Бранко Лазаревић: Живот у сенци идеолошког прогона и забрана (7)
1 min read
Бранко Лазаревић
Фељтон је настао на основу књиге Предрага Савића „Господар књига: Улога Анатолија Ивановића, белог Руса, у стварању српских великана“.
Међу личностима које су давале интелектуалну тежину културном кругу окупљеном око „Народне просвете“ посебно место припада Бранку Лазаревићу — књижевном критичару, есејисти, дипломати и једном од најпрефињенијих тумача српске модерне. Књига Предрага Савића показује да је његова улога у културном животу између два рата била далеко значајнија него што се данас уобичајено истиче.
Бранко Лазаревић (1883–1953) припадао је генерацији српских интелектуалаца формираних у духу високих европских филолошких и естетских стандарда. Већ рано се профилисао као критичар изузетне аналитичности, стилске префињености и духовне амбиције. Припадао је кругу блиском Богдану Поповићу и Исидори Секулић, али је у свом мисаоном развоју отишао корак даље — ка филозофији уметности.
За Лазаревића уметност није била само питање форме. Он је у њој видео „пут сазнања живота“ и простор метафизичког трагања. На његово мишљење снажно су утицали Достојевски, Гете, Платон и Бетовен, у чијим је делима препознавао исту борбу за унутрашњу хармонију и виши смисао људског постојања.
У међуратној Србији важио је за једног од најпоузданијих арбитара укуса. Његово мишљење уважавали су и писци и издавачи, а блиско пријатељство са Ивом Андрићем сведочи о његовом месту у самом врху српске интелектуалне елите.
Посебну тежину у његовој културној биографији има чињеница да је Анатолиј Ивановић његова дела уврстио у престижну издавачку целину „Библиотека савремених југословенских писаца“ у оквиру београдске „Народне просвете“. Тај издавачки потез, како књига наглашава, означио је епоху у којој је Лазаревићево дело добило место које му припада у српској култури.
Круна тог подухвата било је објављивање „Сабраних дела Б. Лазаревића“, за која је предговор написао Слободан Јовановић. Тај текст у књизи је оцењен као право ремек-дело критичке прозе.
Јовановић је у предговору прецизно одредио његово место у традицији. Истакао је да се Лазаревић у књижевности јавио као настављач линије Богдана Поповића и Јована Скерлића, али да је истовремено превазишао њихове оквире уводећи нову естетичку и филозофску димензију у српску критику.
По Јовановићу, код Лазаревића уметност није пука форма, већ израз духовног трагања. Он уметника посматра као биће у којем се сукобљавају „горњи“ и „доњи“ слојеви душе — светло и тама, разум и нагонско — а уметност омогућава да се те дубине истраже и преобразе.
Јовановић је посебно нагласио и стилску страну његовог писања, истичући да Лазаревић пише са „једном сликовитошћу која се непрестано расветљава“ и „једном животношћу која иде до засићења“, уз реченицу која има снажан унутрашњи ритам.
Због тога га је Слободан Јовановић назвао „најдубљим мислиоцем међу српским критичарима“, оценом која је остала једна од најупечатљивијих у историји српске критике.
Међутим, после 1944. године почиње тихи лом његовог живота. Нови идеолошки поредак није благонаклоно гледао на припаднике предратне интелектуалне елите. Лазаревић није био жртва спектакуларног процеса, али је био изложен дуготрајном и систематском потискивању.
Најтежи ударац била је забрана објављивања, којом је практично уклоњен из јавног књижевног живота. За човека који је деценијама обликовао књижевни укус, то је значило професионалну изолацију.
Тај притисак пратила је и тешка лична и породична трагедија. Губитак синова дубоко је обележио његове позне године, појачавајући осећај усамљености и повлачења из јавности. Књига управо у том споју идеолошког притиска и личног бола види једну од најдраматичнијих димензија његове судбине.
Последње године живота проводи у Херцег Новом, далеко од некадашњег београдског културног средишта, у тихој и готово принудној изолацији. Тај живот у сенци постао је симбол судбине читаве једне интелектуалне генерације после рата.
Ипак, прича о Бранку Лазаревићу ту се не завршава.
Његова заоставштина пронађена је случајно тек почетком XXI века, а „Сабрана дела“ поново су објављена 2003. године у издању Завода за уџбенике и наставна средства, после готово шест деценија забране и ћутања.
Заслуге за ово постхумно враћање у културни живот припадају Предрагу Палавестри и Душану Пувачићу, који су омогућили да Лазаревићево дело поново постане доступно стручној и широј јавности.
Тако је биографија Бранка Лазаревића добила свој пуни лук: од врхунског угледа у међуратној култури, преко дугог периода наметнуте тишине, до постепене постхумне рехабилитације.
У оквиру књиге „Господар књига“, његова судбина остаје један од најупечатљивијих примера идеолошког прогона без формалне пресуде, али и опомена колико дуго културна неправда може да траје.
(Наставиће се)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
