• Поглед

Будале

1 min read

2 године ‎ ИН4С

Илустрација: Милија Пајковић

Пише: Милија Пајковић

 

Нешто размишљам – некако ми се чини, кажем чини, а никако и не тврдим то изричито, да је, драги моји и драге моје, данас све теже и теже утврдити ко је, уистину, паметан, а ко је, у ствари, будала! Гледам нешто, а дошло ми само по себи изнебуха, онако из чиста мира, бапнуло правце испред мене, да кад се све извага, иструцка, поређа, наређа, разврста, све то тако, богами, изгледа и испада. Видно је, да видније не може бити, како се само стањила линија која их је раздвајала, ама једва да се и назире, па сваког трена пријети да ишчили и сасвим нестане, а не чуло ми се и не ширило се даље, као да је никада и није било. А да се којим случајем то и деси, па да  се и оно паметних што је преостало измијеша и забрка с будалама, какав би само настао ршум, како би скоро све и у овако будаластом свијету, још више побудалило. Какво би то било будалање! Такво да будаластије не би могло бити! Немојте само мислити да не може бити још шта будаластије од ове данашње будалаштине. Може, може, јер будалаштина је будалаштина и толико је будаласта да је све то што носи у себи, напросто, само по себи будаласто. 

Иако смо добрано окружени будалама, иако их сретамо сваки дан и сваку ноћ на разним мјестима, да би их, ипак, одмах познали и препознали, спазили, уочили, треба, наравно, знати правити разлику између њих и оних који су још паметни, који одолијевају свакодневним притисцима будала, али и оних који су ,,болести дужни“,   не никако будаласти, дакле, оних који имају одређене психичке сметње, али далеко од тога да су будале, иако их управо будале сматрају будалама, него могу бити веома бистри и проницљиви, али са том фалинком, шта ћеш. Ту су и оне мирне, непримјетне, скромне, добродушне особе, тако предобре да неком могу личити на будале, али су, наравно, далеко од њих, јер су баш паметни, образовани, али, ето, тако су навикли да животаре и не воле да се нешто посебно истичу. Далеко од тога да се било шта што ће бити изречено у наставку односи на њих. Ово се односи само на будале, а будале ће се већ снаћи и одмах препознати, јер нико не може да спозна и открије будалу као сама будала, а и њима ништа не смета, ма шта ко писао или говорио, јер будала је будала и вазда теше своју.

Иначе, будале нијесу нимало за некакво потцјењивање, напротив, чак, имају и своју плодну и бремениту историју и то почев од првобитне заједнице, па тјерај тако све до данашњих дана. Нема ере, нема вијека, нема године, нема дана, а да није било будала, али, ето, изгледа да их је сада највише. А доста их је због тога јер се много тога урушило, најприје породица, друштво, морал, па историја, затим знање, наука, умјетност, ма скоро све, па су постале будале и они који би да је све то јако и онако како треба да буде ипак остали мање будаласти, можда не би, чак, ни постали јавне будале, него оне прикривене, које не видиш и осјетиш док их не такнеш и побоље не упознаш.

Међутим, треба знати и то – те старе будале, из тих прохујалих вјекова су ипак биле мање будаластије од ових саврeмених и модерних. Чак је будалаштина у једно вријеме постала и занимање, па су на дворовима многих владара широм Европе постојале дворске луде. Могла је луда бити, чак, и паметна, али је њен посао био да за храну, смјештај, прави од себе будалу и луду, а све у циљу одобровољења краљева, царева и њихових краљица и царица. Оне су могле, а у циљу будалања, да владару кажу оно што нико други не смије, а да остану живе, здраве и праве. Истина, било је оних које су својим физичким изгледом биле другачије у односу на обичне људе, али се и не би могло рећи да су биле баш толико шашаве да би тако олако прихватиле да буду будале, да нијесу осјетиле корист, без обзира на чињеницу да су могле и да остану краће за главу, јер никад нијесу биле сигурне шта се кува у газдиној глави. 

Није ми познато да ли су на дворовима наших царева и краљева постојале дворске луде, а ако јесу оно ниједна није остала упамћена тако да би се спомињала данас. Истина, било их је око дворова и само су повремено увесељавали владаре својим досеткама и будалаштинама, када би ови шетали са свитом. 

Међутим, појачано појављивање дворских луда наступило је послије рата, у двадесетом вијеку, иако код нас није било више дворова, али јесте оних који су ускочили у њих, наставивши да живе онако како се живи у таквим палатама, а све причајући против њих.  Иако нијесу носиле шарена и дречава одијела дворских луда, обућу са разним китњастим и звечећим додацима, као ни капе са роговима, продужецима, те нове луде биле су слика и прилика оних старих, као да су изашле из исте куће. Занимљиво је да  током ратова оне нијесу биле само обичне луде и  будале, већ су обилато искоришћаване и за извршење разних прљавих задатака.

У миру су награђиване разним важним положајима, намјештењима, иако су многе од њих биле са једва завршеним учењем у основној школи, недоучене занатлије, најобичнији сиромашни земљорадници, тако да су некада јаке државе постајале због таквих будала и луда и оне саме луцкасте и будаласте. Али те будале и луде је било теже уочити, управо због лагодног живота и отежаног приступа до њих, а да су, ипак, будале и луде, могло се видјети када би јавно говорили, а и посебно приликом разних додворавања својим надређеним за које нијесу знали ни ко су, ни одакле су.

Улогу дворских луда су нехотице или због срачунате користи прихватали и разни умјетници, писци, пјесници, музичари и пјевачи, глумци, па и спортисти, додуше повремено. 

Јасно је да будале нијесу све исте, таман посла, него се дијеле на разне врсте и подврсте! Ето, не би било згорег да се и осврнемо на те подјеле, које нијесу као друге, него су тако постављене да их могу уочити  само они искуснији међу паметним. А та подјела иде од оних најбезазленијих до оних веома незгодних будала. 

Посебан сој будала, јесу будалице. Оне су, уистину, безазлене, често не злонамјерне и постоје двије њихове врсте – будалице које су то због вишка глупости у глави и оне које се праве да су помало будаласте, а искључиво због тога да би завршиле нешто што им треба, око посла, око новца и још којечег. Ове глупаве будалице знају да извале глупости на разним скуповима, оним веселим, али и на оним тужним, међутим, нико им то не узима за зло, јер сви знају да су ем будалице, ем глуперде. Истини је да глупаци често знају да буду пакосни и знају да мрзе до бола, али то с будалицама није случај. Многи су се правили будалице да би се ослободили одласка у војску, неки да би отишли што прије у пензију. Такви, уствари, припадају, свијету паметних, али не знам колико неко може бити паметан да зарад било каквог ћара постане будалица и још добије приде љекарску потврду за то. Све је добро док будалице остану будалице, па се врате ипак међу паметне, али свако напредовање на будаластој лествици  сигуран је пут право међу будале и дуготрајни боравак међу њима.

Послије будалица слиједе блесе. Ни оне нијесу кварне, то су само блесаве будалице. Присјетите се дјетињства и тога кад је неко показивао прстом ка небу, а сви окупљени погледивали горе. Онда је тај пјевао из свег гласа:,,Свака блеса гледа у небеса“ и затим се кревељио, смијао, зато што је насанкао другове и другарице. То што је и он гледао за својим прстом у небеса није важно, иако је само он знао да горе нема у том трену ничег за гледање.

Блесимаћ је она блеса која је више него блесава. Додуше, блесимаћ је безазлен, свакоме се више радује него самом себи, све поштује, а може дуго да блесави на неком ћошку или изваљен испод неке старе јабуке или крушке. 

Блесани су проваљене блесе, знају да буду забавни у дружењу и у разним друштвима. Кревеље се до изнемоглости, смију се свему и свачему, знају да понекада опонашају неког, причају вицеве и тако се засмију да нико и не зна како се виц завршава, трче од групе до групе и блесаве. 

Дудук је глуперда која теже схвата, иако може бити и с факултетском дипломом, не умије да чита између редова, током учења и студија је био најобичнија бубалица, учио је напамет, а ништа није схватао. Могу условно да се убаце у ову лакшу групу за пријем у праве будале. 

Бленто је веома сличан са дудуцима. Блене у тебе кад му нешто причаш, управо као теле у шарена врата, гледа, у ствари, кроз тебе оним блентавим погледом, па можеш да се убијеш од приче и објашњавања, ништа му не допире до мозга, а и не занима га уопште, па ако је неки службеник, чиновник, буџа, једва чека да одеш и да настави да доколише.

Аветиње су веома занимљиве, а са њима се улази у нешто озбиљнији свијет будала. Аветиње су потпуно заљубљене у себе. Други их и не занимају. Оне мисле да треба да буду у врху, да владају, да треба сви да им се диве. Често вичу, галаме, понајвише да тако разбију свој страх, јер су, иначе, кукавице. Они сматрају да су средиште свега, да су остали ту због њих, па тако полагано залазе у психопатске воде.

Азгине аветиње су оне аветиње које су још више помамљене, које не може ништа обуздати, тако да се могу ритнути, гицнути, а такво стање зна да прође само од себе, а ако потраје, онда што даље од њих, то боље.

С шер-будалама гази се увелико кроз будалање, али и кроз пакост, завист и све оно што чини шер-будале шер-будалама. Шер-будале су познате по томе што другоме праве свјесно штету, а праве се луди и будале. Дакле, из тога произлази да оне и нијесу праве будале, до само будале по задатку или због тога да некоме науде онако из чиста мира и обијести. И кад нешто униште и срозају онда се увијек постављају као да немају с тим било какве везе и све почињу наново. Тако многи који су учествовали у бившим владама кад их прегази вријеме почињу да пишу или говоре као да уопште нијесу учествовали у тим лошим и погубним по народ дешавањима, дакле, у потпуном маниру шер-будала. Иначе, шер-будале су прави мајстори у обманама свих врста, као и у причињавању и наношењу разних штета, све се правећи да су будале. Повећан број шер-будала је уско повезан са бројем купљених факултетских, магистарских диплома, па, чак, и звања доктора наука по разним варошицама и варошима, које су у ранија времена једва имале по неку средњу школу, ријетко и гимназију. Шер шерује шер-будала! Ту долази до изражаја она крилатица ,,нема веће будале од школоване будале“, уз обавезно тражење опроштаја од оних правих школованих, који су се истински трудили и мучили да стекну права знања и стручност.

Манитови су веома разграната грана будала. Воле да непрестано причају и брбљају, не дајући ти да кажеш било коју ријеч, сваки дан ти просипају једну те исту причу, често лажуњају  и мисле да све знају и да је све њихово најбоље. Било каква расправа са њима  осуђена је на пропаст, јер ће увијек остати при ономе што су баљезгали и наставиће даље са тим и с манитањем.

Будалије су необичне будале, које, чак, дјелују и као паметне, уз одређени степен лукавости, а постоје и међу школованим, нешколованим и оним који су купили школовање. Обожавају да наводе шта је неки пјесник или писац рекао, односно написао, без обзира на то што многи од њих то и нијесу изговорили него им је само неко прилијепио, воле да користе пословице, али искључиво стране, као и мисли разних страних мислиоца. Дакле, ,,као што је рекао тај, као што је навео онај“. Наравно, тако прикривају своје незнање, али не слуте да оним паметним откривају да су будалије.

 Будалетина је врхунац будале! Она у себи носи сва зрна будалица, блеса, блесимаћа, блесана, блентова, аветиња, азгиних аветиња, шер-будала, манитова и будалија – будалетина је збир свих будала, пуних будалаштина и будалања. 

Будале, са свим својим врстама и подврстама, све више освајају просторе, размножавају се као од шале, док паметни постају мањина. Добро сад, да је, рецимо, свијет саздан само од паметних нијесмо сигурни и да ту не би било потешкоћа, јер неки пут и паметовање зна да прерасте у будалање. Срећом, наша драга планета Земља има довољно мјеста и за будале и за паметне, а правилни однос и одмјер између њих, онакав какав и треба да буде нуди и живот какав треба да буде.  

Зато треба добро познавати будале, а да и ви не постанете будала, неопходно је  да мислите својом главом, а не да прихватате бројне будалаштине разних будала, оних домаћих, али и оних страних, јер будале су свугдје исте! 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: