Бој на Мишару

На данашњи дан, 13. августа 1806. године српски устаници су поразили османлијску војску у боју на Мишару.
Бој на Мишару је једна од битака Првог српског устанка која се одиграла средином августа 1806. године, на брду Мишар, код Шапца. Ова битка је једна од највећих побједа српских устаника за вријеме Првог српског устанка. Османлијском војском, која је била углавном сачињена од Турака из Босне командовао је Сулејман-паша Скопљак, а српским устаницима вожд Карађорђе, који је Турцима направио замку и тако их потукао до ногу, иако је Османлијска војска била далеко бројнија, чак четири пута.

Турска војска је имала око 40.000 војника, а Срби су имали 7.000 пјешака и 2.000 коњаника уз пет топова. Срби су изградили чувене шанчеве на таквом терену који је томе погодовали, па су турске најјаче снаге успораване и ослабљене, а на крају артиљеријом потучене. Послије битке Мишарско поље било је тамно и изривено топовским ђуладима и пушчаним зрнима, а трава разнесена коњским копитима, покривено лешевима изгинулих Турака и натопљено крвљу. Процјењује се да су Срби имали око 1.000 погинулих, док су Турци имали преко 12.000 посјечених војника. Ова српска побједа је имала велики одјек, не само на Балкану, већ и далеко шире. Карађорђе је на ограду поставио стријелце у два реда, а иза њих у два реда борце који ће замјењивати прве док пуне пушке. У сваком углу шанац је поставио по један топ, а коњицу је сакрио у шуми. Практично дуж грудобрана и у једној врсти налазило се око 2.000 људи. Одређени број бораца био је задужен за извлачење рањеника, тако да је у резерви било око 4.500 стријелаца. У средини шанца је поставио резерву за сваку страну и сваки крај шанца. Свако од старјешина имао је своју резерву, коју је по потреби уводио у битку. Карађорђева резерва је била најбројнија и најискуснија. Кад је турска коњица натрчала на зараван испред шанца, коњи су почели да се претурају и да падају заплетени у препреке од дивље лозе. Тада су српски стријелци из шанца отворили ватру. Док се ослабљена турска коњица прибирала за други јуриш, пристигла је и пјешадија. Турци су у том тренутку застали оклевајући, а бегови су камџијама тјерали малодушне, али без успјеха. У том тренутку је Карађорђе дао знак српској коњици да крене у напад. Коњаници су се подијелили у двије групе. Након што су уклонили турску артиљерију, устаници су јурнули према турском штабу. Устаничка коњица је растјерала турску пјешадију око шанца и кренула је да је гони. Карађорђе је потом наредио да се отворе врата шанца и да српска пјешадија крене у силовит напад. Мишарска битка је завршена у предвечерје великом српском побједом. Аустријски посматрачи са друге стране Саве су послали у Беч вијест о страшном турском поразу и да је на Мишару остало много мртвих Турака.

Након побједа на Мишару и на Делиграду, турска Порта је била приморана да преговара о миру са устаницима, уз посредовање Аустрије и Русије. Порта је ферманом дала опроштај Србима за све што су учинили у трогодишњем устанку, показала спремност да Србима одобри аутономију ако изразе вјерност Порти, да прихвата установљење српског врховног кнеза и да Срби плаћају једном годишње царске дажбине.