Будућност Српске
1 min readПише: О. Дарко Ђого
Републике Српска у којој данас живимо није иста она коју је стварао мој отац.
Она се разликује по својим симболима: ти симболи, опет, нису никакве крпе и закрпе, већ вјековни, архетипски обриси Српства које се бранило и – чини се, у неком физичком смислу – одбранило. Те исте симболе је данашња гарнитура политичара у Републици Српској преко ноћи под политичким притиском замијенила лажним симболима за које нико није гинуо и са којима се нико није идентификовао. Завјетну химну „Боже правде“ замијенила је свечана пјесма „Моја Република“ у којој се, између осталог, провлачи лаж да је Републике Српска „једини дом“ који се налази у нашем срцу. Реторика достојна лажног „црногорског“ наратива о „једином дому“ за Србе иако је наш дом подједнако и Србија коју „моја Република“ не спомиње. Амблем „РС“ је начињен преко ноћи на неинвентиван и ужасан начин – са тако малом ослоњеношћу на хералдичку традицију српског народа, да се напросто не могу начудити људима који су у стању да тај грб „заволе“. Моје нису наметнута „застава БиХ“ и наметнута химна. Ка њима не осјећам ништа. Не осјећам то ни ка лажном РС амбелму и химни „Моја Република“. Моја застава је тробојка, моја једина химна „Боже правде“ и мој једини грб – грб Републике Српске од 1992. године и данашњи грб Србије. Не вјерујем у „отпор“ људи који су могу да трпе такву врсту бласфемије као што је гажење симбола жртве и заклињање у симболе вазалства.
Република Српска је под низом политичких притисака пристала да буде оно што није – блиједи оквир онога што су о њој борци коју су је стварали сањали.
Она је то још више постала својом унутрашњом друштвеном динамиком. Ако су је борци и мој отац сањали идеалистично, као мјесто уједно живога Српства и друштвене правде, она је постала мјесто суспендованог Српства и клептократије, мјесто којим влада друштвена структура која – било да је у питању опозиција, било да је у питању власт, било да је у питању дугогодишња власт која је постала опозиција када су је лишили могућности да учествује у клептократији, било да је у питању дугогодишња опозиција којој је омогућено да постане власт да би учествовала у тендерској крађи општих добара – није ни налик ономе за шта је мој отац страдао а моја породица у најбуквалнијем смислу гладовала када је мајка, након државног удара 1997-1998 године остала без посла. Ако смо је сањали као западну Србију, ако смо се школовали са немањићким гробом, са „Боже правде“, по уџбеницима Завода за уџбенике из Београда, плаћајући у динару, сањајући да служимо ВРС и да упишемо војну академију у Беогарду – она то данас није. Она је мјесто у коме – попут Црне Горе – сасвим „нормално“ да неко са „државним симболима“ анти-Србије шепури се по Беранама или Палама, али није нормално да неко са симболима признатим чак и у законодавству двије анти-Србије (тзв БиХ и тзв Црне Горе) – симболима Српске или симболима краљевине Црне Горе (о симболима Србија да не говорим!) прође Цетињем или Сарајевом.
То не треба да нас чуди – БиХ и Црна Гора су 1995. и 2006. замишљене као двије анти-Србије. То што се српска политичка елита у обје анти-Србије упире да учествује у политичкој расподјели привилегија које „државни“ ниво нуди – притом се врло често поиствојећујући са тим институцијама а још чешће учествујући у „транге-франге“ комбинацијама на „државном“ нивоу само илуструје примитивну политичку и суштински дезинтрегративну свијест Бања Луке и Подгорице.
Зато Репблика Српска данас нема много избора, иако је задатак који је пред њом тежак. Она може и мора да врати своје вјековне симболе (Грб Немањића, химу „Боже правде“), да се према „државним институцијама“ не односи ни на „државотворан“ ни на буразерски начин, тако што ће синови и зетови највиших функционера Српске наћи своје ухљебљене у институцијама БиХ, већ онако како су се Хрвати и Словенци односили према СФРЈ и тзв Црногорци према СЦГ. Она мора да замијени комплетну политичку елиту, јер готово сви данашњи политички актери у Српској су људи који су учествовали у за Српство дезинтегришућим процесима, али који су у тим процесима лично профитирали. Наступа вријеме када је потребно да се иде у затвор и организуе отпор. Да ли је политичка елита, која је из свих политичких процеса за протеклих неколико деценија само профититала, спремна да заиста иде у затвор за идеале? Дозволите ми скептичност по овом питању. Чак и по питању њиховог трајног одустсва из „заједничких“ тј „државних“ институција које су, ипак, извор привилегија, све са лажном моралном апологијом којом се служе сви који заузму позиције у Сарајеву „боље ми него неко други“. Српска је настала на жртви и може само да опстане на жртви. А жртва није да се не купи трећи стан у Београду или Монте Карлу већ да се иде у затвор или плати главом. Или гладује.
Српска свакако тежи Србији, али она тренутно не може опстати осим као екстензија Србије. Неопходно је вратити Српску у српски образовни, финансијски, безбједоносни, друштвени систем. Иако и Србија има своје потешкоће и огромне проблеме, Српској је интеграција са Србијом у свему у чему је то тренутно могуће – императив опстанка.
Разлог постојања Српске јесте да буде Србија са ове стране Дрине. Разлог постојања БиХ и овакве Црне Горе је да буду анти-Србије. Судбина српског народа је зато везана за судбину Србије. Или деполитизација, асимилација и миграција са једне стране – оне анти-српске. Или интеграција у српски овкир у коме смо постојали до прогнања динара, уџбеника, симбола. За сада: симболичка, образовна, финансијска, безбједоносна. Све остало су самозамајавања за која тренутно немамо луксуза да их платимо.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
У много чему се слажем са аутором текста. Међутим сматрам да узрок свих наведених негативности није наведен. Узрок се налази у Београду ( не у Србији). Да ли би се “ елита“ у РС понашала да је политика и став Београда другачији односно српски? РС своју будућност може да има и гради једино са Србијом. Међутим политика Београда је благо конфузна. Њене ЕУ интеграције у будућност нуде Србима из Републике Српске оно што могу без труда и жртава да добију капитулацијом тј. ништа. Сем тога да ли би евентуална патриотска власт у Б. Луци уопште била прихваћена у Београду? Мисли да неби. А то је узрок свих недаћа.
Отприлике таман, слично,
У свАКОм погледу и на више начина,
#
Данашњи грб Србије орла са спуштеним крилима и византијским оцилима је грб Карађорђевића који су створили и бранили Југославију, а грб ЦГ односно Петровића који су и тада бранили српску државност, са бијелим орлом раширених крила је стари грб Немањића који није имао оцила. Погледајте средњовјековну хералдику.
У грбу Српске је средњовјековна котроманићка круна, тачније круна Твртка Котроманића, краља Срба, Босне и Приморја, крунисаног у гробној цркви Светог Саве у манастиру Милешева од стране српског патријарха.
Одбацујемо дакле све српско што није србијанско и карађорђевићко-обреновићко, да би и други имали чиме да се поносе и казују да нису више Срби, само да би појединци међу нама солили памет народу лијечећи личне проблеме и фрустрације, и мрзећи све и свакога ко није рођен у његовом ужем завичају па био он и по стотину пута Србин.
Ко нас је клео, није дангубио.
Грб Србије је грб Србије. Грб Црне Горе је жута птица изгласана мајоризацијом Срба.
Kakav tekst!
Република Српска не може се стављати у исту раван као данашња Црна Гора јер у њој не само да нема никаквих анти-Србија симбола већ нити анти-Србија дјела. Опасно је у тренутку док нам Запад ставља омчу око врата, тражити прочишћавање властитих политичких редова пошто то води као нејединству,хаосу и поразу…То се можда могло раније али не и сад док НАТО поклапа Балкан(ЦГ,С.Македонија). Још једна битна тј.најважнија разлика између РС и ЦГ је да у РС живе Срби и само Срби тј.нема подјеле на Србе и Црногорце… Пропаст Републике Српске значила би побједу геноцидне НДХ хрватско-муслиманске политике уништавања Срба западно од Дрине. Због тога се за РС треба борити свим средствима па макар то трајало још 2000 година- Срби су то дужни својим поклани прецима.
Браво отац Дарко. Одавно није неко изрекао праву и једну једину истину о Р Српској, а поготово о нашој тзв опозицији и позицији. Нажалост они који су се борили за такву Р Српску су у већини изгинулу па и твој отац Ристо. Ово данас што имамо само се „боре“ за свој џеп и своју фотељу па била у Б Луци или Сарајеву. Њима је све једно. Зарад свог богаства или фотеље сви би они сад па сад Р Српску утопили у БиХ, ако већ и нису.
Коштуница је, у политичком смислу, био млак, у најмању руку, али је свакако одскакао својим интелектом и био препознат као неко ко је искрено у политици првенствено ради добробити и напретка свог народа и своје државе.
Наравно да се под појмом државе Србије подразумијевају све српске земље и цијели српски род.
Имао је грешака, то није спорно, поготово везано за хапшење Слободана Милошевића, али није имао болесну страст према политици и похлепу за материјалним.
То је и доказао тако што се повукао са јавне сцене, без коментара, без мемоара…
Ово што је написао отац Дарко ( умало написах Гојко, Ђого, неће ми замјерити отац Дарко, напротив), све је тачно, нема се ту шта додати.
Није ми намјера била у овом коментару величање лика и дјела Војислава Коштунице, већ да на тај начин истакнем суштину поруке, између осталог, о чему је отац Дарко писао.
Мислим да би, барем, сваке недеље на јавним сервисима у свим српским земљама, требало читати “ Чујте Срби“ , Јеванђеље српско које нам је у наук оставио наш велики пројатељ и брат Арчибалд Рајс.