Будва: Књижевно вече Тодора Живаљевића Величког

У организацији НИП АРТ ПРЕСС из Будве, синоћ је у у прес центру хотела Tre Canne  у Будви, одржано књижевно вече, познатoг црногорског писца Тодора Живаљевића – Величког.

Гворићи о његоовим књигама „Метохија“, „Молитва за мој род Велички“ и „Збораву упркос“, проф. др Синиша Јелушић је казао, да за разлику од ранијег постмодернистичком поступку, Живаљевић се враћа нечему што је суштина која несумњиво иде ка теологији и теолошкој антропологији.

„Све три књиге, дубоко су повезане и у њима доминира жанр молитве, што је веома важно. Значи, он прати духовну традиицију српске средњовјековне литературе у свом највишем појму и након једног круга, наступа са новим ставом оскарене саосјећајности. Он се сада показује, путем једне исповједне ретроспективе и уласка, несумњиво и без остатка, у српску духовну религиозну традицију,“истакао је професор Јелушић.

Појашњавајући, у чему се та генеза и тај коперникански преокрет у његовом поступку заснива и полази, Јелушић каже, да је ријеч о томе, што је Тодор Живаљевић рођен у Пећи, недалеко од Пећке патријаршије.

„Или, како каже Живаљевић, ‘Пећ и Велика, кроз сузе и смех, живе у мојој подсвести, као сан, који је неко други сањао за мене и упућује ме на то, одакле сам дошао и куда идем, а то је веома важно’,“ нагласио је проф. Синиша Јелушић, истичући, да веза са Пећком патријаршијом путем тајне рођења, добија за њега, готово мистичко значење.

„Овдје имамо и нешто што је неупитно трагично. То је губитак тог сакралног простора и то нема везе са националним осјећањима, већ онај, ко има осјећање за духовност, он мора тај простор Пећке патријаршије, као ремек дјела средњовјековне архитектуре, доживјети на најдубљи начин,“ каже Јелушић и додаје: „Још ако видите, да су сада ко њега жичане ограде и да вас прате наоружани војници, а ви се питате, да ли ћете тамо моћи да уђете, онда је то.

Најдубље трагично осјећање, што је све за Тодора још више болно. Из тог осјећања, пјесник посвећује своје стихове свом завичају и селу Велика, које је шест пута паљено, а о злодјелима према том становништву и трагичним жртвама, још се прича.

Трећа, најдубља осјећајност пјесника, коју он обликује у својим пјесмама у овим књигама, јесте несумњиво, бездушно бомбардовање мјеста Мурино, гдје је у том злочину, страдало шшест људи, од којих троје дјеце. То јесте дубоко трагичан доживљај происиче, што је веома битно, једно дубоко религиозно осјећање.“

У оквиру духовне поезије Живаљевићева поетика заузима значајно мјесто

„У овирима тих религиозних поетика, дакле духовне поезије, која има ту везу са транцеденцијом, Живаљевићева поезија заузима веома значајно мјесто. Његова пјесма настаје на тој најдубљој осјећајности, болу и трагичности, увијек је у некој вези, како и сам пјесник говори: увијек је у некој вези са сјећањем и памћењем,“ истиче говорећи о књигама Живаљевића,“ проф. др Синиша Јелушић, наводе из Арт преса.

Тодор Живаљевић Велички, рођен је 1950. године у Пећи, гдје је завршио основну и средњу школу. Дипломирао је на групи за југословенску и општу свјетску књижевност, на Филолошком факултету у Београду, а читав радни вијек, провео је у просвети.

До сада је објавио 16 запажених књига, које су награђене, бројним књижевним наградама, као што су: награда“Ристо Ратковић”, „Марко Миљанов”, „Михаило Лалић”, „Ћамил Сијарић”, „Радован Зоговић”, „Печат”, „Видовданска повеља”, и многе друге. Заступљен је у антологијама за поезију и кратку причу, као  и у Антологији добитника награде Марко Миљанов.

Поезија и приповједаштво Тодора Живаљевића Величког, превођени су на руски, енглески, њемачки, бугарски, македонски И италијански језик.

Поред писања, бави се и сликарством, саопштено је из будванског АРТ ПРЕСС-а.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: