Борац са Кошара од свих заборављен

У засеоку Троштице, удаљеном два километра од Белих Вода и магистралног пута Нови Пазар-Сјеница, у изнајмљеном и дотрајалом кућерку, склепаном од летава и блата, у беспућу и беди, живи породица Милоша Јовановића (38), војника и храброг борца на Кошарама, сада тешког болесника и невољника, кога су сви заборавили.

Уз Милоша су његова мајка Роса (62), тешко оболела од карцинома дојке. Сестра Марина (35), једина здрава, тешком муком у немаштини брине о болесном брату и још болеснијој мајци. Од имовине поседују само краву и неколико кокошака. Ако се изузме Росина социјала од 13.000 динара, других примања немају.

Борио се Милош храбро на Космету, на албанској граници свакодневно је био под НАТО бомбама и ударима терориста из Албаније који су кидисали на Србију, издржао је у рову све до наредбе о повлачењу и жив се вратио кући, али и одмах потом тешко разболео.

„Свега је тамо било, од преживљеног стреса све се у мени пореметило, био сам изгубљен и једва сам стајао на ногама, а потом сам, од психичких, хормоналних и метаболичких поремећаја почео нагло да се гојим. Нисам имао услова да се адекватно лечим, до неких лекова и данас тешко долазим,“ каже Милош.

Наглашава да је, док се на Космету борио за Србију, имао 80, а сада је тежак чак 160 килограма.

„Тешко дишем и ни тренутак не смем да се одвојим од пумпице која ми олакшава дисање… Лоше се и хранимо, јер немамо могућности да набавимо мени потребну специјалну храну. У оближњој продавници хлеб узимамо ‘на рецку’, дугујемо за три месеца и струја нам је искључивана јер нисмо могли да је платимо,“ жали се Милош.

Сав терет борбе за преживљавање породице Јовановић на својим леђима носи Милошева сестра Марина, која се због бриге о болесном брату и мајци још није удала.

„У кући немамо воду, ни купатило. Све перем у металном кориту рукама и воду доносим са удаљеног бунара, купамо се у подруму. Кроз оронулу кућу често нам шетају пацови, деси се да некада упадне и змија… Милош не сме и не може ништа да ради, мајка је тежак инвалид, немоћна сам да било шта променим,“ прича Марина.

Породицу Јовановић посетили смо са новопазарским хуманитарцем Хидом Муратовићем. Свашта је, каже, видео током деценија бављења хуманитарним радом, а Јовановићи су један од најтежих случајева.

„Све им је потребно, од хране до лекова. Кућа прокишњава и хладна је, немају каучеве, за Милоша је потребан посебан лежај, добро би им дошли телевизор и фрижидер, сањају и о веш-машини. Добили су нешто намирница за прву помоћ, платили смо им и дуг у продавници (50 евра), понећемо им и нешто од одеће и обуће, међутим, њима је потребна већа помоћ како добрих људи тако и државе, поготову што кућа у којој живе није њихова и што сваког тренутка може да се сруши,“ истиче Муратовић, носилац „Златне плакете“ нашег листа у акцији „Најплеменитији подвиг“.

Помоћ за социјалу

Уз помоћ Хида Муратовића, Милош Јовановић је недавно, после дуго времена, „сишао“ у Нови Пазар где је почео да припрема документацију за социјалну помоћ која би му, како наглашава, пуно значила у борби за опстанак у забитом селу на падинама Голије. Нада се да надлежни неће „много закерати“ и да ће му и држава за коју се храбро борио бар на тај начин помоћи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: