Бранко Радичевић је по свему изузетна појава у српској књижевности. Још као гимназијалац се огласио, под утицајемњемачких романтичара и на њиховом језику, а забрујао искон–мелодијом српског језика
Будимир Дубак, фото: Митрополија
Бранко Радичевић је по свему изузетна појава у српској књижевности. Још као гимназијалац се огласио, под утицајемњемачких романтичара и на њиховом језику, а забрујао искон–мелодијом српског језика, подстакнут радом Вука Караџића и надахнут нашом народном поезијом.
Пјесникови преци су из Црне Горе дошли у ове крајеве. И његов кратки живот био је у знаку сеоба, од Брода уСлавонији, гдје је прије 195 година рођен, до Беча, у ком се завршио његов земаљски пут 1853. Имао је и једнупосмртну сеобу – од Сан–марксовог гробља до Стражилова. Тридесет година након упокојења испуњен је пјесниковаманет да почива на „рајском Стражилову“. У „Ђачком растанку“ назначио је јасно: „Ту нек ми се ладна копа рака, / Туће мене земља бити лака“.
Бранко је безусловно прихватио Вукову реформу и бранио га од противника, који су говорили да би Вуку подиглиспоменик од крста и вјешала. Бранко им је поручио да „за слепца није сунце!“ За Вуков однос према Бранку МиланКашанин каже: „Он је Вука познавао, но Вук њега није“.
Међутим, Његош је у писму Вуку далекосежно оцијенио Бранка. Пише: „Бранко је приличан пролећњему лептиру којилети са цвијета на цвијет: он исто по запуштеној српској ливади ради“.
Мина Караџић, Бранкова „звезда међу звездицама“, његову појаву је овако доживјела: „Дојако не видјех тијех очију, итешко их је овдје и видјети… И сјај и израз бјеше им сасвијем необичан, рекла бих надземан, и вјеран тумач пјесничкедуше“.
Ђура Даничић каже за Бранков језик да је „као суза, чист“. А Лаза Костић истиче да у његовој поезији доминирају„Страх од смрти и жива жеља за уживањем“.
Бранко Радичевић
Међу нашим савременим пјесницима најтачније тумачи Бранкову поезију Миодраг Павловић. Назива га пророкомпоезије, чије „песме воде у неко непомућено златно доба језика и маште“.
Није Бранко за живота био довољно схваћен од критике и прихваћен од стране читалаца. Он, који је начиниосвојеврсну синтезу прајезика и искон–мелодије, Вукових „женскијех пјесама“ и сремских и бачких ода љубави и радостиживота, тек после смрти ће стећи славу истинског народног пјесника.
Кључна Бранкова опсесија је РАСТАНАК. Растанак од ђачких дана, од драге, од завичаја, и, најзад, од живота. Све суто само различити видови смрти. У раним пјесмама доминира мотив мртве драге, која се у „Тузи и опомени“преображава у звук. Тај чудесни звук ће наћи одјеке у Костићевој „Santa Maria della Salute“, Дисовој „Можда спава“ и„Стражилову“ Црњанског.
Али, Бранкова пјесма, неким тајним путем, среће се са „Гавраном“ и „Анабел Ли“ Едгара Алана Поа. У 46. пјевањувели: „Откако ми не живље више мила; / Са њоме била су се сва весеља / У тавну раку с овог света скрила“.
Чини се да кључ за разумијевање „Туге и опомене“ налазимо у пјесми „Непознатој“, гдје је драга само сан илимагновење. „Никад није вито твоје тело / Рука моја млада обавила“. На крају ноћне самоће „без санка“ долази зора„без осванка“ и излази „Сунце мило, ал без бела данка“. Мртва драга постаје мелодија суморног ноктурна.
Баш као у„Тузи и опомени“, гдје за вечерње небо каже: „Пред њиме бија светла нека тама, / И тавнило је свет ми то одвукло, /Баш цео свет, и оставило м’ сама: / Грдоба празна, ја у њој зрно пра’ – “. Сред те самоће, таме и празнине види себекао зрно праха. Тако се свијет мртве драге указује на вечерњем небу, самотном пјеснику.
Кад је ријеч о раду на „запуштеној српској ливади“ ваља обратити пажњу на Бранкове националне и историјске теме,које често нису биле у видном пољу тумача дјела овог слојевитог пјесника.
Прије свега у „Ђачком растанку“ налазимо поређење између два Вука – Бранковића и Караџића. Каже: „Ноћ вам дођеса Вука једнога, / Данак бели, браћо, са другога. / Онај мишку у гвожђе вам скова, / Овај души вериге раскова“.
<
И кад се опрашта с рајем дјетињства и Стражиловом, сјећа се „Српске царевине, / Српске славе, српске госпоштине“.Вели: „Осетих се последњега доба, / Та краснога на Косову гроба“. Дакле, од младих дана он живи са Косовом. Какосвједочи његов отац Тодор, желио је Косово да види, говорећи: „Ја желим епос писати али пре нећу ни слова написатидокле Косово не видим, Косово на којем је српска слава угашена, слобода изгубљена, а сужањство настало“.
Бранко је имао посебан однос према Црној Гори, као свом празавичају. У пјесми „Пут“ описује стварање свијета, кад из Божје вреће „испадоше брда свеколика, / Начини се једина гомила, / Начини се она српска дика, / Дика српска, ЦрнаГора мила“. Па наставља своју апотеозу: „Црна Горо, поносито стење, / Круне српске ти драго камење, / Успоменопребелога данка, / Ког се сећа Србин као санка! / … Јера овде послије Косова / Сунце српско грануло изнова“.
Као што видимо, код Бранка контраст између Косова, гдје је „српска слава угашена“ и Црне Горе, у којој је „гранулоизнова“ на Косову зашло српско сунце, тако се тај контраст показује и у Прогласу Београдског одбора за преносБранкових посмртних остатака, из Беча на Стражилово, 1883. године. У њему пише: „Његуш је сретнији од Бранка, јерњегове кости почивају на врху поноситог Ловћена, одакле се далеко унаоколо виде српске земље. Бранко лежи у Бечу,далеко од Стражилова, далеко од Фрушке горе, врела поезије његове“.
Али, срећа је промјенљива. Његош се после смрти седам пута селио. Гроб су му рушили Аустријанци, Италијани икомунисти, да би га најзад заточили у оном црном зиндану на Ловћену. Тако највећи српски пјесник и митрополитцрногорски као сужањ борави у тамници, без крсног обиљежја. А Бранко је 30 година после смрти дочекао да се вратина „станиште муза“, како назива Стражилово у пјесми „Опроштај од Карловаца“.
Ево и нас, како у подножју тог вјечног станишта музе српског пјесништва, одајемо почаст његовом бесмртном перу. И ово моје слово захвалности за високу част, која ми је указана додјелом награде „Бранко Радичевић“ само је малоприношење једног недостојног српског пјесника из Његошеве и Бранкове Црне Горе.
Даће Бог да се и она, у овој ери страшној дубоко посрнула, поново удостоји „старе српске славе и госпоштине“ и опетпостане „Дика српска, Црна Гора мила“, како је о њој неумрли Бранко пјевао.
