Бошњаци љути на Хрвате: „Без нас не би било ‘Олује’, ми смо вам је омогућили“

1 min read

7 месеци ‎ ИН4С

Уочи годишњице акције „Олуја“, која се у Хрватској слави као „догађај слободе“, а у српском народу памти као највеће етничко чишћење након Другог свјетског рата, огласили су се и бошњачки новинари, овог пута са тезом — да без њих „Олује“ не би ни било.

Новинарка Нада Старијаш Ал Исса у тексту објављеном на порталу bosnjaci.net изнијела је низ критика на рачун званичног Загреба, тврдећи да Хрватска већ 30 година „фалсификује истину“ и присваја све територијалне добитке акције „Олуја“ искључиво Хрватској војсци, игноришући, како она наводи, кључну улогу 5. корпуса Армије РБиХ. „Да није било жилавог отпора и војних успјеха 5. корпуса, хрватска ‘Олуја’ не би допухала до Корaнског моста. Не би ни — повјетарац“, пише Старијаш. Уз цитате генерала Атифа Дудаковића и ратног начелника 5. корпуса М. Селмановића, Старијаш инсистира на тези да су борци 5. корпуса својим дјеловањем спријечили спајање српских снага и омогућили Хрватској Војсци слободан улазак у та подручја. Хрватске тврдње да је „Олуја“ спасила Бихаћ, окарактерисала је као „великохрватске лажи“.

Међутим, оно што овај текст чини посебно симптоматичним јесте не само својеврсно присвајање заслуга за почетак „Олује“, него и отворено негодовање што Хрватска — и то и „посттуђмановска“ и „протуђмановска“ власт — никада није „одустојила“ 5. корпус за допринос „ослобађању хрватске територије“.

Насловна фотографија текста о 5. корпусу тзв. Армије БиХ

Приписивање улога, заслуга и жртви у ратовима 90-их остаје политички и емоционално запаљиво питање, а друге стране, овај текст открива и један много дубљи, идеолошки набој: бошњачко огорчење што Хрватска „заборавља“ ко је, како тврде, стварно изнио терет уочи „Олује“. Али, тиме и потврђују учешће у акцији која је резултирала трагичним егзодусом више од 200.000 Срба и убиством више хиљада цивила.

Тиме се долази до још једног кључног питања: шта значи славити нечију „заслугу“ у једном од највећих случајева етничког чишћења у новијој европској историји? Је ли овдје ријеч о поносу или моралном слому?

У свему томе, остаје важна порука: ко не памти историју — понавља му се. Зато је важно истину не само знати, већ и препознати у свој њеној сложености — без митова, без искључивости, али и без илузија. „Братство и јединство“ као пука флоскула без стварног међусобног поштовања, у историјским кризама показало се као опасна самообмана. Када се народи у миру хвале својом улогом у туђем страдању, онда је илузија суживота већ разбијена. У ратним околностима, све маске падну. Историја нас учи да сваки народ прије свега брани своје, и да ће многи, када им се пружи прилика, стати уз оног ко им обезбиједи интерес — било да је то сила, идеологија или историјска амбиција.

Хрвати, како историја показује, лако се поклоне оном ко доноси моћ. Бошњаци се ослањају на своју вјерску и културну вертикалу везану за Османско царство. И то сазнање није позив на међуетничку мржњу, већ на трезвену анализу и поштовање реалности. Срби не смију допустити да их икада поново затекну неспремне — ни идеолошки, ни духовно, ни институционално него морају, прије свега, поштовати и чувати своје, знати своју историју, цијенити жртве и хероје, али и водити политику која није заснована на емоцијама, већ на искуству јер поштовање других почиње поштовањем себе.