Бокан: Кад другосрбијански „спин доктор“ организује „монтенегринско Цетиње“

Пише: Драгослав Бокан

Овај рођени Тузлак, одрастао у Београду, већ десетак година је Монтенегрин, на специјалним задацима (почео је ангажманом ”покрића” црногорског признавања ”Републике Косово”). ”Прославио се” као саветник Мила Ђукановића у том периоду, да би затим био постављен, као државни службеник, на место уредника Побједе (која, од тада почевши, први пут од оснивања почиње да излази на латиници).

Да би, после неколико не превише успешних година уредниковања, прешао поново у близину директне власти, као проверени ”спин доктор” и, званично, први човек информативне службе најмање НАТО државе и сигурно најпоузданијег савезника шиптарских сецесиониста и србомрзаца.

За све своје ”заслуге” добио је незграпни, али упечатљив надимак: ”Пулицер црногорске мафије”, уводећи уличарски речник и најпримитивније вређање као препознатљиви ”стил” најпознатијег црногорског државног гласила.

Бивши сарадник Слободне Европе (директно финасиране од Конгреса САД), уредник сајта Радија Б92 и саоснивач (са Петром Луковићем) фамозних e-novina (”познатих” по вређању свих иоле нормалних, патриотски одређених личности наше јавне сцене, почевши од Емира Кустурице, па све до моје маленкости). Ту је, иначе, научио како се, најнижим увредама, најбрже постиже ефекат код оне најгоре интернетовске публике, жељне баш оваквих примитивних, увек лично усмерених памфлета. И то је онда само наставио да примењује у Црној Гори, покушавајући да мафијашку хоботницу опреми, украси и одбрани одговарајућом медијском маском и опремом.

Ипак, оно што је остало најкреативније и најзанимљивије у Кусовчевој биографији јесте његова улога у ”Индексовом радио позоришту” и њиховим каламбурима с краја осамдесетих и почетка деведесетих година. Ту је Кусовац поставио основе онога што ће касније наставити Петар Луковић и, у блажој и питкијој форми, Зоран Кесић. Спрдањем до укидања озбиљних разговора и хумором до права на вређање и бесомучно исмевање.

С тим што је Срђан престао да користи хумор и духовитост, остајући на огољеној форми искључивог извршавања постављених политичких задатака и блаћења свих противника оних који га изнајме и довољно добро плате.

Тим ”стилом” се замерио и црногорским либералима (оном њиховом непокорном, нережимском делу), затим групи око Милорада Катнића и Игора Лукшића, па и самом Штефану Филеу, европском Комесару за проширење (који је из Брисела напао Кусовчеву Побједу за готово несхватљиви ”непрофесионализам”). Јер нису сви расположени да праштају увреде и личне нападе, а када се ради о људима са западне стране, такве се грешке плаћају губитком посла и разним, томе сличним неприликама.

Између безочног мафијашког и оног класичног ”евроунионистичког” пута, јунак ове приче је изабрао онај први и, самим тим, свог неспорног господара, гурајући га све дубље у опсесију самообожавања и веру у сопствену непогрешивост. Чиме је својски допринео да његов господар убрзо изгуби супер-прагматични осећај за реалност, који га је некада красио, и да, уместо ”реформаторског”, постане диктатор севернокорејског типа. У улози ”Лажног цара”, који, и не знајући, само чека да његов народ хорски уочи како је поменути ”цар – го”.

Е, па тај и такав лик, мали београдски окупатор црногорског медијског простора (кад се већ говори о ”окупацији из Београда”) сада опет покушава да се накнадно умили свом пребогатом шефу и отме макар делић његове наклоности једном другом београдском маркетиншком магу. Па онда прави овакве примитивне перформансе, са 14 Цетињана који држе ову блескасту идеолошку поруку, формално сасвим налик на оне српске националистичке, усмерене против ”геј-параде”.

Па се онда тим другосрбијански организованим ”монтенегринским Цетињем” сада (срећом минијатурно) шири дух мржње према свему српском, отаџбинском и црквено-хришћанском.

Њих 14 невидљивих јуришника (скривених иза платна ове пароле), плус некадашњи ”индексовац” Срђан, против воље народа у Црној Гори.

А знајући како је прошло све оно што је лично организовао и у својим рукама држао овај острашћени и надобудни пропагандиста ”петооктобарског типа”, убрзо очекујемо и скори крај ове фарсе и срећни повратак земље Светог Петра Цетињског и великог Његоша на њен вековни, отаџбински и светосавски пут.

P. S.
Рођени Срђанов брат је Зоран Кусовац, некадашњи (не баш најуспешнији) извршни директор Фокс Телевизије у Србији, познати глобалистички новинар, дописник великих агенција, неуморни ”специјални извештач са Балкана” – и некадашњи ратни репортер. Чисто да споменемо тај породични део ове ”просветитељске” идеолошко-медијске мреже у функцији неопходне промене свести и идентитетског обескорењивања нашег излуђеног, са свих страна нападнутог, изманипулисаног и увелико хипнотисаног народа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: