Božanska maska na mračnome liku beskraja: Anica Savić Rebac – 67 godina od smrti

Piše: Milica Kralj

Ljubavno osećanje je za Anicu Savić Rebac bilo vrhunsko merilo i smisao života. Izvan tog osećanja život nije ni postojao, niti ga je  i moglo biti. Živeti bez bića koje joj je otkrilo suštinu ljubavi i koje joj je omogućilo da postoji u meri kojm se izražava najdublji atom sopstva, za nju je bilo besmisleno. Odlukom o samoubistvu kao da je sledila stav pesnika anonima:

Danas smrt stoji preda mnom / kao ozdravljenje pred bolesnikom, / koji valja da ustane s bolnog ležaja/ Danas smrt stoji preda mnom/ kao miris izmirne /kao kad sediš pod jedrom na vetru. / Danas smrt stoji preda mnom/ kao miris lotosova cveća, / kao kad počivaš na obali  pijanstva./ Danas smrt stoji preda mnom/ kao povratak/ posle dugih godina izgnanstva.

„Žena pravog obrazovanja, filozof i estetičar istinske kompetencije – napisao je Miodrag Pavlović – Anica Savić jeste pesnik zbog lepota koje su van poezije, i njene pesme su svedočanstva o nekim iskustvima i saznanjima iznad poezije, i otud je njoj poezija očigledno sredstvo a ne cilj, ne poslednji oblik otkrivanja. Lepota za nju nije u stihu, ritmu i sklopu reči, u poetskoj viziji, nego su za nju lepote stvarno u morskom pejzažu pred kojim stoji, u mnogonebesnoj visini kojoj diže pogled, u idejama u koje veruje, u istoriji koju sluti. Helenski motivi njeni nisu način da se stvori i izrazi jedna zaista uzvišena poetska zugsnutost, jedan stvralački događaj koji na kraju opravdava samog sebe, nego oruđe da se zbilja dođe bliže skrivenoj sakralnoj energiji pejzaža, zračenjima istorije i klasične i renesansne poezije.»

Anica Savić, udata Rebac, rođena je 1. oktobra 1893. godine  u Novom Sadu u uglednoj porodici Savić. Njen otac Milan Savić, uvaženi noovsadski kulturni i javni radnik, prvi prevodilac Geteovog „Fausta“ kod nas i urednik „Letopisa Matice srpske“, dobio je kćer u poodmaklim godinama. Kao filolog klasičar on kod svoje kćerčice razvvija ljubav prema antičkoj književnosti.

Dom Aničinog oca predstavljao je neku vrstu književnog salona u Novom Sadu. Tu su dolazili svi najpoznatiji srpski književnici : Laza Kostić, Laza K. Lazarević, Sima Matavulj. Anica se druži i sa Milošem Crnjanskim i on joj posvećuje jednu od pesama u“ Lirici Itake“.

Zbog te pesme Aniči otac Mila Savić pretio je da će Crnjanskog izudarati kišobranom. Govorio je da je to skandalozna pesma, jer su u njoj pomešani kentauri, gole žene i Dante. Susret Crnjanskog i Milana Savića desio se na otvaranju izložbe slikara Petra Dobrovića.Izložbu je otvorio Miloš Crnjanski.

Evo kako on opisuje taj događaj:

“Ja sam,za to otvaranje, bio pripremio veliki govor o Petrovoj umetnosti. Ja sam se, u to vreme, tukao, i na ulici, ali nisam mogao da se tučem sa čovekom koji je bio od mene  valjda četrdeset godina stariji. Može se misliti kako mi je bilo kad sam, tek što sam rekao prve reči, prmetio, u prvom redu, starog gospodina sa kišobranom u ruci. Kad bi nam se pogled susreo, on bi da me ne gleda, zatvorio oči. Meni je, u glavi, onda, počelo da se muti. Smandrljao sam nekolo fraza o tome kako u Petrovim pejsažima ima jedan zrak sunca dalmatinskog, koji se kroz boje sjaji, i kako našu zemlju, najposle jedan naš slikar, monumetnalno vidi, pa sam se poklonio publici, i, kroz zadnja vrata, brzo našao na ulici.“

Anica je vrlo rano naučila nemački, zatim italijanski i engleski jezik. Otac je sistematski uvodi i helensku mitologiju, kao i u dela Homera i Plutarha.

U Srpskoj Atini govorilo se o Savićevoj genijalnoj kćeri, koja iako još devojčica, prevodi Šelija, Pindara i Kitsa. Posle mature odlazi u Beč na studije helenistike kod poznatog profesora Radermahera. Ona s ljubavlju proučava grčke i latinske pisce i starogrčku kulutru.

Prvi svetski rat je zatiče pred okončavanje studija.

Posle položenog diplomskog ispita na Filozofskom fakultetu u Beogradu odmah je postavljena za suplenta Ženske gimnazije u Novom Sadu.

U proleće 1921. udaje se za Hasana Rebca, Mostarca, tri godine starijeg od sebe. U to vreme Hasan je bio službenik Ministarstva  vera Kraljevine SHS.

Biografski podaci kazuju da je Hasan Rebac, studirao je u Beču, Beogradu i Berlinu, dok je studije orijentalistike završio u Parizu. Bio je član Glavnog odbora Crvenog krsta (deset godina), član Centralnog odbora Narodne odbrane za vreme predsednikovanja vojvode Stepe i generala Ljube Milića, ali i član Glavnog odbora srpskih četnika(devet godina), član Društva Svetog Save, član uprave i osnivač društva Beogradski Gajret –„Osman Đikić“; član Književnog saveta Matice srpske (12 godina).

Ideal zagrobne ljubavi

Anica sa nemačkog  prevodi tri novele Tomasa Mana: Tonio Kreger, Tristan i Smrtu Veneciji 1929. godine. Od Mana dobija pismo zahvalnosti.

Istovremeno priprema i prvu zbirku pesama Večeri na moru.

Milan Kašanin u Letopisu Matice srpske piše:“ Gospođa Savić- Rebac je zlatar reči, izvanrendi tvorac slika, dočaralac atmosfere, sa Todorom Manojlovićem, najveći artist koji nam je u poeziju došao posle Dučića.“ Pesme u ovoj zbirci su nastajale pod utiscima naših i stranih pesničkih tradicija, sa izvanrednim osećanje za melodiju ia atmosferu: U toplom sjajau vaše cvetne zore/ Gube se ko i vrhovi mačeva/ I zvezde, smrnto bled im lik ne sneva. / No zore vašedok još vatre gore/ (…) najdivnijeblistanje sad se rasu, / I jedna ružas tek nebesa sva su – / A zvezde dve u njima se ne gube:// Vaša se, evo, zlatna vezda spaja/ Jutarnja sa večernjom sred tog sjaja, / Ko vrhovi mačea dok se ljube. ( Roemo i Julija)   Ideal zagrobne ljubavi ostvarena je tek smrću Romea i Julije kao neraskidiva celina. Smrt jeAnica doživljavala kao katarzično razrešenje svih životnih nesporazuma i nedoumica.

Krajem 1930. u Beogradu umire njen otac Milan Savić u 85. oj godini. Anicu je očeva smrt tepko pogodila. Hasan dobija premeštaj u Skoplje gde je postaljen za upravnika muslimanskih vakufskih imanja, a ona za nastavnika gimnazije i honorarnog savetnika Univerziteta. Sa velikom strašću i zanosom radi na doktorskoj tezi.

U leto 1932. putuje po Crnoj Gori. Prijateljima piše: « Prođosmo Patrijaršiju, Dečane, Ostrog i stigosmo do mora i Ulcinja – a sutra krećemo dalje: Budvi, Herceg Novom, Cetinju… Tražimo duh Njegoša i Sime Matavulja. Samo ista brda i besprekorno čist vazduh i tišina.»

U pesmi Magia naturalis sosltitium (… ) A dole na zemlji/ Drveta u inju, ko šume belog korala, bujne, / Dignute iz podmorska duga sumraka/ I snova sumornih med vedrije struje gde neba sjaju/  modrom miru halkinoskih dana- ispisuje kosmogonijsku ravnotežu svetova nebeskog i zemnog

U oktobru 1932. odbranila je doktorsku diidsertaciju s temom Predplatnoska erotologija.

Povodom izlaska teze iz štampe Jovan Dučić joj piše:“ Ne znate kakvu ste mi čast učinili vašom lepom i dubokom knjigom. Vi ste me zaprepastili svojom erudicijom i očarali svojim mudrovanjem. U Pešti sam jedva imao vremena da vidim ogromni put kojim ste prešli praveći ovo lepo i ponosno delo o ljubavi, ali sam ostavio da sve potanko osetim i razumem tek u Rimu gde se ta slova čitaju u sasvim drugom suncu. Ljubav je majka filozofije, makar to isto pripisivali teologiji. Da vi niste znali da ljubite u velikom grčkom smislu, ne biste napisali ove sjajne stranice. Vašu će knjigu prećutati u književnoj kritici, ali samo zato što ne znam ko bi umeo o njoj da kaže pravu reč. Ja se od srca i prvi radujem vašem ovakvom uzletu.“

Drugi svetski rat zatiče Anicu i Hasana u Skoplju, oni odbijaju da rade za vreme okupacije i odlaze za Niš, a odatle ubrzo u Vrnjačku Banju, i napokon u Beograd, gde i dočekuju oslobođenje zemlje.

Anica prvo radi kao gimnazijksi profesor, zatim je izabrana za redovnog profesora Univerziteta. Predaje rimsku književnost i latinski jezik. Zajedno sa Milanom Budimirom i dr Milošem Đurićem, nosilac je nastavničkog i naučnog rada na Katedri za klasičnu filologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Zabrinuta je zbog sve češćeg Hasanovog poboljevanja, zbog srčanih smetnji. On pokušava da je smiri govoreći da je sasvim u redu da on prvi umre, a ona ga uverava da ni dana duže neće da živi posle njega.

Porodičnoj prijateljici i prvoj komšinici, Darinki Nevenić Grabovac, Hasan predaje pismo za Anicu da joj se uruči posle njegove smrti. U njemu je napisao da bi i kad bi se ponovo rodio, samo nju jedinu voleo. Kada je Hasan umro Anica je sebi prerezala vene, prethodno ubrizgavši inekciju morfijuma, da ne bi osetila bol, i napisavši prijateljima da Hasanoov pismo stave pored nje. Prijatelji su je spasili.

Posle prvog pokušaja smaoubistva, počela je grozničavo da radi, neprekidno pod pažnjom najbližih prijatelja. Pisala je svoju antičku estetiku, uz neprekidnu opsednutost starogrčkim uzorima smrti, i nije krila da će ponovo pokušati da se ubije.

O svojoj izabranoj smrti zapisala:

“Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o samoubistvu i postalo je jedna od mojih životnih koncepcija, od organskih zakona moje prirode: Nebom, žilama, nevidnim  i nežnim, / Bela krv bogova struji. / Na oživeloj modroj i srebrnoj tami/ Bogova likovi snuju kao na prizračnome nebu nebesa – / Na oživeloj tami / Sija nebeski mramor umetnosti, i sjaj mu / Božanska je maska na mračnome liku Beskraja.

Ubila se 7. oktobra 1953. godine.

– Kad smo ušli, seća se njena prijateljica Darinka Grabovac, videli smo strašan prizor: u plavom bidermajer salonu ležala je Anica sa opuštenom rukom u kojoj je bio revolver – pozvali smo lekara ali je već bilo kasno. Na stolu su bile oporuke  prijateljima, Hasanova slika, nacrt za spomenik.

Glavna njena dela su:Njegoš i bogomisltvo, Antička demokratija iu socijalni problemi, Antička estetika i nauka o književnosti.

Posle njene smrti iz štampe je izašlo njeno najzrelije delo, doduše nedovršeno Uvod u antičku esejistiku,  a potom u Americi i prevod Njegoševe  Luče mikrokozme i u Engleskoj prevod Partizanskih pesama.

Anica Savić Rebac je estetičke i književne teorije, koje su kod antičkih autora tesno povezane, posmatra u njihovoj prirdnoj zajednici. Taj postupak, koji sam po sebi zaslužuje najviše priznanje, omogućio jo je da dublje uđe u probleme koji su isto toliko estetetički ( pa i filozofski i društveni) koliko i književni.

Proživevši ljubav po uzoru na antičke, za lični smaoubilački čin, navela je neopozive razloge.

– Vi se čudite što volim mrtvace. Zar vi ne znate koliko mrtvi mogu da budu živi, a koliko živi mogu da budu mrtvi? Iz života treba otići blagovremeno, potpuno svesno i autonomno u onaj beskraj: tamo gde se spaja dah zvezda i dah lednika.

*Iz knjige  „Arahnina nit“(eseji o pesnikinjama, slikarkama i heroinama) , Unireks, Podgorica, 2018.)