BroZLOvski likovi i nedela

Piše: Ilija Petrović 

Taman upamtismo ono Njegoševo pitanje “Što je ovo evo neko doba / Te su naše gore umučale / Ne razležu ratnijem klicima”, a izvesni Slobodan Žalica, navodno Srbin sa Romanije, po priči onih koji ga znaju – školovani filosof, ali zato potpuno neobrazovan, poče da se na internatu oglašava bezbrojnim porukama kojima upućuje na najrazličitije jutjubovske snimke broZLOvskoga “doprinosa” srbskoj stvari sve to propraćajući “božanstvenim” pohvalama BroZLOvu liku i delu.

Ukaže li mu se na dvomilionske srbske žrtve BroZLOva (ne)dela, on će i sebe i toga opravdati “mudrošću” da “baratnje brojevima ne samo da je nečasna rabota, već je to satanski zanat za koji se odgovara… kad za to dođe vrijeme”.

Prihvati li mu se kao razložna tvrdnja da je “baratanje brojevima nečasna rabota i satanski zanat” koji bi i matematiku kao nauku o veličinama uklonio iz čovekovog vidokruga, bio bi to nalog srbskome narodu ne samo da zaboravi na cifre koje kazuju kakav je i kolik zlikovac bio taj nepomenik “satanskog zanata”, već i “topla” preporuka da svome pamćenju otvori prostor samo i isključivo za pesmu “da ga nije – ne bi ni nas bilo”.

Taj će žalosnik odmah objasniti da se “ne radi ovdje o nikakvoj matematici, već o statistici… kojom se rado služi Mefistofel (Satana-el, Mamon, Ahriman) obmanjujući i zavodeći kako pojedince tako i mase ljudi… dok ovi tako olako srbuju… uglavnom slabašni ljudi i čitavi narodi koji još nisu poradili na razviću kako ličnog tako i narodnosnog JA, pa im još im treba pomoć okupatora kao retardiranim civilizacijskim adolescentima”.

Očevidno je da ovolikoj “znalici” nema leka, kao i brojnima sličnim koji se broZLOhimnijom bave pojedinačno ili institucionalno, počev od akademonije nauka, preko unezveriteta, do takozvanih nevladinih antisrbskih organizcija, ali bi to morao biti podsticaj da se vrlo ozbiljno porazmisli o brisanju brojnih tragova koje je po srbskome nacionalnom biću i srbskoj duhovnosti urezalo BroZLOvo “likovanje i delovanje”.

Ne samo žrtveno.

Jer, po okončanju Drugoga svetskog rata, na području Kraljevine Jugoslavije poznatog kao “narodnooslobodilačka borba”, preživeli Srbi su prošli gore od onih žrtvovanih jer su uživo trpeli genocid nad samima sobom:

– Svi Srbi rimokatoličke veroispovesti “unapređeni” su u Hrvate;

– Svim Srbima muslimanske veroispovesti darovana je muslimanska nacionalnost;

– Srbi iz Crne Gore “proizvedeni” su u Crnogorce;

– Od Maćedonije, poznate kao Južna Srbija, napravljena je zasebna republika;

– Od Vojvodine Srbske koja je 1918. godine prisajedinjena Kraljevini Srbiji, načinjena je “autonomna pokrajina”, ali bez Zapadnog Srema (do linije Osek-Čepin-Đakovo-Šamac) i Baranje (koju Šišićev Pregled povijesti hrvatskoga naroda, ka­pitalno delo hrvatske istori­ografije, pominje svega jednom krat­kom napomenom da je tokom 15. veka Baranjska županija sa sedi­štem u Pečuju, dopi­rala preko Drave, do Papu­ka, ali ne kazujući da je Baranja, i ranijim vremenima, nazi­vana Sirmia ulterior, onostrani Srem, a Grci su dobro znali da se rečju Srem označava Srbska Zemlja), koji su predati Hrvatskoj;

– Nameravajući da Kosovo i Metohiju, Staru Srbiju, pokloni Enveru Hodži, arbanaškom komunističkom vođi, broZLOvskom naredbom najpre je zabranjen povratak desetinama hiljada Srba prognanih otud neposredno po izbijanju Drugog svetskog rata da bi se, pošto se zamisao o poklonu izjalovila, tamo uspostavila “autonomnu oblast” u kojoj, kako je to prvih dana aprila 1983. godine “objasnio” predsednik Predsedništva Republike Srbije Nikola Ljubičić kome se delegacija sastavljena od dvad­e­setak tamošnjih Srba požalila na srbsku obespravljenost (“Nikakvo pravo nemamo, pro­teruju nas, rade zlo prema nama”), “mi nemamo nikakve ingerencije”;

– Nedugo po končini pomenutoga BroZLA, sredinom juna 1985, njegovi naslednici mogli su se “pohvaliti” sopstvenim dostignu­ćem da su “obezbedili svim građanima da slobodno izaberu mesto boravka i da se slobodno u skladu s vlastitim interesima i potre­bama kreću kroz celu zemlju i inostranstvo”, o čemu “ubedljivo svedoči podatak da je samo iz SAP Kosovo, u prvih pet meseci ove godine (1985 – IP) slobodno iselilo 1.050 građana srpske i crnogorske nacionalnosti. Četvr­tina iseljenih žitelja imala je stalno za­po­slenje. U ovom peri­o­du iselilo se 106 kompletnih po­rodica. Imovinu su prodala 52 domaćinstva”.

Dovde navedenim (i, za ovu priliku, brojnim ispuštenim) genocidnim “dostignućima” mora se priznati da su nakalemljena na naredbu BroZLOve Vrhovne partizanske komande (Strogo Pov. broj 39. od 27. decembra 1941), kojom je svim partizanskim komandanti­ma i političkim komesarima na položajima ukazano – “pod pretnjom smrtne kazne” -, na ideološki i stvarni smisao partizanskog ratovanja, mada se ne smeju zanemariti ni odluke drugog zasedanja Antifa­šistič­kog veća na­rodnog oslobođenja – Avnoja (Jajce, 29. i 30. novembar 1943), na kome Srbi nisu imali svojih predstavnika. One od kojih se nije ni očekivalo da tamo krenu, još manje da stignu, organizatori su opravdali kašnjenjem na tramvaj, a oni koji su tamo zasedali a rođeni kao Srbi, prema memoarskom zapisu Milovana Đi­lasa, jednog od najzna­čaj­nijih komu­ni­stičkih ideologa jugoslovenskog ratnog vremena – oni su “posta­jući komu­ni­sti pre­stali biti Srbi” .

Vrhovno-komandna naredba smrtno-kaznene prirode priznavala je da je “ličnost Draže Mihai­lovića i njegov ošt­ri duh jasno uvideo pravo stanje stvari i znao je jasno i razgovetno da prikaže jugoslovenskim narodima pogo­tovo srp­skom sa kim i u kom pravcu jugoslovenski partizani vode borbu. Pored ovoga njegova ličnost i hrabrost okupila je oko se­be sve­ukupni srpski narod i sve najbolje borce; zbog čega moral, pouz­da­nje i vera u po­be­du slabe svakog dana kod naših borbenih jedi­ni­ca, a tim pre što svi rezultati naših do sada vođenih bor­bi sa čet­nicima, zabele­ženi su kod ove komande kao posve ravni nuli. Posledice ovak­vih po našu stvar poražavajućih neuspeha, bez ob­zira na iznete činjenice, odnosno autoriteta Mihailovića, vođ­stvo ove koman­de u mnogim pravcima može sa pravom prigova­ra­ti partizanskim komandantima i pol(itičkim) komesarima, a na­ime: što se nisu do sada striktno pridržavali komunističke ide­ologije i da su se u do­sadašnjim vojnim i političkim akci­ja­ma kao i u pravcu propa­gandističkom u svemu pokazivali kukavi­č­ki i ne­spo­sobni svojih zadataka i položaja za koje su se za ove dane pu­nih dvadeset go­di­na spremali”.

Da bi se rečena dvadesetogodišnja sprema “svojih zadataka i položaja” ipak ostvarila, prvom od dveju ključnih naredaba (pod brojem 3) objašnjeno je da se “protiv okupatora komunističke jedinice ne mogu bori­ti, zato što je okupator i suviše jak, što je sposoban i spreman da uništi jednim zamahom našu celokupnu organizaciju, ako to interesi budu zahtevali. Snage okupatora su vrlo jake i svaka na­ša borba protiv okupatora unapred je osuđena na propast”. Bili su u pravu, jer i zvanični nemački podaci kazuju da je nemačka voj­na sila u okršajima po Jugoslaviji od 1941. do 1945. godine imala manje od 30.000 – trideset hiljada – poginulih, ranjenih i nestalih vojnika; zna li se to, postaje jasno protiv koga su to partizani ratovali bez­malo četiri godine.

Druga naredbodavna tačka (pod brojem 4) ticala se komunoustaške “radinosti” a glasila je da bi “takođe i sa ustašama besmisleno bilo sa naše strane da se vodi ma kakva vojna akcija s obzirom na njihovo moderno naoružavanje od strane okupatora, a drugo što ustaše u ovom po nas zgodnom vremenu istrebljuju srpski narod koji je u ogromnoj većini protiv nas. Naš zadatak nije u tome, da se organizuje bor­ba protiv okupatora i ustaša, jer bismo u tom slučaju potpu­no os­labili sasvim uzaludno završnu fazu borbe za naše oslo­bo­đenje kada će nam snaga biti najpotrebnija. Okupatora ima da skrše i oteraju iz naše zemlje svetski događaji i Sovjetski Sa­vez, naša majka. Živeo SSSR! Za nas je komuniste najvažnije u tome: orga­ni­zovati pokret i prikupiti snage protiv četnika. Četnici su naš prvi neprijatelj, protiv koga treba upotrebiti sva moguća i nemoguća sredstva radi njihovog uništenja, jer na drugi način njihov otpor ne može se slomiti”.

Jajačko (možda jajčano?) zasedanje “antifašističkih” snagatora održano je, van svake sumnje, po dogovoru sa stranim “faktorom”. Naime, političke prili­ke na Zapadu, po­najviše strah zvaničnog Londona da bi u Jugoslaviji mogle pobe­diti srbske nacionalne snage, uticale su i na pro­me­nu engleskih stavova prema jugoslovenskoj Kraljevskoj vladi u iz­beglištvu. A pod pritiskom engleske vlade, svoj stav prema Ko­munističkoj partiji Jugoslavije morala je promeniti i ista ta jugoslovenska Kraljevska vlada.

Te promene dobile su svoj formalno-pravni oblik već 17. no­vembra 1943. godine, kad je kralj Petar Drugi Karađorđević (1923-1970) potpisao Uredbu sa za­ko­nskom snagom, kojom su ukinuti Zakon o zaštiti javne bezbed­no­sti i po­retka u državi i Zakon o državnom sudu za zaštitu dr­žave, sa svim njihovim izmenama i dopunama. Bila je to, zapravo, uredba o legalizovanju Komunističke partije Jugoslavije, posle čijeg do­no­šenja više nije moglo biti reči o bilo kakvom ozbilj­nom sup­rotstavljanju nosiocima komunističke ideje u Jugosla­vi­ji; čak je i pomenuto zasedanje sazvano tek po­što je njegovim vođama bilo dojavljeno kakvu će uredbu Kraljevska vlada doneti. U svakom slučaju, ne može biti sum­nje u činjenicu da je na među­narod­no­-pra­v­nom au­toritetu izbegli­čkih jugosloven­skih vlada, uključujući i o­vu uredbu, usposta­v­ljena vlast Ko­mu­ni­stičke partije Jugo­sla­vi­je sa svim zlehudim posle­dicama koje su narednih decenija su­stizale srbski narod.

No, obratimo li se malkice ciframa, saznaćemo da su jugoslovenski demografski gubici (žrtve i, zbog nastalih okolnosti, nerođeni) u Drugom svetskom ratu, prema zvaničnom izveštaju od 26. maja 1945. iznosili 1.685.000 ljudi, odnosno 1.706.000 prema saopštenju jugoslovenske delegacije na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1947. godine. Zna li se da su i jedna i druga cifra date ciljno, naročito druga, sasvim ih obezvređuje podatak Srbske pravoslavne crkve da je samo srbski gubitak iznosio 2,400.000 (dva miliona četiristo hiljada) duša.

Na Vikipediji stoji podatak da su bila 597.323 stradalnika sa poznatim imenom i prezimenom (od toga u Bosni i Hercegovini 177.045, a u Vojvodini Srbskoj 41.360), te da “procenjen broj ubijenih kvislinških i kolaboracionističkih snaga” – nije rečeno koji su to -, iznosi 125.000.

Ne pominju se žrtve nepoznatog imena, možda i zbog toga da, kojim slučajem, pred obično dobro neobaveštene Srbe ne bi “isplivala” izjava Dobrivoja Vi­dića, krajem rata komunističkog sekre­tara za Užički okrug, koji je komunoustaške (i ostale) zloči­ne po Bosni i Herce­govini opravdao tvrdnjom da je “šest stotina i pedeset hiljada strelja­nih Srba… (bio) dug koji je srpski narod platio za zloči­načku politiku beogradskih vlastodržaca”.

Ili, možda, da se zaboravi na 42.000 (četrdeset dve hiljade) “nedomicilnih” Srba iz Vojvodine Srbske (tamo rođenih ili naseljenih posle 1918), koje je madžarski okupator “poklonio” hrvatskim ustašama prebacujući ih preko Dunava, gde je jedan broj bio odmah pobijen. a ostatak “preseljen” u Jasenovac, “na dalju nadležnost”.

Ili… Ili…

Nažalost, i na sramotu zvanične istoriografije u Srba, na nekim stranama, među poštovaocima broZLOvskog “lika i dela”, posebno u navodnom Muzeju žrtva genocida u Beogradu, kao i u krugu onih što se povode za muzeo-žrtvenim zloupotrebama, “talasni istoričar” Stefan Radojković, primera radi, za koga su stradalnici iz “srpskog i drugih naroda tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, čiji je simbol i najveće stratište Jasenovac”, samo i jedino “mitska brojka” (https://talas.rs/2019/01/18/srpske-zrtve-drugi-svetski-rat/), uporno se teži smanjivanju “poznatog” broja stradalih Srba, sve dok se jednoga dana ne “otkrije” da je srbske krajeve nekadašnje Kraljevine Jugoslavije zaobišao Drugi svetski rat i da je to za Srbe bio najživotvorniji period u celoj njihovoj povesti.

Bilo kako bilo – svetski rat ili komunoustaško “oslobođenje” od srbskog naroda -, izvesno je da je tolika i takva genocidna politika prema srbskom narodu uspostavljena sporazumom potpisanim 1935. godine, sa važenjem i tokom rata i posle rata, kojim se se “zainteresovane strane”, komuni­sti­č­ka i usta­ška, obavezale da će zajednički, svim raspolo­živim sre­dstvi­ma, raditi na rušenju i konač­nom uništenju Kra­ljevine Jugoslavije. Učinili su to “svesni težine svog položaja, koji dola­zi od zajedni­č­kog neprijatelja: svake Jugoslovenske vlade i Srpskog na­ro­da, kao nosioca srpske hegemonije (nadmoćno­sti) i podržava­oca svakog režima, koji sputava, smeta i tu­pi narod”. Kako to u sp­o­razumu stoji, “vođstvo Jugo­lo­venske Komunističke stran­ke… priznaje, da komu­ni­zi­ra­nje Balkanskog poluostrva ne može doći dok se ne slomi kič­ma srpstva i pravoslavlja, jer je poznato da su to dva fak­to­ra koja su omela prodiranje Osman­lija na zapad i Austrije na istok”, te da se “unište­njem svega što je srpsko i pra­vo­slavno utire teren za komuniziranje Jugoslavije i Balkan­skog poluostrva”.

Priča o “komuniziranju” uglavnom beše mamac za Srbe kojima, zagledanim u istočni pravoslavni svet, nije stizalo do svesti da je sovjetski komunizam – ciljno uvezen sa Zapada, uz još uvek nepoznatu i nepriznatu činjenicu da je “Komunistički manifest” postavio “naučnu” osnovu me­đunarodnom terorizmu i definisao genocidnu zamisao o uni­šte­nju srbskog i ruskog naroda. Jer, prema pisanju Džordža Vatsona (1927-2013), engleskog istoričara, “samo su socijalisti otvoreno zagovarali geno­cid u 19. i 20. veku”, a njihov “mesija”, Karl Marks (1818-1883), “bio je otac savremenog političkog genocida”, genocida koji je ruskom narodu naneo višemilionske žrtve, što tokom građanskog rata izazvanog Oktobarskom revolucijom, što od gladi u “pobedničkim” uslovima, što emigracijom. Prema podacima sovjetske Centralne statističke uprave, 1922-23. go­di­ne od gladi je umrlo 5,053.000 ljudi. Prihvati li se da je gra­đa­n­ski rat od 1918. do 1920. godine odneo 10,180.000 života, znači da je ukupan broj žrtva za to vreme iznosio približno desetinu ruskog stanovništva. (Samo u Donjeckoj oblasti pobijeno je milion ko­zaka, što je činilo polovinu ukupnog stanovništva cele obla­sti). Doda li se tome i oko milion ljudi poginulih u Velikom ra­tu, kao i podosta brojniju posleratnu emigraciju – DrugLenjir govorio je o dva mili­o­na emigranata, a iz Lige naroda, 1926. godine, potekao je podatak da ih je bilo 1,600.000 -, onda će se tek moći sagledati čudovišni doprinos komunističkog po­retka ruskom narodu.

Socijalističku (i komunističku) ideju naturali su Srbima njihovi malobrojni intelektualci školovani na evropskom Zapadu ne shvatajući pravi smisao onoga što je ona sobom nosila – u uslovima kad su svi evropski socija­listi bili nacionalisti, samo se od Rusa i Srba tražilo da budu internacionalisti. Dobro bi bilo znati da je Jaša Tomić (1856-1922), novinar, književnik i političar, u ranoj fa­zi svoga političkog delovanja bio pristalica socijalističke “misli”, ali je bio prvi među Srbima koji je pre­poznao njenu stvar­nu vred­nost. No, to što je u jednom trenutku poverovao da bi socijalistička “nauka” morala služiti interesima ono­ga naroda u čijoj će se zemlji primeniti, odmah je naišlo na otpor socijalističkih ideologa sa strane. Njega i njegove sledbenike, nemački socijalista Vilhelm Libkneht (1826-1900) upozorio je da se “u ime internacionalizma i op­št­e­čovečanske pravde” moraju okaniti šovinizma, nacionali­zma i patriotizma. To je upozorenje protumačeno i shvaćeno na pravi način, tako da je Jaša svoj razlaz sa socijalizmom i “oka­njivanje” od njega vrlo uverljivo obrazložio: “Brzo smo se ot­resli opsene i nismo više dozvolili da nas vode socijalisti drugih naroda”. Biće da baš zbog toga, Enciklopedija Jugoslavije, pre pedesetak godina, autorskim tekstom Vasilija Krestića (1932) tvrdi da su Jašu Tomića kao po­litičara karakterisale “ne samo vrlo jake primese demago­gije nego i šovinizma i antisemitizma”.

Zanemarimo li tu pojedinost, videćemo da su oni maločas pominjani školarci s evropskog Zapada, svoj “intelektualni” uticaj prenosili na đake i malobrojne “domaće” studente, na svoje rođake, na zavičajce i, što da ne, na deo “širokih narodnih masa” zadivljenih vrednostima uvezenoga znanja.

A kad je 1941. godine došlo “do bombaša”, komunoustaški orijentisanim partizanima priključio se, isključivo iz rodoljubnih razloga, i neodređeno velik broj Srba, tako da, ako je u partizanskim jedinicama po Hrvatskoj bilo i do 95 (devedeset pet) odsto Srba, onda je srbski procenat u celoj NOV i POJ (narodnooslobodilačkoj vojsci i partizanskim odredima Jugoslavije bio nešto veći. Što su oni tokom skoro četvorogodišnjeg partizanskog ratovanja zloupotrebljeni – druga je stvar. Videli smo već na jednoj od prethodnih strana da je i istaknutim partizanskim komandantima i političkim komesarima tvrdoga komunističkog opredeljenja, prećeno smrtnom kaznom ukoliko pokušaju i da se zapitaju ratuju li oni protiv nacističkih i fašističkih okupatora ili protiv sopstvenog naroda, srbskog. Ako se, nekim čudom, i desilo da neko od njih pomisli na zaštitu srbsih ljudi, snalazila ga je sudbina onih o čijem je stradanju, prema pisanju Dragana Mlađenovića, svedočio Milan Kević-Baćo, najmlađi ofi­cir NOB, rođen 1930. u selu Miloševo Brdo ispod Kozare, kod Bo­sanske Gradiške, partizanski kurir od kraja juna 1941. godine:

“Bio sam 1944. kurir u Šestom korpusu. Poštu sam nosio Ivi Marinkoviću, glavnom planeru napada na Jasenovac. Jednoga dana mu je drugi kurir donio paket, navodno od majke, u kome je bi­la eksplozivna naprava. Kada ga je otvorio odjeknula je strašna eksplozija koja ga je na mjestu ubila.

Nekoliko dana kasnije ubijena su dvojica naših obavešta­jaca iz Jasenovca Čeda i Vingert. Ubijeni su kod Pakraca, da ne bi progovorili. Komandant Demonja (Nikola, koji je od “nadležnih” tražio da se napadne Jasenovac i oslobode zatočenici – IP) je najpre teško ranjen u na­padu na Slavonsku Požegu, granata mu je raznijela desnu ruku. Sa sigurnošću tvrdim da je u rovu naš major Gubec bacio bombu na Nikolu. Kada su ga donijeli ranjenog u bolnicu, iskrvavio je, jer navodno nijesu imali odgovarajuću krvnu grupu. Gurnut je smi­šljeno u sigurnu smrt! Majora Gubeca su kasnije, kao nezgodnog sve­doka, ubili u Komandi štaba u Pakracu… U tim obračunima je likvi­di­ran i poznati krajiški doktor Mladen Stojanović, čije je ubi­s­tvo pripisano četnicima Uroša Drenovića i Rada Radića, sa či­me oni nisu imali nikakve veze”.

Zna li se, dakle, stvarni učinak broZLOvske družine odlikovane herojskim ordenjem i višerednim “zaslugama za narod”, srbski, naravno, bilo bi uputno da se to konačno svede na pravu meru i, za početak, ne bi li se prestalo sa prizivanjem zahvalnosti njihovim genocidnim postupcima, izbrišu nazivi svih herojskih, partizanskih, proleterskih ulica i firmi, te da se sa javnih mesta uklone sva njihova spomenička obeležja.

Sve ovo kao mala dopuna skorašnjem predlogu Aleksandra Šapića (1978), jednog od beogradskih čelnika, da se nepomenikovi ostaci “isele” sa rečenoga mesta (ako se tamo uopšte nalaze), te da, ako ih “njegovi” sa zapadne strane ne prihvate, budu na nepoznatom mestu spaljeni a pepeo na prikladan nain “izgubljen”.