Будале су с очима слепе које виде, а залуду виде.

Пише: Лука Вукадиновић

Онај у кога се често лажипрс циљао и у кога се презриви поглед одбијао био је једини који је знао и ћутао.

А лећеле су ријечи брзе, ријечи погрдне и ријечи разорне, лећеле да поново руше тек крпљено тијело.

Онај који је знао и ћутао био је и сад јесте, син онога који му остави само то што зна.

А то што је знао Отац овога сина још нико није знао а сви су вољели да знају.

Сви из села дођоше да се поклоне кад умрије овај што је знао што други нијесу а вољели су…

Умро је једини који је знао и који је остао.

Од њега остаде наследник, центар сваког прста лажипрста и лице испљувано од најближе браће.

Кад би син тајанственог оца прошао касабом а то је чинио врло ријетко, само слијепи није могао да га види а остали су морали.

Не зато што су радознали, већ зато што су исти.

Овај син намученог оца, ходао је и знао ђе је пошо’ и мислио далеко изван касабе.

А касаба као и све друге, празна и иста, а иста је и она најдаља јер је и тамо исти кнез.

А народ као народ, види све и све зна али себе никако да упозна ма не вала док га нека грдна мука не ошине тамо ђе је најтањи.

Кад год би овај чудни син прошао џадом, народ би га гледао истим очима, истим а туђим нико га није гледао својим.

Иђаше овај сироти син тамо окле је све почело и ђе ће се све завршит.

Иђаше да обиђе онога кога су исти људи, само давно прије исто тако гледали, тукли га па га убили,

Онога кога су људи убили па га људи прославили и опет убили и све тако до данас.

А данас га убијају полако али гледају да га овај пут убију тако да се нови њихови потомци не оптерећују са њим као ови до данас.

Људи су исти од вајкада, само се злоћа у људима промјенила.

Ови данашњи људи никако да стану у самоуништењу, оће вала кућу да ископају па им и то мало но нека што ће кућу него и ону најскупљу тајну коју им остави онај кога убише.

А ђе у земљу са толико памети!

Него да ви кажем што сам крено.

Иђаше овај мученик неба ниђе друго до код онога што је дошао ради њега и умро за њега.

Ишао је да моли овага кога убише људи.

Да преклиње оца а и сина а овај би и отац и син.

Молио је овај убоги сироти син онога што је умро за њега, молио не за себе но за ове што убише сами себе.

Кад би се молио у дому оца свога, звона би се чула и звонила како би их чули и они најдаљи што и данас убијају истог оца са истим сином.

Ево га бију двије хиљаде и кусур година а Он опстаје, Он је увијек исти и увијек је ту.

Звона звоне одакле никад нијесу звонила и чује звук звона сваки који није видио живу слику на живом камену одбаченом.

Страх је људски најскупља плата, коју прима сваки живи рођени и која му се тражи кад се врати окле је узет.

Од првог звона прође вријеме, па више сироти син не иђаше сам код онога којег убише људи, него кад би прошо’ касабом, други би га пратили и ишли са њим да првом сину ране видају.

Ђе год да гори искра света, искра пламена првог сина ту и сина има, ту и нада спава.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: