Божић без мира
Мишо Вујовић
Пише: Мишо Вујовић
Ни Божић више празник мира и спокоја. Поклони јесу поређани испод јелке, за оне којима дом није срушен али између дарова као да лежи терет читавог света. Поред њих је задремао и стари Лапонац — некад чист симбол радости, данас уморни сведок једне цивилизације која је изгубила меру. До нас је дошао преко ратишта и фронтова, оглувео од експлозија, ослепео од великих лажи, заћутао пред страдањем недужних у чије се име заклињу господари рата. Газа је постала реч коју изговарају без паузе, као да је стање времена. Руине се броје у квадратима, деца у процентима, болнице без струје у дневним извештајима. Тамо више нема рата — има систематског брисања живота под изговором одбране.
Ко постави питање, бива етикетиран. Украјина је дуготрајна рана Европе, пажљиво дозирана да не искрвари сувише брзо. Рат се претворио у индустрију, а „подршка миру“ значи испоруку све софистициранијег оружја. Мир је дозвољен само ако не ремети логистику и профит. А Африка — вечни континент крвопролића. Тамо ратови никад нису „ратови“, већ „унутрашње кризе“. Тамо се умире без специјалних емисија, без санкција, без глобалног згражавања. Злато, уранијум и кобалт имају већу тежину од људског живота, а афричка деца не спадају у категорију „наше деце“.
Сви се, наводно, боре да спрече хуманитарну катастрофу. Баш као и деведесетих на просторима бивше СФРЈ — тако што су је прво произвели, па онда њоме управљали. Поента савременог мира није гашење пожара, већ камуфлажа тињајућих жаришта која се, по потреби, лако распламсају. Многе државе званично нису у рату, али њихово оружје нештедимице сеје смрт. Када се тржиште засити, стиже нова порука: оружје продајете, али војске фали. Дајте војску. Т
о је линија са које нема повратка — ту више не продајете системе, већ туђе синове. И ту долазимо до нас. Има ли Србија синова које ће неко жртвовати за туђи профит? О
ви што данас најгласније ударају у ратне таламбасе углавном или немају деце, или су своју одавно евакуисали у сигурне зоне. Њима је рат геополитичка табла, а не гробље. Некада је племство предводило коњицу и пешадију. Данас тајкуна и њихових синова нема ни у позадини. Нема их у рововима, болницама, избегличким колонама. Ни казана нису достојни — јер и казан је некада значио заједничку судбину, а они су се и од ње изузели.
Зато Божић више није празник мира, већ неми суд света који је заборавио шта значи доста. А ако у овој причи још постоји нешто свето, то није позив у рат, већ право да се каже: не. Не у наше име. Не са нашом децом. Не за туђе империје и туђе рачуне.
