godine, bez formalne objave rata, napala Srbiju i Grčku. “Ovim aktom, kojim je konačno razbijen Balkanski savez i vrata Balkana napola otvorena agresivnoj politici »Drang nach Osten«, Ferdinand Koburg je u punom smislu te reči odigrao ulogu austrougarskog i nemačkog agenta na bugarskom prestolu. On je to, 18 godina docnije, i javno priznao, kada je u Neue Freie Presse pisao: »Ja sam časno izvršio svoju obavezu prema germanskoj rasi, kako za vreme balkanskih ratova (1912-1913. g.), tako i za vreme evropskog rata«”.

Samo se u Zemlji Srbiji i u njenoj Narodnoj skupštini moglo desiti da i 30. juna, u raspravi o izveštaju vlade o spoljnoj politici, na dan kad je Srbija napadnuta, poslanici jedne parlamentarne partije zatraže hitnu demobilizaciju vojske i, sa tim u vezi, “miroljubivo” rešavanje svih sporova između balkanskih naroda: Socijaldemokratska partija Dimitrija Tucovića, samo po imenu “srpska”, uporno se držala svog kapitulantskog stava, nelojalnosti sopstvenoj državi i sopstvenom narodu i sulude ideje o “miroljubivosti” u vreme otvorene antisrpske politike i vojnih pretnji sa severozapada i s istoka.