Борба за мандате обесмислила је борбу за велике идеје
Јово Пејовић
Пише: Јово Пејовић
Зар је и Црна Гора, која је у свом дугом постојању дала толико доказа своје мудрости, добровољно пристала да у посљедњих неколико деценија буде надмудрена од скоројевића и озбиљно нарушила углед који је мукотрпно грађен?
Изгледа да је данас довољно да знаш ставити потпис на одлуке које доносе страни центри моћи, па да будеш у прилици да одлучујеш о судбини државе. Чудим се свима, а нарочито оним државама које имају богату историју, како су дозволиле да хегомон који би да се мијеша у све унутрашње ствари свих држава на свијету супротно међународном праву напада кога год пожели и отима све што му треба,иза чега стоји чиста похлепа и нетрпељивост према свим државама и народима који не пристају на подаништво. Политичкој сцени Црне Горе најбоље приличи коментар:”Благо оном ко ништа не види и не зна.” Нема тога што у посљедњих неколико деценија нијесмо чули и видјели од политичких елита, па чак и оно што људски ум није могао претпоставити, нарочито у дијелу корупције, криминала и неморала чији су главни актери водеће личности са политичке сцене. До те мјере смо окружени лажима и преварама да се истина све више сматра увредом. Изборне кампање су постале класично средство за превару грађана.
Вјештина промоције лажи, толико потребна за обликовање јавног мњења све више нас удаљава од животних тема, а трач све више постаје срество за обрачуне супростављених страна. Много пута смо се увјерили да је смисао постојања политичких партија, све мање борба за реализацију програма, а све више борба за мандате. Борба за мандате је у великој мјери обесмислила борбу за велике идеје. Свједочио сам много пута, како су најспособнији кадрови унутар партија, академици, професори, доктори и угледни грађани посуђивали своја имена на изборним листама или одустајали од кандидатуре, да би они најгори који би ван политике били нико и ништа добијали мандате. Тако смо умјесто способних бирали неспособне, који ни у својим породицама нијесу могли прикупити потписе подршке, а данас барјаче тобожњом подршком народа. Чак што више грађани су давали бланко подршку партији прије него су знали ко ће бити на изборној лиси. Мандат грађана да одлучују о било чему у Црној Гори, престаје изборног дана: После изборног дана више нико не пита гласаче да ли подржавају одлуке које предлажу лидери партија.
Чак што више фасцинира њихов безобразлук да у кругу мањих интересних група сами одлучују о свим питањима лишени сваке одговорности за доношење погрешних одлука. Све више се стиче утисак да подјеле на националној, вјерској и идеолошкој основу нијесу најважнија питања подјела колико борба једних да одбране главне актере корупције и криминала и других да у тој борби сачувају своје позиције у извршној власти. Много пута смо свједочили да када су фотеље у питању да се они који су деценијама на супротним странама лакше договарају од оних који су на истој страни. Идентитетским питањима се углавном враћају у изборним кампањама или када треба повратити изгубљено повјерење гласача.
На нашу велику жалост такав начин дјеловања се показао најуспјешнијим за превару грађана, који никако да процијене ко су њихови истински, а ко лажни представници у политичким партијама и државним институцијама. Такав начин рада довео је до све већег напуштања партија, али не на функцијама које доносе личну корист и шаље поруку што је главни мотив за политички рад. Више никога није брига што мисли народ. Сви чекају што ће рећи ментори из вана. И сви се њима прилагођавају. Чини се да је куцнуо час да и грађани коначно свима дају до знања да постоје и да се и они нешто питају. Нијесмо далеко од тога да ће и овога пута пропасти оно у што нас убјеђују да је једино исправно. Не би био први пут. Много тога у што смо вјеровали је пропало, само зато што су нас убиједили да је оно што они заступају једино исправно. И по правилу, нијесу били у праву. Јер свако мало се морамо враћати тамо одакле смо кренули. Зато и не чуди што стално каснимо. Страсно је вјеровати туђим лазима када гледас истину сопственим оцима.
