Бол и стид – Владислав Петковић Дис

Драга и ја на забаву неку.
са облака где нам љубав била,
Кренули смо, падала јој свила,
ход и осмех у музику меку.

Остависмо будућност далеку,
дан вечности, покрајину вила,
Места кондор где развија крила,
да би стигли на игранку неку.

Уђосмо у дворану журно.
С наших лица још се небо сија.
Нисмо знали за живот и звона.

Дочека нас смех костура бурно,
ветар греха, мирис земље, и ја
дигох главу, лице покри она.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: