Bojanić: Dolazak Albanaca na naše vjekovne teritorije

Priredio: Đorđe Bojanić, urednik sajta Srpska istorija

Dolazak Albanaca na naše vekovne teritorije… tamo gde svaki kamen odiše srpskom istorijom.

Na Kosovu i Metohiji (Staroj Srbiji) bilo je, pola veka posle Kosovske bitke, samo 46 novouseljenih albanskih kuća (Albanci su pleme sa Kavkaza koje je naselilo današnju Albaniju početkom 11. veka), kako svedoči prvi turski popis iz 1445. godine za oblasti Drenice i Podrima.

A srpskih kuća: 12.844. U župama: Kosovo, Sirinićkoj, Sredačkoj, Ibarskom Kolašinu, Biničkoj Moravi, Prizrenskom Polju, Labu Šiptara tada nema.

U Peći, na primer, tada nije bilo nijedne albanske porodice…

Čak, 1838. godine skoro 400 godina posle prvog turskog popisa – u Peći (kako zapisuje Jozef Miler): Srbi čine 92,09 odsto stanovništva.

Danas, posle NATO zločinačke-agresije, pod nazivom „Milosrdni anđeo“, u Peći (sedištu srpskog patrijarha) živi samo nekoliko Srba!

Dolazak Albanaca na njihove današnje teritorije

Albanci vode poreklo sa Kavkaza. Albanija na Kakvazu nalazila se na istoku ove planine, između Kaspijskog mora i vrha Kavkaza. Jedino po čemu je ta stara Albanija bila poznata jesu veliki i opasni psi, takozvani kavkaski ovčari.

Godine 1043. pobunjeni namesnik Sicilije, bivši vizantijski vojskovođa Đorđe Manijak, pokreće vojsku preko Jadrana, u kojoj je bilo i Albanaca sa ženama i decom, da bi u bici kod Dojrana Manijak tragično izgubio život.

Poraženim Albancima, bez brodova koji su pali u ruke Vizantinaca, Srbi su omogućili da se nasele u srpskom Pomorju, okolina Skadra (nekadašnja prestonica Srbije). Ubrzo su se odomaćila dva naziva za ovu etničku zajednicu, turski naziv Arnauti – “oni koju nemaju gde da se vrate” i naziv Šćiptar, kojim su se Arbanasi najradije nazivali.

Naselili su se na današnjoj teritoriji Albanije, uglavnom su se bavili stočarstvom, pošto su živeli u planinskim predelima sve do 17. veka.

Iskoristili su najezdu Turaka i tako se odomaćili. Ti doseljenici dobili su državnost tek 1912. god.

Nakon osnivanja Prizrenske (Albanske) lige, 1878. god, oni su izrazili želju za stvaranjem nezavisne države, Velike Albanije.

Po njima ova takozvana država trebala je da obuhvata teritorije današnje Albanije, Kosova i Metohije, zapadne Makedonije i severne Grčke.

Za vreme Prvog Balkanskog rata 1912. god, na inicijativu Austrougarske i Italije stvorena je nezavisna Albanija, ali na mnogo manjem prostoru nego što je to bila želja Albanaca.

Cilj Austrougarske bio je sprečavanje širenja uticaja konkurentske Srbije, a indirektno, preko sprečavanja Srba, to je bilo i sprečavanje širenja Rusa ka Mediteranu.

Ti doseljenici se sada koriste lažima, istorijom bez činjenica, istorija koja se zasniva na izvrtanju činjenica, prisvajanju, otimanju i krađi identiteta onog kome ni sami ne pripadaju… za sebe pričaju da su potomci Ilira, da su starosedeoci… oteše nam Skenderbega (Đurađa Kastriota), veličaju ga kao albanskog nacionalnog heroja i zasnivaju istoriju na njemu, otimaju i skrnave nam Nemanjiće, Miloš Obilića, Karađorđa… a mi to ne pominjemo, i zabrinjavajuće se na te surove laži ne oglašavamo, kao da oni ne pripadaju nama.

Kosmet je jedinstven u istoriji po svojoj neprekinutoj tragičnoj istoriji… ali i pred svih tragedija, genocida, agresije, okupacije… ono i dalje odoleva toj tragediji.

A ta velika Evropa, danas podržava okupatora i dželata. Pitam se čime smo mi to zaslužili… država koja nikada nikoga nije okupirala, država i narod koji su samo branili svoj prag, đedovinu i otadžbinu od raznih dželata, osvajača i agresora?

A mi smo narod nad kojim je izvršen veliki genocid… nad tim suzama ta Evropa ćuti!

Jedno je sigurno, da nam niko nije kriv, do nas samih, nismo bili složni, nismo sagledali opasnost, mi smo ga svojom ćutnjom odavno izgubili (ali i vraćali). Mi smo i u udžbenicima svašta pisali i tako delimično pomogli da albanci danas ostvare svoj cilj.

Tako da je naš položaj sada potpuno inferioran, jer Srbija i mi Srbi treba da dokazujemo da je deo naše Svete zemlje naša vekovna teritorija, a Albanci, koji nemaju svoj kamen na Kosmetu, ne moraju ništa da dokazuju, to je tragedija koja je smišljeno temeljena na naše oči, gde smo i mi učestvovali svojom ćutnjom bez reagovanja u momentima kada je to bilo neophodno i ključno, tako da smo sada u vrlo teškoj situaciji, čarobnog štapića nema.

Tragično bi bilo u ovom momentu i u ovakvim okolnostima razmišljati da Kosmet vratimo silom, možda u nekim boljim okolnostima i vremenima.

Trenutno stanje je takvo kakvo jeste, okruženi smo Nato zemljama, EU razmišlja kako razmišlja, oni imaju svoju strategiju, tu mnogo da utičemo ne možemo, da obrišemo sve oko sebe ne možemo, rešenje moramo da tražimo ali nikako kroz priznanje, a bilo ih je bezbroj, sve se to menja… ali nadu imamo, pomoć samo od Rusa može da stigne. Srbija se uvek vraćala na svoj prag. To ne znaju samo ponavljači iz istorije.

Kosovo i Metohija je simvol našeg naroda, njegovog identiteta i kontinuiteta… nećemo ga se lako odreći, u to sam siguran.

Na kraju, evo reči jedne od najmudrijih Srpkinja, Isidore Sekulić, „Srpstvo, to nije hleb i škola i država, nego je Kosovo; a Kosovo je grob, grob u koji je sve zakopano; a vaskrs ide opet preko groba: „Vaskrsenje ne biva bez smrti“.