Будвански анали дон Крста Ивановића

О Аналима дон Крста Ивановића, првог хроничара и историчара млетачког театра, будванског каноника и јавног учитеља града, биће више ријечи на Тргу између цркава у будванском Старом граду 4. септембра од 21 час у оквиру 8. фестивала Ћирилицом. У родној Будви Ивановићевој о његовом дјелу говориће: др Катарина Митровић, др Милица Кисић, дон Роберт Тонсати, мр Гордана Љубановић.

Вишестрано бављење Kрста Ивановића/ Cristoforo Ivanovich (Будва 1628 – Венеција 1688) литературом и науком, довело је до разноврсног истраживања тог невеликог, али сложеног и значајног дјела пјесника, писца либрета и историчара из Будве.

Од 60 година, колико је живио Ивановић је свега првих 25 младих година провео као „јавни учитељ града“ и каноник катедрале Св. Ивана у родној Будви, да би остале године проживио, најприје за кратко у Верони (1654 – 1657), затим у Венецији (1657 – 1688). То је најприје било у својству приватног секретара прокуратора Св. Марка Леонарда Пезара (Leonardo Pesaro), па каноника те исте чувене млетачке базилике. Први је хроничар и историчар млетачког театра, посебно мелодраме као прве фазе у развоју опере. И сам је писао мелодраме у стиху, пјесме (оде, сонете и мадригале) и историографске списе (Љетопис Будве и Историју Правовјерне лиге против Турака). Млетачки дужд га је именовао каноником базилике Светог Марка у Венецији, која је у оно вријеме била једна од најутицајнијих у свијету. На овом положају који се ријетко додјељивао људима са стране, Ивановић је остао до смрти.

Ивановић је сва своја дјела написао на италијанском језику, потписао у италијанској графији и објавио у Италији. Љетопис Будве је за његовог живота остао необјављен, а могуће је да га је писао и на матерњем језику, као и стихове који су се нашли у Будљанској пјесмарици.

У родном граду Kрсто Ивановић је био каноник катедрале Светог Ивана и јавни учитељ града. Преписом је сачувао Статут града Будве. У Љетопису Будве је оставио много података о животу града на самој граници Венеције према Турској Албанији. Са високих положаја које је касније заузимао заступао је Будву у Венецији. На портрету из 1675. записао је: Cristoforo Ivanovich Epirota Nobilis Buduensis.

У својим записима је често истицао да је у Венецију довео „Музу странца“ (Musa forestiera). Дошавши из другога језика, наставио је да пише на тосканском, истичући да муза његовог језика више воли ратне трубе. Брзо је стекао углед као пјесник и либретиста, иако је понајвише желио да остане запамћен као историчар, па је истрајно радио на свом посљедњем дјелу, Историји Правовјерне лиге против Турака. Ипак, највећу славу су стекле његове Позоришне успомене из Венеције, додатак из његовог дјела Минерва за столом.

Поједини савременици често су са подсмијехом гледали на то што је Ивановић брижљиво водио хронику позоришног живота и почетака опере у Венецији. На срећу, управо ти записи „провинцијалца“ су сачували од заборава изузетан тренутак у културној историји моћне Венеције.

Kрсто Ивановић једнако припада црногорској, хрватској и италијанској култури. Његово дјело не треба глорификовати, али ни потцјењивати. За нас је значајан као хроничар Будве и као човјек који је у једном тренутку заузимао један од највиших црквених положаја у тадашњој Европи. За музикологију је значајан као писац либрета и сарадник водећих композитора свог времена, а за културну историју свијета као незамјенљиви хроничар млетачког театра.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: