Болница на крају памети

Пише: Емило Лабудовић

Фали кревета, нема довољно респиратора, медицинског алкохола ни за лијек, а и кад се нађе скупљи је од осредњег вискија. Маске – мислена именица, рукавице још више. Ово је, углавном, реалност која омеђава стање у којем се налазимо док све теже дишемо под најжешћом окупаторском чизмом која је икад згазила на ове просторе – под вирусом короне.
Чињеница да се са истим проблемима носе и далеко развијеније земље и много боље снабдјевени здравствени системи и није за неку утјеху. Нас је, кад саберемо и оне који су се вратили, једва за један пристојни европски град. И да се на вријеме не мислило него промишљало, а то је обавеза оних који доминантно креирају садашњост и будућност једног народа, одавно би смо оног најнеопходнјег имали више него довољно у домаћим магацинима. А било је упозорења, јер није ово прва ни епидемија ни пандемија.
Народ је давно рекао да у сваком злу има и нечег доброг. Можда ће се, кад све ово буде лани, нека будућа гарнитура одговорних присјетити поука из овог времена и настојати да предвиде и оно непредвидиво и припреме и себе и нас за оно „не дај, Боже“.
А шта год буду планирали и спремали се за неко будуће недајбоже вријеме, као грађанин и као један од оних који све чешће бивају „корисници здравствених услуга“ искрено се надам да ће се коначно досјетити да Подгорица нема – болницу.

Клинички центар је одавно стекао статус установе терцијарног здравства и самим тим припада цијелој Црној Гори. Ту се, по дефиницји, примјењују најсавременије медицинске мјере и протоколи и грађанима пружа медицина највећих достигнућа. А како то функционише у пракси, знају они који мјесецима чекају на специјалистички прреглед и болнички кревет. А њих на појединим дељењима једва да има и десетак.

Подгорица је, дакле, једини град са више од тридесет хиљада становника, не само у Црној Гори, који нема градску болницу. Тај недостатак веома тешко покушава да закрпи иначе веома добро организована мрежа домова здравља и пожртвовани изабрани љекари, али то је тек само први сусрет са болешћу, њено основно дијагностицирање и почетно лијечење.

У свим нормалним државама, пут болесника даље води прво у болницу а онда, ако то није довољно, у специјалистичке клинике и клиничке центре.
Као посланик, годинама сам приликом разматрања државног Буџета указивао на ову чињеницу и недостатак. На то су, на жалост, остајали глуви чак и министри који су прије свега били љекари. Миомир Мугоша нарочито. У међувремену грађене су, а градио је и Мугоша, многе зграде за јавну употребу, неопходне али не колико и болница.

Не тако давно, кад се повела расправа о намјени простора бивше касарне „Морача“ предложио сам и писао о томе да је та локација душу дала за градњу двије Подгорици и Црној Гори најнеопходније зграде: зграду Градске болнице и Скупштине. Јер, у Подгорици живи трећина грађана Црне Горе, а зграда Скупштине је још у прошлом вијеку изгубила трку са намјеном и потребама. Ако би Скупштина и могла да сачека још коју годину, мада тешко јер о скучености и недовољности простора у њој могу само да суде они који су чекали и чекају да неко устане са столице па да сједну, градња градске болнице је приоритет изнад свих. И не само због ове епидемије и чињенице да је „Бемакс арена“ тренутно једина „болница“ у граду већ прије свега за вријеме кад импровзације по „о рук“ систему више не буду приличне.
Сигуран сам да ће и овај апел доживјети судбину претходних, али моја покојна баба је говорила: „ја урадих што је до мене, а ви како вам драго“. А док у тјескоби самоизолације размишљамо о ономе што јесте и што ће тек бити, подсјећам све нас на ријечи ненадмашеног ранораниоца, Душка Радовића: „Лоше је свако добро које нас раздваја а добро је свако зло које нас спаја“. Даће Бог, и ово ће окренути на добро.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: