Бокан: Братско упозорење црногорској Влади на тему (дис)континуитета у односу на претходни режим

Пише: Драгослав Бокан

Највећи проблем сваког компромиса је у томе да може да вас, временом, навикне да почнете да прелазите танку црвену линију и, онда, кренете да се стално (рефлексно) прилагођавате противниковој, унаред предвидљивој позицији. Да стално доказујете да ствари нису онакве како то он мисли, ношен предрасудама и нетрпељивошћу, па га тако изненађујете својом кооперативношћу.

Проблем са тим је да се нове линије разграничења сад праве искључиво на вашој територији, јер се ви стално повлачите и допуштате непријатељу да слободно и без бојазни напредује без оружја и ратних операција.

А вама ненаклоњени међународни фактор ће кренути да вас хвали само кад наставите да се мазохистички одричете својих граница, права, аргумената, планова, идеала, националног и верског идентитета и, посебно државног суверенитета. Па ће сви кренути да вас лицеметно и иронично тапшу – кад год одустанете од нечег што припада вашем народу и његовој традицији, кад се одрекнете неког вашег права или у реалној борби освојене позиције, а кад кажете: ”Не!”, онда ће вас напасти да сте се ”вратили на старе стазе”, да сте и даље у недопустивом националистичком ставу, као да ништа до тада нисте научили из претходног искуства.

И онда, са разочарењем, окрећу главу од вас и настављају да, новим еланом, помажу ваше непријатеље (од којих никада нису тражили ништа слично томе).

То је ситуација која злокобно уоквирује нову власт у Црној Гори. То је њен зао дух и тамна сенка које ће се тешко ослободити.

Одустајање ”страног (западног) фактора” од очекиване и уобичајене подршке Мила Ђукановића – а на страну прихватања једног дела нове гарнитуре власти – била је озбиљна услуга која ће тек доћи на наплату. Јер су припадништво НАТО-у, економске санкције Русији, признање такозване ”Републике Косово”, стајање (по сваку цену) у реду пред отшкринутим вратима Европске Уније и шовинистичка србофобија: камен темељац Милове Црне Горе, потпуно наслоњене на потпуно антисрпску (и самим тим, антицрногорску), титоистичку традицију. И тога се ти привремени ”савезници” неће одрећи, ниједног од тих елемената црногорштине, кројене баш по њиховој мери.

Аплаузи ваших геополитичких непријатеља и служе само да вас ослабе и збуне, уплаше и дезоријентишу. Да вас опусте, спусте вам гард и натерају вас на све веће и веће компромисе – посебно када је реч о односу према Србији и српском народу.

Док на другој страни добијате прилику за дуго чекани обрачун са старим надзорницима, службеницима и плаћеницима умируће мафијашке хоботнице. Па вас то наводи на помисао да ћете само привремено одустати од већег дела оног што вас је и довело на власт, док не обескорените оно што се мора ишчупати и уклонити из живота грађана Црне Горе.

А са другим стварима ћемо се позабавити кад завршимо оно приоритетно, размишљају браниоци и поштоваоци нове власти – упркос свему.

И ја сам био (и добрим делом остао) један од оних који су одмах пожелели добар ветар у једра људима који су наследили трон (и, заједно са њим, ”вруће кромпире”) из Подгорице. И то без обзира на све што сам знао и слутио када је реч о практичној непомерљивости сабласне агенде наслеђене из времена од пре 30. августа 2020. године.

Ипак, једини услов свих услова био је: одржавање што бољих односа са Републиком Српском и (нарочито) Србијом. Пошто без тога нова држава нема апсолутно никакве шансе за преживљавање у врелом балканском лонцу, да макар издалека бљесне пред свима нама, на трагу дирљивих, мистичних литија којима је све и започело.

Па да, заједно са Београдом (не оним клеветнички описаним у памфлетима широм регије, већ истинским српским и балканским центром) потражи начин да све што је још увек могуће сачува и унапреди.

И ТУ НЕ СМЕ ДА БУДЕ НИКАКВИХ ИГАРА И ИГРИЦА, понизног подвлачења под међународни (западњачки) начин гледања на ствари, свих оних провокација и изазова, бахатости и потцењивачког пренебрегавања српских интереса.

Зато је проблем са амбасадором у Подгорици, ЗВАНИЧНИМ СРПСКИМ ПРЕДСТАВНИКОМ У ЦРНОЈ ГОРИ (јединим таквим), много већи него што то слуте и нови министар спољних послова и нови премијер одједном васкрсле земље Црнојевића и Петровића.

Пошто је ту Мило (уз сарадњу са Дармановићем) одиграо мајсторски лукав потез, који ће посејати многе неспоразуме и сукобе унутар победничке три колоне.

Тај Милов потез је био – истеривање српског амбасадора у Подгорици без икаквог озбиљног разлога, без претходних писмених упозорења (која се наводе у саопштењу Дармановића, формалног потписника ове одлуке), а на основу једне начелне Божовићеве изјаве о догађајима од пре стотину година – која ничим не доводи у питање сувереност садашње Црне Горе. То је био само формални повод, али не и прави разлог ове лукаве операције.

Мило Ђукановић је, у наизглед немоћним околностима свог потпуног изборног пораза, успео да тако убаци клип у точкове српско-црногорских односа и направи предуслов будућих (све већих и јачих) неспоразума.

Црна Гора је тако остала без српског амбасадора – и тако ће остати, како се чини, још дуго времена. Ако се настави са започетим пркошењем реалности – можда и пуне три године.
И све се онда подиже на ниво веома озбиљног И НЕПОТРЕБНОГ проблема у српско-црногорским односима.

А читав тај (од Мила Ђукановића креирани) проблем је могао да се заврши одмах, дословно првог дана нове власти. Било је довољно да само министар спољних послова поништи ову одлуку јер је незаконита, није по Бечкој конвенцији, а, што је још важније, превазилази ингеренције оне одлазеће, ”техничке” владе и ”још само три дана” министра – Срђана Дармановића.

То је била, истовремено, и судбинска шанса за председника долазеће владе, др Здравка Кривокапића, да ПРОГЛАСИ ДИСКОНТИНУИТЕТ са претходним режимом. Да потврди оно због чега је уопште и изабран, он и његови сарадници, после великих народних литија и овакве непобедиве, ”гандијевске” побуне против терора и неправди Ђукановићевих послушника.

Без јавног прекида везе са онима које су оборили комбинацијом уличног протеста, бојкота лажних институција и повољних изборних резултата нема будућности онима који су ту доведени управо због ове објаве одлучног прекида са ”лошом прошлошћу”.

И то је била шанса која није смела да буде пропуштена, ни због каквих разлога. Пошто ће се тек видети све последице оваквог пропуста.

То инсистирање на нежном дипломатском речнику у белим рукавицама са онима које су, само месец дана пре тога, називали ”последњим диктаторским режимом у Европи”, води нову власт у исто државно и геополитичко корито у коме је своје године власти провео и Мило Ђукановић.

Ако није могла (или хтела) да се одбаци једна формално не тако важна одлука – за коју техничка влада Душка Марковића није имала ингеренције – како онда очекивати померања у вези много тежих потеза, у вези статуса Косова, Русије и НАТО пакта (наслеђених од Ђукановића)?!

Ако нису успели да задрже неправедно отераног српског амбасадора (и то због изјаве која се не разликује превише од изјава самог Кривокапића у периоду док није дошао на власт), како ће померити ма шта иоле озбиљно и дуготрајно важно (осим односа са грађанима српске националности, који се већ битно побољшао, и неизбежног враћања СПЦ њених до скоро угрожених права, пре свега заслугом министара др Весне Братић и др Владимира Лепосавића)?

Како ће се макар за милиметар побољшавати односи са Руском Федерацијом, како ће се успостављати политичка неутралност (да грађани Црне Горе не буду на једној од страна, оној НАТО-западњачкој, у могућем светском рату који може да избије некад у будућности) и како ће се Црна Гора издвојити из земаља које су признале разбојничку државу Косово (и да ли ће икада), уколико не може да се измени једна оваква, не тако компликована, а неправедна и по последицама веома опасна?

И то није најгоре.

Најкобније је то да можемо да претпоставимо да још увек важећи председник Црне Горе, Мило Ђукановић, неће признати повлачење ”његовог” амбасадора, Тарзана Милошевића, са позиције у Београду – неће потписати ову одлуку Кривокапићеве владе – и тиме ће, пред свима, јавно показати своју снагу и непопустљиву одлучност. А без његовог потписа неће бити могуће мењати црногорског амбасадора у Београду. Победиће на једном јако осетљивом терену.

И то ће све онда бити важан предизборни поен за њега уочи (веома важних) локалних избора у Никшићу. И то због огромне диспропорције између његовог односа према својим политичким противницима и њиховог односа према њему и његовим одлукама.

Тиме ће оба амбасадорска места, и српско и црногорско, бити укинута (свако на свој начин), па ће доћи до нужног захлађења односа између две земље, које ће остати без својих актуелних дипломатских представника. Што ће само додатно искомпликовати сва већ постојећа размимоилажења између две братске земље.

Обична грудва тако постаје лавина, која ће направити свима (сем Милу Ђукановићу) много штете. И то дугорочно, како сам овде описао.

Све је настало погрешним потцењивањем важности личности и позиције Владимира Божовића, са аматерском идејом ”лако ћемо то договорити са српским министром спољних послова”, која се није показала тачном.

Шта ће даље бити, сам Бог зна.

Али, то да је могло и морало другачије, то је јасно сваком ко ишта зна о политици и билатералним односима две земље у нашим вишедеценијским, екстремно закомпликованим односима.

Ја и даље остајем у нади да, ипак, постоји довољно трезвености међу носиоцима власти у Црној Гори и њиховим саветницима и државним службеницима – да не дође до (од стране Мила Ђукановића предвиђеног) завршетка овако смишљеног лукавог сценарија.

А све зато што није објављен, јавно и храбро показан однос суштинског дисконтинуитета са претходним режимом.
У томе се крије извор свих проблема.

Извор: Фејбук

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: