Божићна прича
1 min read
Поморанџе су хералдички симбол Божића на Приморју (Фото: Н. М.)
Нисам могао да вјерујем! Био је 5. јануар: пазарио сам нови италијански вештит и коларине што уз њега иду, одговарајуће цреве, лијепе бијеле гванте, али шешир!, одговарајући шешир нисам могао да нађем!
Па сам преко бившег ученика са Поморске академије резервисао карту, сјео у препуни авион и – док сам погледом кроз прозор шарао по земљи, поразговарао накратко са сусједом о страху од летења, попио чај и прелистао наслове, обрели смо се у главном граду. Тамо је било лако пронаћи продавницу шешира: на фирми је писало »Продавница шешира«. Изабрао сам класични, боје разријеђеног сипиног мастила, и продавачица је, уз претпразнични гратис осмијех, пошто је чула с чим упоређујем нијансу, такав шешир ставила у оригиналну кутију, а ову у пластичну кесу илустровану морским мотивима – шкољкама, палмама и стилизованим сунцима.
Гле, рекох себи, загледан час у кесу, час у ону врсту младих женских очију зарад којих се човјек вазда подмлади када су на њему, гле! какав необичан сусрет!
Са затегнуте пластике распусно ми је намигивала Murex victoria, пужица. А сусрели смо се случајно, минулог љета, када сам, са све маском, пркосио таласима што су намјеравали да мноме почасте зубе оштрих хриди у валовитој ували Весло… Погледом као мрежом тамо је било лако нахватати многе шкољке: приљепке, медитеранске конусе, вретена, пјегаве рогаче, нојеве барке, монодонте… Било је ту и муреxа, пужева од којих су стари Феничани добијали надалеко чувени пурпур; по стијенама еденске увале барабар су пузили Мurex trunculusi, Мurex brandarisi, Thais haematostome и – неочекивано! – Murex victoria!
Радило се о најрјеђем медитеранском пужу; његовим губитком коначно би умрла и ријеч букум, она што су је сараценски пиратски велможе користили када су по просторима Боке Которске упоређивали боју усана нетом отетих приморских жена с нечим од чега не постоји – црвеније!
Букум, стара оријентална, заправо још старија, феничанска пужица, временом је латинизована у муреx, да би, промијенив име, она данас ријеткима била позната као Викторијин волак.
По древној медитеранској процедури – причао сам Божићну причу младој продавачици – кувао сам Викторијин волак по феничанској рецептури: када је до у танчине уважен процес за добијање најкупоцјеније боје свих времена, е тада – рекао сам чезнутљивој продавачици прије неголи сам се таксијем из Балканске улице отиснуо до аеродрома „Никола Тесла“ – тада при дну посуде остане бокун соли и скупоцјени пурпурни траг приде!..
U poplavi politickih tekstova, apela i izjava, obradovao me je ovaj vedri i bogatim recnikom napisan clanak. Pozdrav autoru
Шапнуо сам зато жени да се стрпи још мало. До куће. Одавно нисмо водили љубав. Кад за собом закључамо врата и притворимо шкура, престаће Божићни пост
Ispada smijesno,nekome i glupo,ali uvidom u crkvene knjige rodjenihi, kasnije drzavne,stari ljudi su se drzali i toga posta,radi poredjenja,inace svako moze utvrditi dali je postio ili nije neki njegov predak ili otac ,sto se tice postovanja Bozicne posti!
Браво !
Симпатично.