Бранко Ћопић у раљама црвених другова
1 min read
Бранко Ћопић
Пише: Иван Миладиновић
Првог дана ове 2020. било је тачно стотину и пет лета од рођења, а пре три дана навршило се 36 година од оног 26. марта 1984, од скока са Савског моста у Београду Бранка Ћопића, најчитанијег, најтиражнијег и најпревођенијег нашег књижевника.
Иронијом судбине, под тим мостом, на каменој клупи, проспавао је своју прву београдску ноћ. Његово самоубиство надноси се, и данас, као нека мрачна сенка, над његовим богатим делом. Однео је са собом многа питања. И своја, и наша. Шта ли је последње помислио пред смртоносни скок право на бетон? И сама смрт писца, врло често, попут његовог дела, може симболично да обележи време у коме је живео.
А све је почело далеке 1950. године. Било је спарно лето, како иначе последњих година зна да буде у Београду. Душко Костић, главни и одговорни уредник „Књижевних новина“, закључио је августовски број и кренуо је ка Иванграду, не помишљајући да ће један сатирични запис Бранка Ћопића, „Јеретичка прича“, уздрмати сам врх нове државе. На аутобуској станици у родном граду дочекали су га другови из Комитета и саопштили да се првим аутобусом врати за Београд и да сутра увече у седам сати буде у редакцији. И ништа више. Успео је некако да стигне на време. Кад тамо – Ћопић. Спровели га до редакције. Ни он не зна ко их је и због чега окупио.
Око девет сати ушла су два друга у кожним мантилима и стрпала их у црвени „бјуик“ са замраченим стаклима. Какве ли симболике: комунистичка, црвена боја и аутомобил, симбол капитализма. „Голи оток“, прошло им је кроз главу. Неко их је оцинкарио ако су негде несмотрено неку лепу о Стаљину рекли.
Али, уместо у Удби, нашли су се пред Ђиласом.
– Не иде, Бранко, да ти као најпопуларнији писац револуције, заступаш сумњива мишљења. Не кажем да си крив. Али, погледај своју причу са ове тачке гледишта:
Изнервирао си Старог, а кога си обрадовао? Оне који верују да све ново већ смрдуцка на све старо. То се, признајем, ту и тамо догађа, али ти си, својом причом, објективно нанео штету Партији. Покушај да разумеш ствари тако. Твоја „Јеретичка прича“ је храна за малограђане, повлађујеш ситној буржоазији и чаршији…
Ђидо, који ће коју годину касније и сам бити одбачен од лукавог господара времена и људи, критикује, упозорава, чини то меко, ненападно, не строго и нарогушено, као, више другарски.
Бранко се погурио, клима главом, довија се, онако скрушено цеди кроз уста:
– Јој, што паметно говориш друже Ђидо. Како си све то добро уочио. А ова моја глупа босанска глава не умије да све то разлучи… како ти то добро видиш… Ни на памет ми није пало да се та причица може тако разумјети. Кад види врага: може – повија се и довија Бранко, попут Кочићевог Давида Штрпца.
При крају разговора, Ђилас је отворио велику касу, узе силни материјал који је стајао испред њега и стрпа га у њу.
– Сад сматрај да је са овим све свршено – рече Ћопићу.
Изашли су ошамућени. У ходнику Душко прошапута:
– Јефтино смо прошли!
Много година доцније, у Херцег Новом, после свих Ђиласових страданија и затвора, негде после Брионског пленума, срешће се први пут од те августовске епизоде, бивши идеолог Партије и бивши главни уредник „Књижевних новина“.
– Нико ме у животу није за.е.авао као Бранко оне ноћи код мене у кабинету поводом „Јеретичке приче“ – биће прве речи које је Ђидо изговорио док су пружали руку један другом.
Ипак се на томе није све завршило, како је Ђилас обећао.
У два наставка у „Борби“, на по две трећине странице великог формата листа, појавио се непотписани текст „Јунаштво Бранка Ћопића“. Ако се зна да је овај дневни лист тада штампан само на шест страница, јасно је колико пажње је посвећено овој сатири. Убрзо се сазнало да су аутори одбране од пошасти зване Бранко Ћопић били Ђилас и Моша Пијаде. Замислите, он се усудио да напише причу како један министар и његов помоћник летују у луксузној вили у Дубровнику са породицама и приде свастикама и још којекавим особљем, а успут спомиње и генерала и неког ударника. Али, ни то им није било доста. Тој осуди придружиће се и важан функционер тог времена, Душан Поповић, али и познати писци и критичари – Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Велибор Глигорић, Ото Бихаљи-Мерин и Милорад Панић Суреп.
Ни то није било доста. Два месеца касније, на Конгресу АФЖ у Загребу, оглашава се нико други до највећи син наших народа и народности, сам Јосип Броз. Нимало невино, нимало наивно.
„А шта то значи“ – рекао је Тито – „када се у једној сатири узму људи од министра, генерала и помоћника министра до ударника, кад се такорећи обухвати читаво наше руководство државе и привреде. Он је узео читаво друштво и приказао га, одозго до доле, као негативно, што значи да га треба слистити. Такву сатиру ми нећемо дозволити и оставити је без одговора. Не треба се бојати да ћемо га ми због тога што је покушао хапсити. Не, њему треба јавно одговорити и казати једном заувек да непријатељске сатире које иду за тим да разбију јединство не могу да се трпе код нас.“
Иронијом судбине, у првим редовима седела је стара Личанка Соја, Бранкова мајка. Легенда каже да је храбра старица пришла маршалу и рекла му да њен Бранко није издајник. О томе у партијским архивским документима, наравно, нема ни речи.
„Уплашио ми је мајку“, рећи ће доцније Бранко прекорно вртећи главом.
Али, Бранко не би био Бранко кад и овакве ситуације не би претварао у шеретлук. Текст Титовог говора из Загреба у коме он каже да неће бити хапшен, исекао је из новина и залепио на врата стана. Канда, да подсети заборавне другове, нарочито оне у кожним мантилима, шта је рекао њихов вођа и учитељ.
И тих дана у Клубу књижевника седео је једне ноћи сам самцит – повериће се Рајку Ногу много касније… Нико да га поздрави, а камоли да седне. Кад у неко доба наилази Андрић и право за његов сто. Прича нешто о Гетеу и љушти јабуку. Бранко га гледа у чуду и мисли да он не зна шта се са њим дешава и да је због тога сео. Кад у једном тренутку, будући нобеловац процеди:
– Је.о ти такве шале, пиши романе, њих ионако нико не чита – рече му Андрић.
Нико пре, а кажу нико ни после, није чуо Андрића да псује.
И почео је да пише романе. Али, авај, када је објавио „Глуви барут“ 1957, у коме се први пут спомињу лева скретања и црвени терор у партизанском покрету, прошао је кроз истом партијског „топлог зеца“ као у време „Јеретичке приче“. Из Партије је избачен 1960. године због интервјуа у совјетској „Литерарној газети“. Рекао је да је Давичо штука коју партија пушта у књижевни рибњак, а зна се шта штука ради другим рибама.
У градском комитету су тражили да демантује ту изјаву. А он је онако како је то знао, попут Давида Штрпца, промрсио:
– Лако бих ја све демантовао да то нисам рекао. То ме коље. Неко то умије, ја не умијем.
После је отишао на пиће у „Безистан“ на Теразијама са Тасом Младеновићем, Душком Костићем и Браном Црнчевићем.
– Ја ноћас частим, а ви ћете мене кад вас буду истјерали из Партије – рекао је Ћопић.
Око њега се лагано ширио празан простор. Почели су да га избегавају и најбољи другови. За сваки случај. Али, неки други људи почели су да се врзмају око њега. А досије му је био све дебљи. И партијски, у Градском комитету, и полицијски у Удби. Пунили су га тачно 17 година.
У једном од извештаја о кретању Бранка Ћопића пише:
„Онога дана када је у ‘Борби’ изашло саопштење ЦК СКЈ поводом Ђиласових чланака, Ћопић је увече у Клубу књижевника прилично јасно рекао: Гадна је ова београдска клизавица. Ономад се умало не ђидну. Овим је хтео да каже како му је мало требало да пре пленума ‘склизне’ по Ђиласовој линији, али се ето на време повукао… Ћопић је тих дана, уколико би га неко питао је ли за Ђиласа или не, обично одговарао: Ја сам за Ђиду… али Веселиновићевог.“
Писца, који је био саставни део одрастања многих генерација, обележио њихово детињство, који је за цео живот усмеравао младе људе и припремао их да науче да се радују у откривању света преко литературе, данас нигде нема. Изгнан је Ћопић из лектире, из издавачких кућа и школа, из јавности, из наших живота, из сећања, из памћења…
Стрепње и сновиђења, злокобне слутње о сутрашњици и опомену Бранка Ћопића са првих страница „Баште сљезове боје“, тад нисмо разумели. Писцу су се указали црни јахачи, коњаници Апокалипсе, авети разарања и пожара, неман која се спрема да све сатре – огњишта и кровове, детињства и цесте, села и читаве градове. Тек двадесетак година касније, та порука ће нам постати јасна.
Објавио је више од 50 књига приповедака, романа, поезије и дечје литературе. Превођен је на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, словеначки и мађарски језик. Био је члан САНУ и АНУ БиХ. Био је носилац Партизанске споменице. Гостујући једном приликом у Студентском граду, спомињући Споменицу, Бранко је рекао:
– Е та моја генерација и ја баш нисмо имали среће. И прву и ову другу револуцију (сексуалну) дочекали смо без оружја.
Извор: Новости
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Душан Буковић:
СЛУЧАЈ АЛЕКСАНДРА РАНКОВИЋА БРОЗОВОГ ВЕЛИКОХРВАТСКОГ НАЈАМНИКА
Александар Ранковић тзв. „Лека“ и „Марко“ (Дражевац, код Обреновца, 28. новембар 1909 — Дубровник, 19. август 1983), по пореклу је Србин, по занимању је абаџијски радник, али се својим занатом није константно бавио. Био је дугогодишњи члан аустромарксистичке и коминтерновске КПЈ, која је на изборима у Србији 1920. године добила већину у 39 општина, међу којима Београд, Ужице, Ниш, Ваљево, Уб, Лесковац, Крагујевац, Ђаковица, Пирот, Скопље, Куманово, Битољ, Охрид, Штип, Велес…(Види: Едиб Хасанагић, Из историје Југославије 1918-1945, Београд, 1958, стр. 170; Ivan Avakumovic, History of the communist party of Yugoslavia, Volume one, The Aberdeen University Press, Prinited in Great Britain, 1964, str. 49; Саво Пешић, Интернационализам и КПЈ – Анализа интернационализма у теорији и пракси КПЈ између два рата, Загреб, 1986; Енвер Реџић, аустромарксизам и југословенско питање, Београд, 1977).
Ранковић је између два светска рата у Србији више пута хапшен и затваран због субверзивне и реакционарне антидржавне и аустромарксистичке, комунистичко-интернационалистичке активности. У току 1929. године осуђен је од Суда за заштиту државе на шест (6) година затвора. Казну је издржао у Сремској Митровици и Лепоглави. Од 1939. године живео је једно време у Загребу, а касније у Београду под лажним именом Миливоје Пејишић, општински намештеник. Ухапшен је у Београду у јулу 1941 године од стране Гестапоа и смештен у београдску болницу.
Цела његова отмица из београдске болнице је инсценирана и намештена, како то рече Перо Попивода:
„1941 године у руке Гестапоа пао је Ранковић, који је био познат београдској полицији као један од чланова Политбироа ЦК КПЈ. У то време, док су Немци и недићевци стрељали и вешали све симпатизере компартије и народно-ослободилачког покрта, Ранковић је ускоро после хапшења премештен у болницу, а затим се под врло сумњивим околностима наједанпут нашао на слободи. За комунисте у то време била је исфабрикована званична титовска верзија, да су „ослобођење“ Ранковића остварили комунисти помоћу „организованог бегства“ из затворске болнице. Нема сумње да су пребацивање Ранковића у болницу стварно извели гестаповци на основу претходног споразума, да би замаскирали његово ослобођење. Данашња злочиначка гестаповска активност Ранковића у Југославији убеђује све поштене људе у то, да његово „ослобођење“ из гестаповског затвора није било случајно. Генерал-мајор Миладин Јовановић, који је био „ослобођен“ заједно са Ранковићем, говорио је 1942 године, нама – неколицини другова из Прве пролетерске југословенске бригаде, да их нису силом ослободили него у договору с Немцима. На тај начин су биле ослобођене из гестаповских руку Ђиласова жена Митра Митровић – Ђилас и Кидричева жена Мариета Кидрич. Прву су пратили Недићеви жандарми до ослобођене територије, а Кидричеву жену су довезли аутомобилом гестаповци и предали је директно ЦК-у Компартије Словеније. Везе данашњег фашистичког руководства Југославије са немачко-италијанским фашиштичким окупаторима јасно се виде и по томе како се држао, радио и живео у току читавог рата члан ЦК Светозар Вукмановић-Темпо. Тај човек је живео легално у градовима, који су били под влашћу окупатора, лечио се у болницама и слободно се кретао по окупираној територији…“ (Види: Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под заставом интрнационализма“, број 11, од 15. X. 1949, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији; Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За социјалистичку Југославију“, број 13, 5.Х.1949, Орган југословенских комуниста полит-емигранта у Совјетском Савезу).
Крајем јула 1941. године за време покретања аустромарксистичке тзв. „буржоаско-демократске“ револуције у Србији, која је била само као нагли прелаз у перманентну пролетерску, Ранковић је под мистериозним околностима напустио београдску болницу и придружио се Брозу који се тада налазио благодарећи свештенику Драгољубу Милутиновићу на подручју тзв. „Ужичке републике“… (Види: Докази о сарадњи комуниста са окупатором – Случај Владислава Рибникара, „Слобода“, 20. новембар 1958 и 1. фебруар, 1959, Chicago, Ill. U.S.A.).
У овом контексту поменули бисмо попа-атеисту Владу Зечевића, који се ставио под команду Павелићевог емисара у Србији Јосипа Броза тзв. „Тита“ , којем је засметало када му је један члан ПК за Србију рекао:
„Сада смо ми ушли у другу фазу револуције и треба да се ослободимо свих попова, официра и других буржуја, који су с нама били у првој фази…“(Види: Владимир Дедијер, Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита – О реторзији, књ. 1-2, Љубљана-Загреб, 1981, стр. 715).
Постоје, по Лењину, две револуције: демократскo – буржоаска и социјалистичка. “Од демократске револуције, писао је он у “Искри” 1905, ми ћемо одмах почети прелазити, и то баш онолико колико нам дозвољавају наше снаге, снаге свесног и организованог пролететријата, почећемо прелазити у социјалистичку револуцију. Ми смо за непрекидну револуцију. Ми нећемо застати на пола пута… Ми ћемо свим снагама помоћи целокупном сељаштву, да изврши демократску револуцију, да би тим лакше било нама, партији пролетаријата, што брже прећи новом вишем задатку-социјалистичкој револуцији.”
Лењин је у “Правди” 1921. године писао: “Прва, буржоаска демократска револуција прераста у другу. Друга решаве узгред питања прве. Друга учвршћује дело прве. Борба и само борба одлучује, колико ће успети другој да прерасте у прву.”
Ранковић је био већник обадва АВНОЈ-а у Бихаћу и Јајцу, по формирању Одељења за заштиту народа (ОЗНА) на Вису, 13. маја 1944. године, постављен је за начелника ОЗНЕ за Југославију. Уз другог великохрватског поглавника-маршала и хегемонисту, аустромарксисту, крвавог диктатора, Павелићевог емисара и НАТО најамника Јосипа Броза тзв. „Тита“ и његове извесне „велике кадрове“ и Ранковић је саучесник у свим страдањима и несрећама, које су задесиле у току и после Другог светског рата несрећни српски народ, све до његовог пада на Брионима 1966. године.
Нанео је огромну штету Србима у републици Хрватској казавши „да Срби и Хрвати нису толико различити да је потребно делити сваку покрајину“.
Једини „Србин“ међу “српским” аустромарксистима, комунистима- интернационалистима у Јајцу, који се заложио за стварање српске аутономне покрајине у Федералној Држави Хрватској у којој су од 1941. до 1943. године хрватске усташе починиле незапамћене злочине над незаштићеним српским цивилним становништвом, био је Моша Пијаде. Србин јеврејског порекла – “He is a Serb of Jewish origin…” (Види: John Gunther, Behind curtain, New York, 1949, стр. 106).
Пијаде је мислио на будућност српског народа у Лици, Банији, Кордуну, Славонији, Барањи и Далмацији, којег су аустромарксисти, комунисти-троцкисти на челу са Брзом, Рибарима, Чолаковићем, Ранковићем, Савићем, Жујовићем, Ђиласом и осталим доглавницима на заседању Јајцу, после незамамћених покоља над српским народом, сместили у проширену Федералну Државу Хрватску .
Пијадин предлог су одбацили „српски“ аустромарксисти, комунисти-интернационалисти Сретен Жујовић, Александар Ранковић и Милован Ђилас (Види: Исидор Ђуковић, Моша Пијаде и аутономија Срба у Хрватској, “Нин”, од 28. августа 1988, стр. 5).
На крају, ево што каже Милован Ђилас у својој књизи “Wаrtime” – (“Ратно доба”), где дословно стоји:
“У току једног скупа, Пијаде је изнео предлог да се Србима у Хрватској одобри
територијална аутономија.. Баш се био вратио из Хрватске са ташном пуном
статистика које су се тицале броја и распоређености Срба у хрватским областима. Чак је на једној карти обележио, у вези ове српске аутономије, границе које су оцртавале области у којима је већина Срба, у Лици, Банији и Кордуну (Напомена: Код горе цитираног Ђуковића, стоји:
“Моша је као из неба ставио пред нас на сто географску карту територије од Јадранског мора преко Лике, Кордуна, Баније и Славоније до мађарске границе…”).
На Пијадиној карти ова се тертиторија провлачила као једно црево, остављајући по страни Србе у Славонији, чије би увођење у српску аутономну покрајину прикључило и многе хрватске области. Идеја је била нова, Срби из Хрватске понели су се храбро у току устанка. Сви присутни су ћутали и били у неприлици. Мислим да је сам Тито показивао нелагодност; можда је као Хрват био у незгоди да се овој идеји супростави; можда су се противуречени интереси сукобљавали у њему. Био сам први који је изразио своје непријатељство према предлогу Моше Пијаде. Одвојена територија била је неприродна, без центра или виталности, и ставише служила би као гориво за хрватски национализам. Кардељ ме је одмах подржао. Пијаде је био на гласу као најревноснији Србин у Централном комитету.
Најзад, Ранковић је био тај који је Мошу ућутао, запажањем да Срби и Хрвати
нису толико различити да је потребно делити сваку покрајину. Тито је мирно
прихватио наш став…” (Види: Milovan Djilas, Wartime, New York, 1977, p. 358).
Ха ха ха, „лако бих ја све демантовао, да то нисам рекао“. Један је био Бранко. Како сам рече, „глава у кланцу, ноге на вранцу“.
Ćopić nije bio apologet Partije i Tita iz jednostvnog razloga -bio je iznadprosječno pismen među onima koji su pripadali tzv. radničkom pokretu. On je znao da je zadatak pisca da govori istinu a ne da ketmaniše samozvanim državnicima, maršalima i generalima. Otuda i njegova satira u „Osmoj ofanzivi“ i drugim prozama a „Gluvi barut“ je primjer komunističkog bukvalizma o revoluciji. Teško je u našoj literaturi naći angaažovanije romane od Ćopićevih!
JEBO SATIRU !
ZAŠTO SE SRPSKI KOMUNISTI NIKADA ORGANIZOVANO NISU POBUNILI PROTIV TITA ?
KAO ŠTO SU SLOVENAČKI STALI UZ KARDELJA 1961 GODINE , KADA JE TITO BIO BLIZU ODLUKE DA GA SMJENI , I OTJERA NA MARGINU DRUŠTVA .
Зато што је једино српски народ био за југословенску државу, и био спреман да за њу жртвује не само своје интересе, него и део националног идентитета. Српски комунисти су само били крајњост тога, мада је после рата било све више фотељаша, каријераша и полтрона, које ја називам комуњаре. Историјски, КПЈ је од самог оснивања имала антисрпски програм, због српске монархије као класног непријатеља, и српски комунисти су ради „светлих идеала“ то прихватили. Испоставило се, само су српски комунисти били анационални, сви остали су радили за интересе своје нације. Другим речима, само је српски национализам – или, како професор Ломпар цитира Црњанског, српско становиште – званично био баук, сви остали национализми су у „комунизму“ јачани. Црна Гора и Србија су раздвојене, Босна је од већински српске (упркос геноциду у НДХ) до 60-тих година, претворена у већински муслиманску, Србија је подељена са две додатне републике у републици итд. Како Ломпар запажа, трећа највећа група у СФРЈ (после Срба у Србији и тзв. „Хрвата“) постали су Срби ван Србије, тј. Срби ван једне заједничке српске републике. Срби су били разбијени од почетка, границама, и комуњаре на челу са Брозом су наставили су да их разбијају, између осталог кадровском политиком КПЈ, која је толерисала националисте на другим странама, али не на српској.