ИН4С

ИН4С портал

Божићна прича

1 min read
Нисам могао да вјерујем! Био је 5. јануар: пазарио сам нови италијански вештит и коларине што уз њега иду, одговарајуће цреве, лијепе бијеле гванте, али шешир!, одговарајући шешир нисам могао да нађем!

Поморанџе су хералдички симбол Божића на Приморју (Фото: Н. М.)

Нисам могао да вјерујем! Био је 5. јануар: пазарио сам нови италијански вештит и коларине што уз њега иду, одговарајуће цреве, лијепе бијеле гванте, али шешир!, одговарајући шешир нисам могао да нађем!

Па сам преко бившег ученика са Поморске академије резервисао карту, сјео у препуни авион и – док сам погледом кроз прозор шарао по земљи, поразговарао накратко са сусједом о страху од летења, попио чај и прелистао наслове, обрели смо се у главном граду. Тамо је било лако пронаћи продавницу шешира: на фирми је писало »Продавница шешира«. Изабрао сам класични, боје разријеђеног сипиног мастила, и продавачица је, уз претпразнични гратис осмијех, пошто је чула с чим упоређујем нијансу, такав шешир ставила у оригиналну кутију, а ову у пластичну кесу илустровану морским мотивима – шкољкама, палмама и стилизованим сунцима.

Гле, рекох себи, загледан час у кесу, час у ону врсту младих женских очију зарад којих се човјек вазда подмлади када су на њему, гле! какав необичан сусрет!

Са затегнуте пластике распусно ми је намигивала Murex victoria, пужица. А сусрели смо се случајно, минулог љета, када сам, са све маском, пркосио таласима што су намјеравали да мноме почасте зубе оштрих хриди у валовитој ували Весло… Погледом као мрежом тамо је било лако нахватати многе шкољке: приљепке, медитеранске конусе, вретена, пјегаве рогаче, нојеве барке, монодонте… Било је ту и муреxа, пужева од којих су стари Феничани добијали надалеко чувени пурпур; по стијенама еденске увале барабар су пузили Мurex trunculusi, Мurex brandarisi, Thais haematostome и – неочекивано! – Murex victoria!

Радило се о најрјеђем медитеранском пужу; његовим губитком коначно би умрла и ријеч букум, она што су је сараценски пиратски велможе користили када су по просторима Боке Которске упоређивали боју усана нетом отетих приморских жена с нечим од чега не постоји – црвеније!

Букум, стара оријентална, заправо још старија, феничанска пужица, временом је латинизована у муреx, да би, промијенив име, она данас ријеткима била позната као Викторијин волак.

По древној медитеранској процедури – причао сам Божићну причу младој продавачици – кувао сам Викторијин волак по феничанској рецептури: када је до у танчине уважен процес за добијање најкупоцјеније боје свих времена, е тада – рекао сам чезнутљивој продавачици прије неголи сам се таксијем из Балканске улице отиснуо до аеродрома „Никола Тесла“ – тада при дну посуде остане бокун соли и скупоцјени пурпурни траг приде!..

С новим шеширом на глави, понудио сам жени удицу од лакта. Ухватила се она поново, јутром, кад пођосмо на службу.

Звона которског Светог Николе звонила су весело, празнично, па иако су супрузи иза свете причести усне биле пуније од оних које нису име сира, јаја и меса у сну помињале, опет је узела да негодује по изласку из цркве. – Могла сам барем руж да понесем – говорила је. – Да се улепшам…

Онда више није могла да прича јер сам, уставивши се на улици, узео да одмотавам целофан са стаклене бочице. Отчепио сам пампурчић, умочио кажипрст, јагодицом малог прста дотакао најцрвенију од свих црвених боја, јединствени пурпур што се, откако је свијета и вијека, добијао из шкољки, те њиме накарминисао пажљиво усне моје жене.

По начину на који јој се горња усна љубила с доњом, моја је жена спознала колико мора бити и у мојим очима лијепа. С таквим, Боже, уснама.

Пожељела је да ме одмах љуби, ту, на улици, али, Господе, што би рекао сав овај свијет кад би ме видио да, изашав из Светог Николе, ходам градом накарминисан и сам?

Шапнуо сам зато жени да се стрпи још мало. До куће. Одавно нисмо водили љубав. Кад за собом закључамо врата и притворимо шкура, престаће Божићни пост…

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

4 thoughts on “Божићна прича

  1. Шапнуо сам зато жени да се стрпи још мало. До куће. Одавно нисмо водили љубав. Кад за собом закључамо врата и притворимо шкура, престаће Божићни пост
    Ispada smijesno,nekome i glupo,ali uvidom u crkvene knjige rodjenihi, kasnije drzavne,stari ljudi su se drzali i toga posta,radi poredjenja,inace svako moze utvrditi dali je postio ili nije neki njegov predak ili otac ,sto se tice postovanja Bozicne posti!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *