Божанска маска на мрачноме лику бескраја: Аница Савић Ребац – 67 година од смрти

Пише: Милица Краљ

Љубавно осећање је за Аницу Савић Ребац било врхунско мерило и смисао живота. Изван тог осећања живот није ни постојао, нити га је  и могло бити. Живети без бића које јој је открило суштину љубави и које јоj је омогућило да постоји у мери којм се изражава најдубљи атом сопства, за њу је било бесмислено. Одлуком о саmоубиству као да је следила став песника анонима:

Данас смрт стоји преда мном / као оздрављење пред болесником, / који ваља да устане с болног лежаја/ Данас смрт стоји преда мном/ као мирис измирне /као кад седиш под једром на ветру. / Данас смрт стоји преда мном/ као мирис лотосова цвећа, / као кад почиваш на обали  пијанства./ Данас смрт стоји преда мном/ као повратак/ после дугих година изгнанства.

„Жена правог образовања, филозоф и естетичар истинске компетенције – написaо је Миодраг Павловић – Аница Савић јесте песник због лепота које су ван поезије, и њене песме су сведочанства о неким искуствима и сазнањима изнад поезије, и отуд је њој поезија очигледно средство а не циљ, не последњи облик откривања. Лепота за њу није у стиху, ритму и склопу речи, у поетској визији, него су за њу лепоте стварно у морском пејзажу пред којим стоји, у многонебесној висини којој диже поглед, у идејама у које верује, у историји коју слути. Хеленски мотиви њени нису начин да се створи и изрази једна заиста узвишена поетска зугснутост, један ствралачки догађај који на крају оправдава самог себе, него оруђе да се збиља дође ближе скривеној сакралној енергији пејзажа, зрачењима историје и класичне и ренесансне поезије.»

Аница Савић, удата Ребац, рођена је 1. октобра 1893. године  у Новом Саду у угледној породици Савић. Њен отац Милан Савић, уважени ноовсадски културни и јавни радник, први преводилац Гетеовог „Фауста“ код нас и уредник „Летописа Матице српске“, добио је кћер у поодмаклим годинама. Као филолог класичар он код своје кћерчице разввија љубав према античкој књижевности.

Дом Аничиног оца представљао је неку врсту књижевног салона у Новом Саду. Ту су долазили сви најпознатији српски књижевници : Лаза Костић, Лаза К. Лазаревић, Сима Матавуљ. Аница се дружи и са Милошем Црњанским и он јој посвећује једну од песама у“ Лирици Итаке“.

Због те песме Аничи отац Мила Савић претио је да ће Црњанског изударати кишобраном. Говорио је да је то скандалозна песма, јер су у њој помешани кентаури, голе жене и Данте. Сусрет Црњанског и Милана Савића десио се на отварању изложбе сликара Петра Добровића.Изложбу је отворио Милош Црњански.

Ево како он описује тај догађај:

“Ја сам,за то отварање, био припремио велики говор о Петровој уметности. Ја сам се, у то време, тукао, и на улици, али нисам могао да се тучем са човеком који је био од мене  ваљда четрдесет година старији. Може се мислити како ми је било кад сам, тек што сам рекао прве речи, прметио, у првом реду, старог господина са кишобраном у руци. Кад би нам се поглед сусрео, он би да ме не гледа, затворио очи. Мени је, у глави, онда, почело да се мути. Смандрљао сам неколо фраза о томе како у Петровим пејсажима има један зрак сунца далматинског, који се кроз боје сјаји, и како нашу земљу, најпосле један наш сликар, монуметнално види, па сам се поклонио публици, и, кроз задња врата, брзо нашао на улици.“

Аница је врло рано научила немачки, затим италијански и енглески језик. Отац је систематски уводи и хеленску митологију, као и у дела Хомера и Плутарха.

У Српској Атини говорило се о Савићевој генијалној кћери, која иако још девојчица, преводи Шелија, Пиндара и Китса. После матуре одлази у Беч на студије хеленистике код познатог професора Радермахера. Она с љубављу проучава грчке и латинске писце и старогрчку кулутру.

Први светски рат је затиче пред окончавање студија.

После положеног дипломског испита на Филозофском факултету у Београду одмах је постављена за суплента Женске гимназије у Новом Саду.

У пролеће 1921. удаје се за Хасана Ребца, Мостарца, три године старијег од себе. У то време Хасан је био службеник Министарства  вера Краљевине СХС.

Биографски подаци казују да је Хасан Ребац, студирао је у Бечу, Београду и Берлину, док је студије оријенталистике завршио у Паризу. Био је члан Главног одбора Црвеног крста (десет година), члан Централног одбора Народне одбране за време председниковања војводе Степе и генерала Љубе Милића, али и члан Главног одбора српских четника(девет година), члан Друштва Светог Саве, члан управе и оснивач друштва Београдски Гајрет –„Осман Ђикић“; члан Књижевног савета Матице српске (12 година).

Идеал загробне љубави

Аница са немачког  преводи три новеле Томаса Мана: Тонио Крегер, Тристан и Смрту Венецији 1929. године. Од Мана добија писмо захвалности.

Истовремено припрема и прву збирку песама Вечери на мору.

Милан Кашанин у Летопису Матице српске пише:“ Госпођа Савић- Ребац је златар речи, изванренди творац слика, дочаралац атмосфере, са Тодором Манојловићем, највећи артист који нам је у поезију дошао после Дучића.“ Песме у овој збирци су настајале под утисцима наших и страних песничких традиција, са изванредним осећање за мелодију иа атмосферу: У топлом сјајау ваше цветне зоре/ Губе се ко и врхови мачева/ И звезде, смрнто блед им лик не снева. / Но зоре вашедок још ватре горе/ (…) најдивнијеблистање сад се расу, / И једна ружас тек небеса сва су – / А звезде две у њима се не губе:// Ваша се, ево, златна везда спаја/ Јутарња са вечерњом сред тог сјаја, / Ко врхови мачеа док се љубе. ( Роемо и Јулија)   Идеал загробне љубави остварена је тек смрћу Ромеа и Јулије као нераскидива целина. Смрт јеАница доживљавала као катарзично разрешење свих животних неспоразума и недоумица.

Крајем 1930. у Београду умире њен отац Милан Савић у 85. ој години. Аницу је очева смрт тепко погодила. Хасан добија премештај у Скопље где је постаљен за управника муслиманских вакуфских имања, а она за наставника гимназије и хонорарног саветника Универзитета. Са великом страшћу и заносом ради на докторској тези.

У лето 1932. путује по Црној Гори. Пријатељима пише: « Прођосмо Патријаршију, Дечане, Острог и стигосмо до мора и Улциња – а сутра крећемо даље: Будви, Херцег Новом, Цетињу… Тражимо дух Његоша и Симе Матавуља. Само иста брда и беспрекорно чист ваздух и тишина.»

У песми Magia naturalis sosltitium (… ) А доле на земљи/ Дрвета у ињу, ко шуме белог корала, бујне, / Дигнуте из подморска дуга сумрака/ И снова суморних мед ведрије струје где неба сјају/  модром миру халкиноских дана- исписује космогонијску равнотежу светова небеског и земног

У октобру 1932. одбранила је докторску диидсертацију с темом Предплатноска еротологија.

Поводом изласка тезе из штампе Јован Дучић јој пише:“ Не знате какву сте ми част учинили вашом лепом и дубоком књигом. Ви сте ме запрепастили својом ерудицијом и очарали својим мудровањем. У Пешти сам једва имао времена да видим огромни пут којим сте прешли правећи ово лепо и поносно дело о љубави, али сам оставио да све потанко осетим и разумем тек у Риму где се та слова читају у сасвим другом сунцу. Љубав је мајка филозофије, макар то исто приписивали теологији. Да ви нисте знали да љубите у великом грчком смислу, не бисте написали ове сјајне странице. Вашу ће књигу прећутати у књижевној критици, али само зато што не знам ко би умео о њој да каже праву реч. Ја се од срца и први радујем вашем оваквом узлету.“

Други светски рат затиче Аницу и Хасана у Скопљу, они одбијају да раде за време окупације и одлазе за Ниш, а одатле убрзо у Врњачку Бању, и напокон у Београд, где и дочекују ослобођење земље.

Аница прво ради као гимназијкси професор, затим је изабрана за редовног професора Универзитета. Предаје римску књижевност и латински језик. Заједно са Миланом Будимиром и др Милошем Ђурићем, носилац је наставничког и научног рада на Катедри за класичну филологију Филозофског факултета у Београду.

Забринута је због све чешћег Хасановог побољевања, због срчаних сметњи. Он покушава да је смири говорећи да је сасвим у реду да он први умре, а она га уверава да ни дана дуже неће да живи после њега.

Породичној пријатељици и првој комшиници, Даринки Невенић Грабовац, Хасан предаје писмо за Аницу да јој се уручи после његове смрти. У њему је написао да би и кад би се поново родио, само њу једину волео. Када је Хасан умро Аница је себи пререзала вене, претходно убризгавши инекцију морфијума, да не би осетила бол, и написавши пријатељима да Хасаноов писмо ставе поред ње. Пријатељи су је спасили.

После првог покушаја смаоубиства, почела је грозничаво да ради, непрекидно под пажњом најближих пријатеља. Писала је своју античку естетику, уз непрекидну опседнутост старогрчким узорима смрти, и није крила да ће поново покушати да се убије.

О својој изабраној смрти записала:

“Ово што чиним, чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и воље. То уверење да живот није вредан ако изгубимо најдраже биће поникло је, такорећи, заједно са мном, развијало се нарочито под утицајем античких схватања о самоубиству и постало је једна од мојих животних концепција, од органских закона моје природе: Небом, жилама, невидним  и нежним, / Бела крв богова струји. / На оживелој модрој и сребрној тами/ Богова ликови снују као на призрачноме небу небеса – / На оживелој тами / Сија небески мрамор уметности, и сјај му / Божанска је маска на мрачноме лику Бескраја.

Убила се 7. октобра 1953. године.

– Кад смо ушли, сећа се њена пријатељица Даринка Грабовац, видели смо страшан призор: у плавом бидермајер салону лежала је Аница са опуштеном руком у којој је био револвер – позвали смо лекара али је већ било касно. На столу су биле опоруке  пријатељима, Хасанова слика, нацрт за споменик.

Главна њена дела су:Његош и богомислтво, Античка демократија иу социјални проблеми, Античка естетика и наука о књижевности.

После њене смрти из штампе је изашло њено најзрелије дело, додуше недовршено Увод у античку есејистику,  а потом у Америци и превод Његошеве  Луче микрокозме и у Енглеској превод Партизанских песама.

Аница Савић Ребац је естетичке и књижевне теорије, које су код античких аутора тесно повезане, посматра у њиховој прирдној заједници. Тај поступак, који сам по себи заслужује највише признање, омогућио јо је да дубље уђе у проблеме који су исто толико естететички ( па и филозофски и друштвени) колико и књижевни.

Проживевши љубав по узору на античке, за лични смаоубилачки чин, навела је неопозиве разлоге.

– Ви се чудите што волим мртваце. Зар ви не знате колико мртви могу да буду живи, а колико живи могу да буду мртви? Из живота треба отићи благовремено, потпуно свесно и аутономно у онај бескрај: тамо где се спаја дах звезда и дах ледника.

*Из књиге  „Арахнина нит“(есеји о песникињама, сликаркама и хероинама) , Унирекс, Подгорица, 2018.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: