Бошњаци хоће своје симболе у Скупштини Црне Горе
1 min read
Бошњачка странка не одустаје од захтјева да се у просторијама посланичких клубова у Скупштини Црне Горе дозволи истицање националних симбола.
То је за „Дан”, уочи данашње расправе на Законодавном одбору о предложеном закону о избору, употреби и јавном истицању националних симбола, саопштио посланик БС-а Кемал Зороњић.
„Сматрамо да предложени закон може бити још бољи и квалитетнији, јер има простора да се унаприједе нека његова предложена законска рјешења. У том правцу посланици БС-а ће предложити амандман којим би се омогућило да се национални симболи, ко је буду усвојили национални савјети и које потврди Скупштина Црне Горе, могу истаћи у просторијама клубова посланика“, истакао је функционер БС-а.
Сматра да би усвајање таквог законског рјешења додатно допринијело даљем развоју и грађанског и мултиетничког друштва у Црној Гори.
„И данас имамо у просторијама Скупштине симболе који нијесу само симболи државе Црне Горе. Ти симболи, колико видим, никоме не сметају, већ само додатно обогаћују просторије Скупштине. Према томе, очекујем да ће колеге посланици препознати наше искрене намјере и разлоге, али и значај да се овакво рјешење нађе у новом закону“, поручује Зороњић.
Закључио је да би усвајање овакве законске норме засигурно допринијело и даљем унапређењу положаја права мањинских народа у Црној Гори.
Како ти се звао отац? -Хусеин. Његов отац?
-Кемал. Чије је Кемал? -Шефкин. Даље? –
Шефик Ибров, Ибро Рушидов, Рушид
Екрем, Муслија, Адем и Алија! Даље? -Нема
даље! -хаха. -Нема даље, последњи је
… … … Алија! Ко је родио Алију? -Одкуд знам, опет
неки Хусеин, Кемал! -Није. -Него ко? -Њега
су родили Цвјета и Спасоје Југовић. А ако
кренеш назад сретаћеш само оваква
имена: Вељко, Милош, Душан, Видак, Војак…
НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ КО СУ ТИ БИЛИ ПРЕЦИ!!
Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo.
Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećajem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme od ma kakvog rješenja!“.Za identitet bosanskih muslimana nakon odlaska Turaka Meša kaže „…Nacionalna neodređenost, lutanje između etničkog i religioznog identifikovanja, neimanje kolektivnog smjera i nedostatak povjesne perspektive, rezultirali su kolektivnim nesnalaženjem, i pasivnim odnosom prema životu koji, posle 1878, nisu smatrali svojim“. Muslimani jesu Srbi muhamedanske veroispovesti, ali zašto je to danas teško reći? Današnji bosanskohercegovački muslimani (od 1993. Bošnjaci), kao i muslimani iz Raške oblasti (takođe odskora Bošnjaci), u najvećem broju jesu poreklom Srbi, uz manji broj onih koji su turskog porekla (Kajtaz, Behmen, Čengić i sl.) i čiji su preci došli sa Osmanovićima.Omer beg Sulejmanpašić Despotović (potomak Sulejman paše Skopljaka), kliktao je srpstvu, pisao ćirilicom, kao uostalom ceo bosanski begovat do 1878, kao i uzvišene pesme Osmana Đikića i mnogih drugih koji slave srpstvo. Odličan poznavalac srpskog jezika i pisac knjige Istorija srpskog naroda Benjamin Kalaj (najznačajniji guverner Bosne i Hercegovine 1839-1903) je napustio svoje ranije stavove o srpskom karakteru BiH i razvio tezu o postojanju posebnog bošnjačkog naroda, kao nosioca kontinuiteta bosanske državnosti. Kalajeva uprava imala je zadatak da ne dozvoli da se kod muslimana razbudi srpska nacionalna svest i da srpske pokrajine Bosnu i Hercegovinu trajno isključi kao faktor srpskog i jugoslovenskog ujedinjenja. Progonjeni su svi muhamedanci sa razvijenom srpskom nacionalnom svešću, Srbima je bilo zabranjeno da se zovu svojim narodnim imenom, sve nezavisne srpske novine su bile zabranjene, umesto srpskog uvodi se bosanski jezik, bosanska zastava i bosanski grb. Kalaj je išao dotle da je zabranio i svoju Istoriju srpskog naroda kako bi utemeljio bosanski separatizam. Pozivanjem na bogumilsko poreklo bosanskih muslimana Kalaj je nastojao da im obezbedi ono što nisu imali, nacionalni identitet i istorijski kontinuitet. Kalajeva „bosanska nacija“ predstavljala je političku naciju, po uzoru na mađarsku političku naciju Jožefa Etveša, termin koji će prihvatiti i Hrvati, pa je bila i prva faza u izgradnji bosanske nacije. Kalaj nije poricao srpski karakter Bosne i Hercegovine, ali je preko toga prelazio iz političkih razloga.Pred kraj svoje vladavine Kalaj je napustio teoriju o bošnjaštvu i nastojao da dokaže međuzavisnost muslimana i katolika-novoimenovanih Hrvata i obezbedi njihovu zajedničku suprotstavljenost Srbima. Kalaj je verovao da će bosanski muslimani svakako preći na hrišćanstvo, pa je zadatak njegove uprave da to bude katoličanstvo, a ne pravoslavlje. Stoga je ukinuo i njihov pismo ćirilicu, tzv. „begovsko pismo“, koje su oni zvali i „stara Srbija“, i uopšte pripremao teren da srpstvo u Bosni i Hercegovini suzbije hrvatstvom. Danas bošnjački intelektualci (Muhamed Filipović, Adil Zulfikarpašić, Nijaz Duraković i još neki) do u tančine ponavljaju Kalajev koncept „bosanske nacije“, tražeći spoljne patrone (SAD, NATO…) koji će obezbeđivati taj i takav identiteit,po principu: koliko jezika toliko naroda. Ako Hrvati mogu uzeti srpski jezik i proglasiti ga za hrvatski, a sa jezikom i Srbe katolike, i na tom prostoru formirati svoju veliku NDH i današnja Hrvatsku državu, zašto to ne bi mogli i drugi narodi nastali iz srpskog etnojezičkog supstrata; kad može dva jezika, mogu i tri, četiri, pet.Baš kao što su učinili Bošnjaci, Crnogorci, sutra možda i Vojvođani. To srpski jezikoslovci, kao ni ostali intelektualci ne smeju prećutati.Treba jasno i glasno da kažemo da je srpski jezik danas standardni jezik ne samo u Srbiji, već i u tri novonastale države: u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.Dok su se novonastale države-nacije odrekle serbokroatistike, preimenujući srpskohrvatski, u stvari srpski jezik, u svoj novi- hrvatski, bosanski, crnogorski, jačajući tako svoju inače sintetičku naciju i državotvornost, dotle srpske putovođe, kako one političke tako i one smeštene u glavnim srpskim institucijama, i dalje istrajavaju na serbokroatistici, narušavajući kako integritet srpskog jezika i književnosti, tako i državotvornost srpskog naroda. Srpske institucije se, na primer, nisu još odrekle Novosadskog dogovora iz 1954, kojeg je Matica hrvatska napustila još 1971. godine, a koji polazi od stava da Srbi, Hrvati i Crnogorci govore istim narodnim i književnim jezikom. To su besmislice! Kad su to Srbi govorili kajkavski?! Ali, to ne smeta da SANU izdaje 17. tom rečnika srpskohrvatskog jezika, iako je SKA isti pod nazivom Rečnik srpskoga jezika počela da izdaje još početkom devedesetih godina 19. veka.U jugoslovenskoj istoriografiji ova notorna i uobičajena pojava je skrivana i prećutkivana. U jugoslovenskoj istoriografiji ova notorna i uobičajena pojava je skrivana i prećutkivana. U obe Jugoslavije – prvoj utemeljenoj na Štrosmajerovoj ideji jugoslovenstva i drugoj Brozovoj komunističkoj državi. Jugoslovenstvo i komunizam negirali su i poništili Srbe katolike, kao i Srbe muhamedance. Ova dva fenomena predstavljali su za Srbe diskontinuitet u svakom pogledu. Svedoci smo razbiraspada jugoslovenske države, kada su se od srpskog etničkog i teritorijalnog supstrata formirale nove nacije i države zasnovane na antisrpstvu. Ne samo da su Srbi katolici, na osnovu prisvajanja srpskog jezika od strane Ljudevita Gaja u vreme ilirskog pokreta (1835- 1843), u najvećem broju postali Hrvati i odlučujuće doprineli stvaranju hrvatske nacije i države, to isto učinili su i bosanski muslimani, već se i pravoslavni deo srpskog naroda u liku Brozove i Đilasove komunističke nacije Crnogoraca odmetnuo od svog srpskog bitisanja. Dubrovački književnici, istoričari i umetnici Ivan Gundulić, Medo i Niko Pucić Matija Bandum Ivan Stojanović, Milan Rešetar, Marko Murat, Luko Zore Lujo i Ivo Vojnović, Jorjo Tadić i mnogi drugi, sve što je vredelo u Dubrovniku, srpski je mislilo i srpski pisalo. Baš kao što se srpski književnici i stvaraoci muhamedanske vere nemarno otuđuju od srpstva i prepuštaju nekakvoj bosanskoj naciji.Kao da se zaboravlja šta su o svom nacionalnom poreklu govorili i pisali Osman Đikić, Meša Selimović, koji je testamentarno posvedočio svoj srpski jezik i srpsku narodnost, Skender Kulenović, Kaplan Burović, Ćamil Sijarić, Emir Kustuirica, ili Mehmed Begović, profesor beogradskog Pravnog fakulteta u međuratnom periodu, jedan od najboljih poznavalaca šerijatskog prava.
Нема једнакости између „господујућег елемента“ и њихових „слуга и кметова“. Ово је још 1839.-1840. запазио Матија Мажуранић, брат Ивана Мажуранића, током свог путовања по БиХ.
Он каже:“У Босни се Крстјани (православци и римокатолици – Б. Р.) несмиу звати Бошњаци; кад се рече Бошњаци; онда Мухамедовци само себе разумиу, а Крстјани су само раја Бошњачка, а другчје Власи“. Овдје видимо вјерску и сталешку подјелу. Бошњаци су муслимански господари. Крстјани или Власи су хришћанска потчињена раја.
Постанак муслимана у БиХ Капетановић веже за средњовјековне „богумиле“. Своју теорију преузео је од Аустро-Угарских режимских историчара. Овим се желио успоставити континуитет муслимана са средњовјековном босанском државом. Новој нацији били су потребни национални митови. Митски ореол ткан је и око Хусеин-капетана Градашчевића (Змај од Босне).
Сваки муслиман који се изјашњавао као Србин или Хрват, био је нападан у Капетановићевом „Бошњаку“. Вјера је истицана као граница између Бошњака (Мухамеданаца) и осталих. Тако је неки муслиман из Приједора, пошто се изјаснио као „Србин Мухамеданске вјере“, био жестоко критикован.
Окривљен је био, да је „из користољубља, из ниска лична интереса залутао у онај табор који нам је од увијек био непријатељски“. Овако је грађена „босанска нација“. Сви муслимани у БиХ, хтјели не хтјели, морали су се изјаснити као Бошњаци.
Смрт Мехмед-бега Капетановића 1902. прекинула је његов рад на стварању „босанске нације“. Рад на пропагирању „босанске нације“ је настављен, али смањеном жестином. Почетком Првог свјетског рата, почео је и крај нове нације.
Дух покретача „Бошњака“ остао је да чека неке нове вјетрове, па се тако некадашња улица Младена Стојановића у Сарајеву, данас зове управо Мехмед-бега Капетановића Љубушака.
Аутор – Борис Радаковић
Бошњаци не насељавају ЦГ они су настали на коријену срба,они су срби са муслиманским убеђењима,њихови прави симболи су 4с,дакле ти православни муслимани не долазе из земље БОШЊАКИЈЕ јер она никад и нигде не постоји.Бошњаке су измислили аустроугари,исто као албанце,црногорце ,хрвате итд да би се ми свађали и убијали а тиме се сукоб пренио на Балкан а ослабила снага православља свете тројице РУСИЈЕ,ЦРНЕ ГОРЕ И СРБИЈЕ…Ево како се стварала бошњачка лажна нација…..језик и вјера…
Како је измишљено Бошњаштво
Берлински Конгрес 1878. године мјења границе на Балкану. Аустро-Угарска добија Босну и Херцеговину (БиХ). Праве се планови за стварање „босанске нације“.Настојало се да у ту нову нацију уђу народи све три вјере у БиХ. Срби у БиХ били су већ национално свјесни. Римокатолици у БиХ нису имали развијену националну свијест, па су се идентификовали по својој вјери. Бошњаштво је стога било упућено углавном на муслимане.
Ако је окупатор очекивао успјех морао се ослонити на домаће људе. Сарадник је пронађен у лику Мехмед-бега Капетановића Љубушака (1839-1902). Обострани интерес за стварање „босанске нације“ усагласио је дјеловање окупатора и Капетановића. Окупатору је био потребан лојалан домаћи фактор. Мехмед-бег Капетановић и муслиманска аристократија, настојали су очувати своје привилегије. „Босанска нација“ сматрана је идеалним оруђем за остварење њихових замисли.
Мехмед-бег Капетановић 1891. године покреће лист „Бошњак“. Ту ће он пропагирати „босанску нацију“. Њега финансира окупациона власт. „Бошњак“ ће из године у годину добијати високе субвенције. Као уредник „Бошњака“, Капетановић је мјесечно добијао 166 форинти. Године 1893. награђен је и положајем градоначелника Сарајева.
Капетановић је у „Бошњаку“ кренуо са жестоком пропагандом. Често се прелазило преко историјских чињеница. Своју агресивност Капетановић је изразио кроз стихове:“Од Требиња до бродскијех врата, Није било Срба ни Хрвата“. Његов покровитељ, Бењамин Калај, у својој „Историји Срба“ писао је да скоро у цијелој БиХ живе углавном Срби. Из овога се види сва конфузност и извјештаченост идеје о „босанској нацији“, као и чињеница да је Калај забранио сопствену књигу за употребу у БиХ.
„Веле хришћани да су Срби, а веле католици да су Хрвати; али ништа зато… то ће само вријеме избрисати“, биле су ријече Капетановића. Ипак, није се досљедно држао тога, да су сви у БиХ једнаки Бошњаци. Форсирао је узвишеност муслимана као старих босанско-херцеговачких великаша. „Бошњак“ је 1892. године писао:
“У овој земљи је од давнина био господујући елемент мухамедански, елемент с којим се мора и данас у првом реду рачунати“. У првом реду се, дакле, истичу „права“ муслиманске аристократије.
„Босанска нација“ се пропагирала да не би муслимани постали „својом немарношћу… слуге својих некадашњих слуга и кметова“. Из овога се осјети сав комплекс муслиманске господе. Капетановићева прича да су сви у БиХ и Бошњаци, пада у воду.
Bolje da se mi ovako ponasamo
IMA LI ISTORIČARA KOJI MOŽE OBJASNITI OD KADA TI BOŠNJACI NASELJAVAJU CG