Бојић за ИН4С: Ђукановић је нахушкан живописним циљним тумачењима која се мијењају темељно по „потреби“

Иако је прије пар дана, до детаља и јасно објаснио „ситуацију“ и покушај „замјене теза“, али и играрија са Уставом Црне Горе, због усијања теме, и потребе да се јавности додатно појасни шта се дешава, портал ИН4С је урадио још један интервју са адвокатом др Владаном С. Бојићем. 

Веома непријатна сцена, Предсједник Црне Горе (ПЦГ) је сâм лично дошао у Скупштину, пристојно сјео у скупштинску клупу, пристојно поздрављен од Предсједника Скупштине, све је изгледало да је у реду али – није. Питаћете се зашто се десио такав непријатан епилог? Зато јер постоји јасна скупштинска већина од 41. посланика која према Уставу Црне Горе неоспориво има последњу ријеч, казао је у новом интервјуу за ИН4С др Владан С. Бојић, адвокат.

Шта је хтио, а шта постигао предсједник Црне Горе Мило Ђукановић доласком у Скупштину Црне Горе?

Свако је имао прилику гледајући Скупштину Црне Горе (даље: Скупштина) да се увјери да Предсједник Црне Горе није правно омнипотентан, већ потпуно правно импотентан. Није спорно да је имао исто као и његових 25 посланика и Влада Црне Горе (даље: Влада) да предложи скраћење мандата Скупштине. Као што свако има право да поднесе тужбу или кривичну пријаву, ма који иницијални процесни акт, али свако зна да о том одлучује мјероданви орган: суд, тужилаштво, у конкретном Скупштина, тј. већина од најмање 41. посланика. Техника дигиталног гласања је била неумољива: предлог ПЦГ за скраћење мандата Скупштине је одбијен чак и да се уврсти у дневни ред и ПЦГ је отишао кући.
Шта је тиме хтио, какве су му намјере биле, то не могу знати, али епилог сликовит говори. Веома непријатна сцена, ПЦГ је лично дошао у Скупштину, пристојно сјео у скупштинску клупу, пристојно поздрављен од Предсједника Скупштине, све је изгледало да је у реду али – није. Питаћете се зашто се десио такав непријатан епилог? Просто зато јер постоји јасна скупштинска већина од 41. посланика која према Уставу Црне Горе има последњу ријеч. Питаћете се : А зашто онда ПЦГ није дао инвеституру мандатара ове неспорне скупштинске већине Миодрагу Лекићу? Зашто поред изостанка разговора с другима није поразговарао с тим мандатаром скупштинске већине бар да опипа пулс како ствари стоје, већ се изговара како је слушао медије. Неозбиљно, и још циљано. Или ћете се можда разложно запитати: Зашто ПЦГ није преко својих 29 посланика ДПС-а чији је шеф предложио скраћење мандата Скупштине, јер би правни учинак био потпуно исти, већ се изложио овој тешкој бламажи? То питање per se одговора: хтио је оставити јак утисак државника, а не шефа ДПС-а. А остаје и дилема да је повјеровао да је савладао Устав и уставно право, а исход каже да није.

Да ли Ђукановић уопште умије да чита Устав Црне Горе којим маше ових дана?

Неко је ПЦГ подстрекнуо блаз(ж)ираним циљним тумачењем да умисли да је његова последња. Свако је могао видјети да је ПЦГ био видно усплахирен таквим исходом, па је на пресу био љут и најавио нове потезе, и даље под дејством блаз(ж)ираног циљног тумачења да може сâм својим Указом распустити Скупштину. Свако функционално писмен може да прочита, разуме и сазна да ПЦГ ту власт упрошћено – нема. Указ ПЦГ је чист декларативни појединачни правни акт којим се конститутивни акти Скупштине попут закона, односно другог акта Скупштине или овдје Владе: промулира, тј. обнародује, указује, обзнањује или попут демократски изражене воље скупштинеске већина кога она хоће за мандатара ПЦГ је био дужан да га прогласи Указом. Ту се гаси правна власт ПЦГ, али, ПЦГ опет нешто циља. Због чега је надлежност, тј. власт ПЦГ тако Уставом спутана и тако јасно – ограничена? Разлог је у Уставу у коме пише: „Скупштина се распушта, ако не изабере Владу у року од 90 дана од дана када ПЦГ први пут предложи мандатара“ (чл. 92, ст. 1), и „ако Скупштина дуже вријеме не обавља надлежности утврђене Уставом, али Влада а не ПЦР може, пошто саслуша предсједника Скупштине и клубова посланика распустити Скупштину“ (чл. 92, ст. 2). А шта ту ради ПЦР? Он Указом обнародује то распуштање Скупштине (чл. 92, ст. 3) тј. претходно конституисану правну реалност из ст. 92. ст. 1 да се Скупштиан распустила по сили Устава јер није изабрала владу у року од 90 дана или – у случају из ст. 92. ст 2: да је Влада донијела Одлуку о распуштању Скупштине ако она не спроводи Уставом утврђене надлежности. У конкретном правни живот Указа ПЦР није правно могућ, он је беживотан и беспредметан без претходне Одлуке Владе оне нема шта да Укаже, да обнародује, обзнани. Пошто је ова Влада колоквијално „техничка“, по чл. 110 Устава, јер јој је изгласано неповјерење не може ни она у таквом контексту и то експлицитном уставном имперацијом да распусти Скупштину. А шта је мислио ПЦГ Указом да обнародује је правна непознаница.
Блаз(ж)ирана тумачења кажу да је уставописац „циљао“ да се Скупштиан може распустити и у другим казусима, нпр: кад Скупштина не усвоји предлог ПЦГ за скраћење свог мандата (тад би „природа предлога“ ПЦР била крајње насилничка и антипредлагачка, јер све јасно зависи од скупштинске већине. Зато то блаз(ж)ирано тумачење чини „нециљним“ методом налик пуцања у мраку (ако погоди – погоди). Ако прихватимо да одредба: „Скупштина се распушта указом предсједника Црне Горе“ (чл. 92, ст. 3) „циља“да ПЦГ може да распусти Скупштину кадгод арбитрерно процијени да му годи (без обзира да ли Устав дате услове предвиђа) шта нас онда спречава да прихватимо и да одредба: „ПЦР одговара за повреду Устава“ (чл. 98, ст. 2) „циља“ на то да ПЦР одговара за сваку повреду Устава, без обзира да ли Устав те повреде предвиђа па закључимо: да је ПЦГ повриједио Устав, јер није предложио мандатара сагласно исказаној већинској вољи посалника 40 плус и онај – 1.
Додуше, могао би неко приговорити како Устав нормира да Скупштина може покренути поступак за утврђивање да ли је ПЦГ повриједио Устав“ (чл. 98, ст. 3) и да. „одлуку о постојању или непостојању повреде Устава доноси Уставни суд“ (чл. 98, ст. 5), те да „ПЦГ Скупштина може разријешити када Уставни суд утврди да је повриједио Устав.“ (ст. 6). Да ли је то стварно тако? Пише да га Скупштина тад може разријешити а не пише да га у другим случајевима не може разријешити? Не заборавимо овдје норму да „ПЦГ одговара за повреду Устава“ (чл. 98, ст. 2). Јер ако је уставотворац кроз норму „Скупштина се распушта указом ПЦГ“ „циљао“ да ПЦГ може распустити Скупштину чак да се и не испуне услови из чл. 92, ст. 1 и 2, ко може да каже да кроз норму да „ПЦР одговара за повреду Устава“ уставописац није „циљао“ да ПЦР одговара за повреду Устава, без обзира на услове из чл. 98, ст. 3-6? Толико о циљу који се изблаз(ж)ирао. Тако то увијек бива кад се неко игра ништа мање него проницањем у циљ Устава. Није тешко закључити да је циљање жеља неког политичког фактора ма како да се тај фактор, субјект зове, у праву тешка бласфемија.

Да ли заправо ова „игра са Уставом, односно здравом памећу“ Ђукановића заправо одраз нашег менталитета?

Није несвојствено нашој традицији, нашем историјском насљеђу и није ни дошло ниоткуд, јер се не смије никад сметнути с ума ментални склоп народа који увијек „вапи за вођом“. У титоистичком наслеђу, да не идемо даље, било је довољно једно али Титово писмо не тако давне 1971. јер се из тог миљеа изникао и циљни тумач и ПЦГ, па им се предлог учинио „правно јачи него писмо“, или пак контекстуално: кад фамилија Корлеоне да предлог, он се не одбија, буквално не може, јер је то у суштини наређење да се поступи како се предложи, а ако се предлог не усвоји – бићеш убијен – односно распуштен, па бирај. Кад се сублимишу ова искуства, јасно је откуд је поникла и гдје стасала идеја о снази блаз(ж)ираног предлога.
Примјена метода циљног тумачења није имала ни у најдаљој сумњи конкретизован и јасан циљ уставотворца већ искључиво циљ, жеље и потребе ПЦГшто Црну Гору несумњиво води у дубљу дестабилизацију и нужно увођења ванредног стања како је прописано чл. 133 ст.1 тач.4 Устава ради – осујећења даљих радњи и тумачења циљева ПЦГ. Није спорно да сваки тумач може тумачити Устав и сваку другу правну норму према ономе како разуме оно што у њој пише, али не према и спрам лика „главара“. Није спорно да о увођењу ванредног стања већином од најмање 41. посланика одлучује искључиво у задатом контексту – Скупштина.

Ко нам то „замућује ум“ Председнику?

Прије 15-ак дана на ТВ Е исто ово што Вама говорим изриком је говорио и проф. Блажић, па ме је непријатно изненадио велеобрт када је професор и декан то изриком, прије свега пар дана самог себе оповргавао, истини за вољу крајње неубједљиво, што је оправдано, јер је његово претходно правно тумачење било професорско, јасно и наизглед непоколебљиво. Не могу залазити у мотиве толико наглог заокрета, нити је то предмет мог интересовања. ПЦГ је нахушкан живописним циљним тумачењима (која му узгред речено годе), запао у зону више него озбиљне вишеслојне одговорности, што видимо и у упоредном праву да безизузетно одговара за правно категорисану свјесну повреду (vorsätzlicher Verletzung), Устава.

Ближе сагледавање показује да је заправо ријеч о sui generis уставним категоријама, (crimina propria), тј. основама одговорности чија се квалификација изводи из надлежности председника државе и његове обавезе да буде одан Уставу. То нажалост видимо није одлика аутократа који по својој природи, нарочито ако дуго владају постају интимно нетрпељиви према сваком политичком плурализму и подјели власти. Зато није чудо да ПЦГ доживљава Скупштину и Владу које нису под његовом личном контролом као државне непријатеље а посебно кад сâм увиди да не поступају по његовој вољи. Ту није посриједи неко идеолошко опредјељење, већ непослушност. ПЦГ умишља да искључиво он изражава државни интерес и једино је он јемац опстанка државе“, па зато дијели грађане, антагонизује, дискриминише по политичкој, по националној, вјерској и свакој (по њему неслагајућој с њим) – основи, што је Уставом свугдје забрањено. ПЦГ је нетрпељив према сваком политичком плурализму а опет потпуно неискрено трпељив према подјели власти, ако му измиче. А неумитно измиче.
Контекстуално, погрешно је очекивање да актуелни ПЦГ као институција која по Уставу треба да врши „морални утицај“ (magistrature morale), с друге стране испушта политички. Он ће се по мом личном мишљењу што и јесте природа ствари, до краја супротстављати у сваком конкретном образовању било које и какве Владе која није његова и увијек дјеловати наизглед државнички забринуто, а радити све – субверзивно. Будући да претходно није никаква новост, ПЦГ и сви предсједници држава у слабим или никаквим демократијама у уставним нормама и у пракси су сведени искључиво на обављање протоколарних функција, као што је и по нашем Уставу. Али ПЦГ природно хоће све да буде као прије, као уназад 30 и више година, или макар битно више од оног што му сâм Устав даје. Онако како је уставноправно постављен ПЦГ је номинално јалова институција која у пракси тежи омнипотентности коју не може постићи, јер би то био пуч. Наиме, непосредан избор ПЦГ није пропраћен овлашћењима која су последица начина избора. У таквим околностима, како је и указала досадашња пракса, ПЦГ настоји да кроз политичку моћ материјализује подршку бирачког тела. Политички легитимитет који добија на непосредним изборима неоправдано рађа код ПЦГ аберацију, тј. одступање од нормалног, заблудњивање у оправданости свог погрешног увјерења да пресудно утиче на процесе у држави што је у нескладу с дјелокругом његових уставних овлашћења која су редом искључиво протоколарног карактера. Лако је могуће да посегне и ка шумским авантурама које ј4е својевремено најавио и што не треба занемарити. тј. да дјелује ванинституционалним средствима како би он пресудно утицао на државну политику, вјерујући да је то својствено тежини његовог непосредног политичког легитимитета. Наш уставотворац је циљано пренормирао Дивержеову максиму: да нико не установљава непосредан избор предсједника државе да би служио за отварање сајмова цвијећа, али наш Устав га дефинише баш таквог, што и пише у чл. 95, а он је успио додатно да то извитопери па пресјеца и врпцу и сопствен прст из оног тунела култног филма „Лепа села лепо горе“. Таква остварења га не могу легитимисати за моралног катализатора. У посткомунистичким системима пожељно је да постоји одређена „власт“ као и да она буде измјештена изван Скупштине, али искључиво са партијски јасно независним политичким легитимитетом која ће представљати све грађане дати равнотежу Скупштини и Влади. Али ту отпада свако креирање маштовитих наратива, јер грађани Црне Горе знају да је ПЦГ неприкосновен, недодирљив четврт вијека, апсолутни Владалац, парадигма његовог ДПС.

Предсједник или Скупштина?

Наравно Скупштина. Скупштинска већина је јасна и данас јустификована као скупштинска већина, па је крајње неодрживо ако би ПЦГ игнорисао тако јасан став скупштинске већине и опструирао образовање нове Владе, ма колико му била или не по вољи. Јер, у супротном директно води увођењу ванредног стања ограниченог трајања и домета а све у датом циљу: 1. Деблокади црногорског правосуђа; 2. Избора судија Уставног суда; 3. Избора ВДТ.
ПЦГ треба моментално прихватити правну реалност и без одлагања се суочити са тиме да нема правну власт дисолуције Скупштине. То би био пут без повратка. ПЦГ никако не може да одлучује о распуштању Скупштине. То је пластично истакао и проф. Блажић у емисији. Право на дисолуцију није уставно право ПЦГни могуће средство борбе против скупштинске већине супротне политичке оријентације у актуелном периоду кохабитације, а да се то не дефинише као тешка злоупотреба, самовоља и подривање основних темеља демократије. За добробит свих ПЦГ мора мандатару за састав Владе дати инвеституру. Јер то произлази из скупштинске већине а она неће изазивати сопствено распуштање (то не тражи ни Влада, напротив, ПЦГ је ушао у сукоб и са Скупштиноми с Владом, што је трагикомично) јер тим руши изворну политичку егзистенцију изведену из демократских избора од 30. августа. Јасно је да сваки предсједник државе мора без обзира што његова политичка странка изгуби парламентарне већину, морати да испоштује вољу бирача и премијеру препусти примат у извршној власти, јер би ново распуштање парламента било неоправдиво тешка злоупотреба уставних овлашћења, која подразумијева најтеже законске консеквенце. Само политички јасно неутралан предсједник државе може претендовати да буде јемац државног јединства и преузме неку улогу модераторне власти. Али актуелни ПЦГ, видимо и знамо то – није.
Општеприхваћено демократско правило и правно достигнуће гласи: „Увијек кад постоји парламентарна већина, сваки предсједник државе неће имати другог избора изузев да испоштује њену вољу при избору новог премијера.“Ако то не разумије ПЦГ – онда ништа не разумије. Ако то не може да надвлада, онда ће га надвладати народ и сви имамо проблем.

Када сте помињали проф. Блажића, навели сте да је промјенио свој став од прије двије седмице, па у чему се сада састоји тај нов став, које како смо имали прилике прочитати даје власт предсједнику Црне Горе да Указом распусти Скупштину?

Не може ни једна разбојничка банда, па чак ни једно мафијашко удружење, а камоли једна држава постојати, опстајати без минимума нечега што називамо “основна правила друштва” садржана у врховном правном акту која се прописују у Уставу који мора да кореспондира с оним што непогрешиво називамо “јавни морал”. Дакле, без поштовања Устава, без етоса, без принципа, без карактера, без знања и без вјере, није могуће остваривати ни оне основне премисе за живот једне друштвене заједнице, тј. државе. Ново правно мишљење одн. правни став проф. Блажића је управо тако чудно интониран и то још за разлику од ранијег језичког тумачења, сада телеолошким (циљним) тумачењем. Сваки правник зна да је основно језичка тзумачење, па ако оно не даје одговор, онда се приступа другим методима тумачења како би се провјерило језичко. То се врши низом метода које је овдје преопширно експликовати. Ако се и посегне за телеолошким/ циљним тумачењем, то значи да ништа није јасно, а како и професор прије двије недјеље децидирано рече да је јасно да ПЦГ не може распустити Скупштину. Требало је остати при том тумачењу (простом читању), јер је та норма експлицитна. Ево да и овдје провјеримо. Упоредним методом имамо јасан егзамплар Устава Републике Србије (чл.109) који такође овлашћује предсједника Указ и исто предвиђа тек нешто другачијим редом да Председник Србије искључиво на образложен предлог Владе може распустити Скупштину једнако као што можемо видјети везаност Указа као декларатирног акцесорног (зависног) акта. С друге стране концепт Устава Хрватске иако даје Председнику право на Одлуку о распуштању Сабора (чл. 113 Устава) он то може учинити само и искључиво на образложен предлог Предсједника Сабора. Дакле и Устав Хрватске иако различит прави јасну дистинкцију и не оставља самостално право Предсједника Хрватске на дисолуцију Сабора и то не чини Указом, већ Одлуком која има констититутивну, одн. преображајну правну нарав. Распуштање Скупштине Указом ма чијим није елементарно правноазбучно могуће, а овдје ПЦГ упечатљиво импресиван и озбиљан contradictio in adiecto, као да кажемо “дрвено гвожђе”, дакле, правно је сумануто.

Сложићете се да су се за таквим ставом проф. Блажића повели сем ПЦГ и многи политичари као и медији који су створили општу представу да су ствари око тога правно компликоване, чак су њихова заговарања пресудне власти Ђукановића већа?

Послужимо се увек корисним принципом (сui bono: у чију корист, коме у прилог иду тумачења тј. правни ставови за којим се лако поводи ПЦГ да Указом распусти Скупштину? Јасно је: скупштинској мањини пораженој 30. августа 2020. Поједностављено: могао би се овај подухват ПЦГ објаснити народном пословицом: „Много је мачку говеђа глава“. Врти је, претура, мрцвари, али је никако не може појести. Додајмо овдје и метафорички: ако је ипак и некакао прогута, заглавиће му се у грлу и наступиће фаталне последице. Дакле овим тумачењима се у суштини врши збуњивање и слуђивање народа тобожњим нејасноћама, а имамо посриједи циљано погрешно информисање оног што називамо дезинформисање. Како су то “наши Западни партнери” давно објаснили као осмишљен програм: “Знаћемо да је наш програм за дезинформисање људи успешно завршен, тек кад лаж постане то у шта јавност, једино верује. (Вилијем Кејси директ. ЦИА 1981). Овдје и сад се још супчавамо са нечим што је научно доказано и дефинисано као: клиничка (правна) глупост. То је стање интелекта гдје не постоји реална могућност да се сакрије: најопаснија дијагноза с фаталним последицама. Пошто су такви неријетко у нашем друштву на високим мјестима без способности разумевања о чему је заправо ријеч, реалан је утисак да се налазимо сви на океану, у броду, али са потпуно суманутим кормиларем. Ето таква нагла пропадања вриједности се завршавају у ентропији друштва и у неодрживој држави и правном поретку чији је коријен у поквареној власти која квари комплетно друштво. Знамо правило: што си на вишој позицији власти – то ти све мање интелекта, знања и етичности треба. Увјерен сам да ће црногорско друштво пронаћи снагу и дјелотворне механизме за излазак из мрака.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: