Бошко Обрадовић: Зашто сам „напаоˮ Мају Гојковић

Пише: предсједник Двери Бошко Обрадовић

Политичка исповест једног обичног српског народног посланика.

Ако сте, поштовани читаоци, превидели знаке навода у наслову овога текста и помислили да сам коначно признао насиље над женама по коме сам иначе познат у широј јавности, то је онда најбољи доказ да сте и Ви жртве ове медијске пропаганде која непрестано траје у последње две године. У целој тој ујдурми владајућег режима и покушају медијског етикетирања и елиминисања једног од главних опозиционих противника, мени лично су најспорније две ствари:

Како се нико није запитао зашто се народни посланици Двери буне у Народној скупштини и шта је прави разлог њихове реакције, односно да ли је могуће да су четири народна посланика опозиције у овом тренутку искључена из даљег скупштинског рада, од тога два шефа најактивнијих посланичких група опозиције, а да у томе никоме није ништа спорно?
Како су то обични, факултетски образовани, породични и пристојни људи наједанпут постали насилници који праве инциденте и бију жене?

Јасно је да напредњачки партијски медији гађају у оно што је сама суштина Двери: Двери су за породицу на првом месту – оптужити их да бију жене, Двери су родољубиве – оклеветати их да су амерички плаћеници, Двери су традиционалне – измислити да су украли паре од Цркве, Двери сарађују са свима у Европи који критикују ЕУ и НАТО – испрозивати их да се састају са фашистима разних врста.

То што је све ово најобичнија аутопројекција СНС, јер Александар Вучић и његови најближи сарадници заиста врше насиље у породици, заиста служе интересима Запада, заиста руше традиционалне вредности и заиста сарађују са осведоченим српским непријатељима и ратним злочинцима – то нема везе, важно је да буде заустављен раст Двери, једине политичке опције у Србији која иза себе нема афере, није компромитована учешћем у власти, коју немају у фиоци и која није под контролом.

Али, то је све мање-више јасно свакоме ко мисли својом главом у Србији. За ево 42 године живота иза себе немам никакве проблеме са законом и другим људима, нисам никада учествовао ни у каквим инцидентима и сукобима, ако не рачунамо вербалне чарке док смо играли фудбал или баскет као клинци. Једноставно, приватно нисам конфликтна особа, што могу потврдити сви који ме лично знају. Често добијам коментаре и да сам приватно много опуштенији, насмејанији и пријатнији него у јавности, у скупштинском наступу и на медијима, иако то сматрам погрешном перцепцијом јер по мом мишљењу јавни и медијски наступ у политици тражи озбиљност. Зашто би онда неко такав одједном постао насилник и онај који бије жене?

Међутим, има једна ствар коју органски не подносим, а то је неправда. Не могу то баш мирно да трпим и пређем преко тога као да се ништа није десило. Неко ти годину дана у Народној скупштини искључује микрофон кад хоће, не даје ти реплике након низа најгорих увреда на твој рачун, прави те будалом, кажњава те са више десетина опомена и на крају искључује само зато што постављаш посланичка питања, што је једна од основних обавеза због којих те је народ бирао за свог заступника. Шта треба да урадимо у том случају? Да све прећутимо, да пустимо да нас газе, малтретирају и понижавају? Ја нисам од тих. Притом, никада, али апсолутно никада нисам учествовао нити у једном физичком инциденту нити је за 18 година постојања Двери познато да се на нашим акцијама догодило било какво насиље. Уосталом, зашто нема снимака тог насиља? Зар се ти докази бесомучно не би вртели на насловним странама напредњачких пропагандних центара да је тако нешто икада забележено?

Има још једна ствар, коју Срби озбиљно потцењују и не желе да разумеју: да нема успешне политике без новца и финансијске помоћи онима које те заступају и говоре у твоје име. Чујем свакодневно много захтева да се направе опозициони медији, да се изађе на улице, да се покрене максимална борба против ове власти, али је мало оних који су спремни да помогну у остварењу ових идеја, било финансијски било директним личним укључењем у политичке активности. Најчешћи изговор је да се ништа не може променити. Морам то да кажем веома отворено и искрено: то је лицемерје, а често и кукавичлук. Сви видимо и знамо да овако више не може, да ова власт не ваља, да нам нико други са стране неће решити наш проблем, да у Дверима сад имамо једну нову генерацију која заиста може нешто да уради на политичким променама у Србији, али ипак нисмо спремни да дамо све од себе да наша политичка прича успе. Могу да разумем неповерење у политичаре и досадашња бројна разочарења, али не видим другу опцију сем да заједно пробамо поново.

То је управо оно на чему ради владајући режим: да нас убеди да немамо шанси, да медијски облати све наше представнике, да нас све натера да дигнемо руке и одемо у иностранство а да они остану да несметано владају уплашенима, уцењенима и немоћнима… Зато сам дигао глас и побунио се и у РИК-у, и у Народној скупштини, и испред ТВ ПИНК, и на сваком другом месту где се лаже, краде, пљачка, вређа и понижава овај народ и ова држава. То је улога политичара: да се потури уместо народа, да покаже храброст и искаже визију, а на народу је да се определи: хоће ли да живи у ропству властима или слободи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: