Божовић: У земљи смислоцида и истиноцида Његош је „луча бесамртна“ духа отпора и борбе за слободу (ВИДЕО)

У земљи смислоцида и истиноцида Његош је „луча бесамртна“ духа отпора и борбе за слободу, нагласио је др Владимир Божовић на промоцији књиге Седам Његошевих сахрана, Ка Његошевом коначном почивалишту, аутора Слободана Кљакића и Ратка Пековића, одржаној прије пар дана у Матици српској. Божовић је нагласио да Његош преживљава у сестринским душама оних што се последњих 25 година „не шћеше у ланце везати“ те да његов прогон није само зато што је најсвјетлији источник српског националног и државног интегрализма, већ прије свега зато што је пјесник херојског Отпора и Слободе.

Обраћање др Божовића преносимо интегрално:

Oва сјајна књига о којој вечерас говоримо је потресно свједочанство о Његошевом распећу након што је напустио ову „сферу безумног метежа“. Тон књиге је миран, сви гласови су чисти, нема театралних лупања по грудима ни јецаја. И поред тога што горчина прожима све. Свједочанство о суморном времену је историографски пунокрвно, дато у чистом огледалу политичких и културних прилика. Равнотежа чињеница и закључака указује на интелектуалну зрелост и ауторску посвећеност истини.

Површински ток књиге јесте фактографски. Међутим, фино ткање „Седам Његошевих сахрана“ се јасно открива под прстима савјесног и проницљивог читаоца. То је прича о упорном поткопавању симболичког значаја Његоша – или како кажу неки истакнути његошофоби, његове „десакрализације“.

На ту тему, наш Подгоричанин, у овом времену прогнани Подгоричанин, Ристо Стијовић, каже: „Мислим да нико нема права да квари изглед Ловћена, јер сви сматрамо тај врх Ловћена где је гроб Његошев – као симбол слободе свих Југословена, а специјално нас Срба.“

Тако смо, након рушења Ловћена, „српског Олимпа, споменика подигнутог Божјом руком слободи и њезиним бранитељима“, односно Његошеве завјетне капеле, дошли и до тога да неке надобудне „будале тупога погледа“, а које се данас шепуре под значком „званичне Црне Горе“, каче обиљежје Петру II Петровићу, владици и владару Црне Горе, геноцидног пјесника. Али, зар то неког чуди? У земљи смислоцида и истиноцида. Покушај патуљасте интелектуалне менажерије да изгура Његоша из гнијезда универзалног генија дјелује гротескно. Међутим, похлепни примитивизам који истовремено држи и државни печат и полицијски пендрек је опасан и веома штетан. Нарочито кад почне да „преуређује” темељне системе друштва. На примјер – образовни. Ти „подухвати“, видјели смо претходних година, закономјерно завршавају културоцидом. Суштински избачен из читанки, културног и јавног живота, Његош данас опстаје као рањена слика на зидовима напуштених кућа, дршкама од гусала, али живи и у сестринским душама оних што се последњих 25 година „не шћеше у ланце везати“. Прогон Његоша није само зато што је најсвјетлији источник српског националног и државног интегрализма, већ прије свега зато што је пјесник херојског Отпора и Слободе.

Ријетко се гдје тако упорно и осмишљено радило на обезвређивању и разграђивању херојске традиције као у Црној Гори – пркоса, побуне, мушкости у свом изворном, витешком формату. Зашто? Па зато што је то овдје било снажно, дубоко укоријењено. Зато што је овдје зрно клицу слободе заметнуло… Примјери побуне, отпора, као и њихови духовни темељи, у ГМО времену, су главни непријатељи идеологије корпоративног ропства. Зато се из образовних програма „чисте“ подстицајне „неравнине“ духа. Истовремено, обоготворују се сви облици земаљске пропадивости. Иза такве улицкане глазуре бескрвног, силиконског живота зјапи понор духовног и моралног ништавила. Циљ је свести човјека, односно човјечанство, на духовно анастезирану, пихтијасту биолошку масу која живи искључиво на нивоу физиолошке размјене материје и енергије. На већ утртом путу ка глобалном ропству, спорадично, испријечи се по који „лудак“ тек да протресе зомбирану сцену. Стога, потискују се и бришу се сви дубоки културолошки обрасци отпора, а ропски менталитет се уграђује на различите начине, а првенствено путем језика. Зато је Његош проблем. У његовом поетическом универзуму, „лудаци“ побуне и отпора бујно клијају. Стога, Његош јесте икона, тог пркосног, надстварног призива оног „што бити не може“. То се у савременом политиколошком рјечнику зове „мека моћ“. Знају жреци новог сатанизма да ће уз Његоша стасавати неки нови лудаци којима није лако владати. Само безвољним и неухрањеним робовима.

Како наш велики пјесник рече: Друмови ће пожељети лудака… То је антологијска рефлексивна елегија о ишчезнућу хероја и надолазећој генерацији беживотних пластиканера

Друмови ће пожељет’ лудака,
а лудака више бити неће,
вјековима за њима ће плакат’
ојађено небо и дрвеће.
…
Неће бити тога ко ће смјети
да посумња у све ко до сада,
попут тешке оморине љети
свијетом ће владати досада.

Причајући о Његошу, а у покушају да ухватимо неку копчу до његовог „свјетила луче животворне“, лако се склизне у јефтину патетику… „А ми, Французи“, како каже сјајни Пеђа Милосављевић у својим писмима отпора према рушењу завјетне Његошеве капеле, не волимо патетику.

Зато, једноставним политичким жаргоном речено, оптуживати Његоша да је исламофоб је класична замјена теза. Он се исламом као религијом, у смислу његове теолошке основе, уопште не бави. Не бави се начином живота исламске заједнице ни њиховим вриједносним системом. Како онда може бити исламофоб?

Све чешће и гласније, поједини интелектуалци исламске вјероисповјести, поручују како је Његоша потребно ишчистити, реформисати како би био прихватљив у смислу савремених конвенција суживота. Упоришна тачка у захукталом обрачуну са Његошем је „истрага потурица“ у „Горском вијенцу“. Увријеђени лексиком, а посебно Његошевим идеолошким и вриједносним односом према „плахима и лакомима“. Сви знају, а они поготово, да су Турци и потурице, у Његошевом спјевовима, уоквирени појмом окупатора. И поред тога, они владику и владаоца Црне Горе окривљују да показује премало позитивног сензибилитета, односно да су му опоре поетске стрелице, према поробљивачима. Стога, кажу они, не може бити узор младим нараштајима. Какав обрт у слободарској, његошевској Црној Гори, зар не?

Међутим, јасно је да иза те јефтине параде озлојеђености, владају други мотиви. Његош је проблем као „луча бесамртна“ духа отпора и борбе за слободу. А тек онда зато што је „трагически“ заточник српске, косовске идеје…

Нема ни трунке сумње да Његош отпаднике од „вјере прађедовске“, види искључиво као нарастајуће ћелије окупационе силе. А да је то потпуно исправно, имамо потврду и у науци. Наиме, према историјској, исламској доктрини, нови припадници ислама нису само свјежи дјелови исламске вјерске заједнице, већ органски дио структуре растуће исламске државе. Тако, на примјер, каже Мирољуб Јефтић, професор на ФПН-у у Београду. То је, упућује професор Јефтић, заправо био кључни механизам ширења и учвршћивања исламске империје на окупираним територијама.

Стога, пошто је толико споран Његошев поглед на „отпаднике од вјере прађедовске“, иако је, потцртавам, то искључиво дато у контесту односа према окупационој сили, било би упутно да размотримо како питање „отпадништва од вјере“ или „муртед“ третира Ислам данас. И то искључиво отпадништво од вјере и ништа више, без аспекта издаје кроз сарадњу са окупатором. А кад кажем данас, онда то буквално и мислим – данас у 2017. години, при чему је све засновано на учењу највећих исламских теолога и свједока ријечи Посланика Мухамеда, као што је имам Бухари. На сајту Исламске заједнице Црне Горе, у тексту „Светост живота“, посебно се третира питање „отпадништва од вјере“:

3. Напуштање вјере
Трећа врста оних којима је по хадису крв дозвољена јесу они који напусте своју вјеру и заједницу (џемат). Тако онај који остави ислам и одметне се од вјере Узвишеног Аллаха и разбије заједницу муслимана, мора се убити. Он је отпадник од вјере (муртед). А по правилу такав се убија. У сахих-хадису, (а у њему се према догми вјерно преносе ријечи Посланика, Бухари, књига 84, број 57) се каже: „Ко промијени своју вјеру убијте га!“

Ислам никога не присиљава да уђе у њега, међутим, ко прихвати ту вјеру и придржава се његових прописа и закона, нема право да од вјере прави игру. Да сваког дана мијења вјеру. Да прихвати ову вјеру а да потом сутра прихвати другу, као што су раније говорили Јевреји: „Покажите да и ви вјерујете у оно што се објављује вјерницима, и то на почетку дана, а при крају дана то пореците не би ли и они своју вјеру напустили“ (Али Имран: 72). Не, вјера није игра и забава. Ко тако уради заслужује да буде убијен. Имам Ахмед каже: „Онај ко оставља намаз је невјерник (кафир) и зато је дозвољено да буде убијен. Односно, обавезно је убити онога ко оставља намаз и у томе је устрајан“.
О скупино муслимана, заиста је крв света!

Дакле, оптужити Његоша да је лозинку „истрага потурица“ користио као исламофоб, а не као пјесник слободе, да је под тим мислио ишта друго до борбу против пузајуће окупације, а при том не видјети да се у темељима учења вјере коју заступају налазе претходно дате „формуле“ за вјерски толерантан суживот је несхватљиво лицемјерје. Наравно, овај наведени принцип не нестаје тако што ће овај текст нестати са сајта Исламске заједнице Црне Горе. Ово је, као што смо видјели, догматски темељ исламског учења. А отуд не нестаје. Ово, наравно, није никакав апел на реформу Ислама и прилагођавање духу времена, јер ми на то немамо право. И не покушавамо да бранимо Његоша, јер би то тек дјеловало гротескно. Он и данас, како каже сјајни Милован Данојлић, орловским погледом са врха Спарте обухвата нас и наше вријеме. Сваки Његошев читалац, рећи ће ону чувену, свевременску фразу да „Његош никад није био актуелнији“. Па да тиме и завршим. Са нечим што је врло, врло актуелно у Црној Гори. Опет цитирам Милована Данојлића: није потребна нарочито развијена моћ асоцирања и откључавања алузија да се докучи којој свјетској организацији се, данас, могу упутити ови стихови

Куго људска, да те Бог убије!
Али ти је мало по свијета
те си својом злошћу отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: