Будва: Представљен „Последњи Аргонаут“ Александра Гаталице

Представљен нови роман Александра Гаталице

У организацији Народне библиотеке Будве у четвртак је промовисан нови роман Александра Гаталице – “Последњи Аргонаут”. О роману су говорили књижевни критичар, проф. др Александар Јерков и аутор.

Као одличан познавалац књижевних прилика као и дјела Александра Гаталице, проф. др Александар Јерков истиче да нови Гаталичин роман Последњи Аргонаут отвара питање шта је последња велика тема човјека и човјечанства. “Најважнија тема је хоће ли опстати човек као такав; 19. век се завршио са страшним питањем да је Бог мртав, 20.век се завршио са страшном темом да је човек мртав, а 21. век ће бити питање постоји ли нека следећа форма човека који није биотички идентичан са нама.” Нас као људе одликује то што се ми самих себе сјећамо, што памтимо шта смо у овом тренутку. Драматично је питање хоће ли сјутра цјелина наших меморија бити учитана у неки компјутер и у том компјутеру наставити да живи цјелина наших доживљаја у неком програму – истиче проф. Јерков. Он је надаље истакао да се на самом почетку романа сусрећемо са ликом писца, те да је ово аутентично и еминентно роман о писцу: “и у том смислу речи носи оно што је Блок назвао привилегијом лика писца у роману. А Блок каже да је привилегија за друштво ако се појави лик писца у роману, тај писац перципира цео свет, а из начина на који перципира свет, ви видите гдје је естетски фокус тога романа.”

У роману јунак, изгубивши меморију, трага за самим собом и открива један скривени капацитет да се у људском мозгу могу наћи меморије које нису ствар непосредног људског искуства, него које су једна врста упијања најширег поља знања.

“Одједном он у себи проналази слојеве времена, дубине, прошлости, свега и његова прича постаје прича која је релевантна за нас зато што његова потрага за собом је престала да буде потрага за искуством једног конкретног књижевног јунака, него је судар између воље и способности писца да ствара и целине искуства коју човечанство може да понуди у дубини културно-историјског памћења и облицима поседовања који долазе.

Према томе књига говори о релевантном, битном, важном проблему, књига говори о нечему што је сада мала поетика Александра Гаталице; није окренута у прошлост, у антику, у Први светски рат, него је окренута у будућност, која ће, иако још није наступила, бити релевантно историјско искуство.”
Сам наслов “Последњи аргонаут” је јасан и у српској књижевности има двије важне линије које су претече: једна је од Јакова Игњатовића до Киша и Тишме преко Радомира Константиновића… то је ахасверовска тема луталице; али ова аргонаутичка њу је користио Милош Стамболић у свом тексту о Бори Ћосићу… а сви знамо ко је аргонаут – па Пекић. И онда када Пекић изрони на страницама Сашиног романа то је ствар једног писца који се усуди, с разлогом и с правом, да стане пред лице једног од највећих српских писаца двадесетога века и који хоће да каже: ја, Александар Гаталица са својом књижевношћу имам нешто да кажем Бориславу Пекићу и његовој књижевности зато што и ја пролазим кроз дубине времена још у већем распону одређених историјских слојева него што је то везано за непосредно животно искуство Златног руна, а опет у истој ширини дакле од митских дубина памћења, од предантичких слојева као код Пекића и хоћу да водим један дијалог…”

Књига има и један унутрашњи прстен од Канта до Хегела. Професор Јерков истиче да нема књижевности кад није мисаона, кад није дубока, кад нема порив за мудрошћу и кад самим тим није филозофична. Ова књига је за Јеркова енциклопедија и он вјерује у такве књиге.Енциклопедије могу бити и енциклопедије једног утиска, једног догађаја, једног доживљаја, али воља за тим да се нешто исцрпе да се постигне једна врста тотализације макар фрагмента, момента, могућности саме, то је по мишљењу професора Јеркова “органска форма књижевности, како су говорили романтичари и она је важна и она даје неки значај и вредност једној књизи.” Ово је аргонаутско лутање кроз хоризонте култура, доживљаја, кроз хоризонте различитих покушаја реконструкције начина да приступите сопственом сјећању. Ово је једна велика и веома захтјевна књига и није довољно једно читање, већ је потребно вријеме, посвећеност и стрпљење. Ово је књига која је оздрављујућа између осталог и зато што смо изложени хоризонтима примитивних искустава, па све све што је дубље намеће нам се као претенциозно и превише – закључује професор Александар Јерков.

У основи књиге Последњи аргонаут налази се авантура – истакао је аутор Александар Гаталица.Идеја је оно што прави роман. ”Овде је идеја била и замашна и једноставна и компликована у исто време. Шта би се догодило када би неко трагајући за својим личним сећањима која је изгубио на почетку романа набасао на нешто много озбиљније а то је да може да буде нека врста радио-станице и да буде повезан са идејама свих људи који су живели у историји цивилизације. Трагајући за тим одговором, почео сам да трагам за тим колико је људи живело од древног града Ур до данас. Постоје антрополошке претпоставке да је живело 107 и по милијарди људи. Шта је заправо историја? Историја је оно што је важно, што се догодило, што су историчари забележили као круцијално, иманентно,доминантно … Али шта се налази испод тога? Шта би било када би неко дошао у контакт са свим сећањима и када би она трасирала права сећања на једно време… Ово јесте један повратак у историју, али сасвим другачији у односу на онај какав је био у Великом рату; ја овде подастирем нешто што ми се чини најпрецизнијим одразом онога што се збиља догодило.(…) У одређеним епохама се дешавало и оно што каже историја, али и много тога испод.” Гаталица се показао и као неко ко је добро упућен и добро зна о “предмету казивања”. Да би написао овај роман, аутор Александар Гаталица је разговарао и са неуролозима, и са патолозима о томе шта се дешава са мртвим људима и шта је то смрт, затим са офталмолозима…

Да ли се плаши провјеравања стручне и остале јавности, Гаталица одговара да је оно што је написао провјерено: “није ово књига која је увод у анатомију, нити увод у неурологију. Ово је роман и он може да омане само ако не изазове емоције. Остало није од поетичке важности. Ја сам у сталној потрази за савршеном књигом без грешке. Она књига која је имала највише грешака и која је толико поправљана а да ви то можда нисте видели у различитим издањима је управо Велики рат ” – у питању су биле ситне грешке које су поправљане, и за издање које ће изаћи у едицији Први светски рат у српској књижевности сада су све поправљене. Књига Последњи аргонаут је на један други начин била осјетљива за провјеравања, а то је проток времена: “пошто време протиче на различите начине јунаку када је на оваквим путовањима у односу на онакво време које протиче док је он на тим путовањима. Он је наиме неких 360 дана на путу, а у стварном животу он заправо лежи обамро на кревету у том санаторијуму и хране га интравенозно… Од поетичке важности је да ли је књига за читаоца занимљива или није”. Ово је књига коју је аутор, први пут, написао са хепи ендом који подразумијева да је јунак пронашао у некој чудноватој димензији љубав, породицу и смирење што је између осталог и једна од порука дјела. Главни јунак креће у путешествије јер је заборавио ко је, а хепи енд није због хепи енда, већ је управо због самог тог емотивног сјећања: “ви сте оно што вас одређује позитивним људским сећањима на вас саме”. Није лако написати хепи енд у такозваној високој или озбиљној литератури сматра аутор.

Национална књижевност не станује обавезно у националним темама, сматра Александар Гаталица; по његовом суду, за њега она станује тамо гдје он пише.

Роман Последњи аргонаут је тринаеста књига Александра Гаталице, а за дјело Велики рат које је доживјело 30 издања добио је НИН-ову и награду “Меша Селимовић”.

ЈУ Народна библиотека Будве

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: