Бог је Отац, а Србија је мајка – бити Србин значи бити дете тих родитеља
Кажу да се хероји не враћају кући! Лажу! Кажу да се хероји враћају кући! Опет лажу! Српски народ је обе тврдње побио још пре једног века. Они који су остали тамо где су отишли, велики су хероји, као и они који су се у Србију вратили. Срби не би били Срби да не терају инат целом свету.
Осим тих изрека које свака држава креира тако да оне одговарају њиховој историји, из тих истих држава и из тог истог света стижу и друге поруке. Рекли су да је мој народ крив за почетак Првог светског рата! Казали су да је мој народ геноцидни! Говорили су да мој народ треба да буде топовско месо! Тврдили су да мој народ вреди мање од других! Клели су се у то да је мој народ мали! Доказивали су да мој народ није мој народ! Указивали су на то да је мој народ глуп! Сматрали су да мој народ није европски! Хтели су да мој народ ишчезне! Намера им је била да мој народ искористе за своје потребе! Желели су да Србије не буде!
Тај, како се они упињаше да кажу, мали, глуп, неевропски, геноцидни, поводљиви народ, народ који служи да други на њему вежбају циљање, народ који постоји само за друге, у том рату доказао је све супротно од онога у шта су се други клели!
Када је српски народ урадио немогуће, и то више пута кроз историју, постајали смо светли примери, како Марко Миљанов рече, чојства и јунаштва. Земља нам се окити бистама хероја, паркови се окитише споменицима, чесме добише своја имена, некадашње сеоске страћаре у којима су се рађали великани постадоше музеји, а српско небо и српска земља постадоше слободни!
У том рату смо изгубили много, али смо добили све! Све што је дошло после тог рата, био је чист губитак! Ако је истина да сваки народ мора једном нестати, ми смо морали тад – на свом врхунцу ношени крилима победе!
Како и тад терасмо инат, преживесмо до данашњих дана! Оно што се данас назива Србијом, тога се исти ти преци стиде! Потомци говоре… Откуд нам право да говоримо? Није ли жртвом наших предака у том рату све речено? Шта да говоримо после преласка Албаније? О чему ми да причамо после пробоја Солунског фронта? Које су нам речи остале после Кајмакчалана? Причати после Принциповог пуцња је бесмислено! Наглабати после усијаног српског оружја је срамотно! Када ми причамо, преци нас не слушају. Нисмо заслужили. Нису ни они заслужили да им то радимо!
Све смо завете изневерили! Све смо праведне прогнали! Свој смо језик затравили! Своју заставу желимо да мењамо за другу, озвездану! Својим смо свецима кандила погасили! Своју смо земљу туђом начинили! У сваком смо рату победили, а у сваком миру били потучени до колена! Своју смо глупост уздигли на пиједестале! Своје смо корене пресекли и сад покушавамо да се накалемимо на неко друго дрво које не рађа! Своју смо колевку затрли! Своје смо речи прегазили! Своје смо душе изгубили! Своје смо цркве гледали како горе не мичући се! Свог смо Бога издали! Своје смо мајке посрамили! Своје смо дедове проклели по сто пута!
Такви потомци да говоре? То је грех према Србији, грех према Богу, грех према свему и свакоме! Грешни смо колико смо тада били велики, па и грешнији! Није лако праве хероје заменити лажним, али ми смо успели! Тешко је велику земљу начинити ситном, али и у томе смо тријумфовали! Ми смо вечити победници у поразу! Тешко да постоји неко са ким нисмо ратовали, али смо најжешћи и највећи јуришници и крвници увек били сами себи!
Потомци говоре… Да је среће да ми као такви потомци умемо да ћутимо, више бисмо претке задужили и поноснији би они на нас били! Нека ме неко убеди да смо ми данашњи заслужили да будемо потомци Гаврила Принципа, војвода Степе, Вука, Бојовића, Путника, Мишића, Милунке Савић, Вишње Мосић, Вуке Попадић, Надежде Петровић, Милутина Бојића, Иве Андрића, Петра Првог Карађорђевића и осталих умних Срба који се нису либили да своју земљу бране онако како су умели и могли!
Нас у нашим школама и у нашим уџбеницима за историју уче томе шта су радили Черчил, Хитлер, Мусолини, Мурат, Бајазит, Франц Фердинанд, фон Хецендорф, Калај, Кардељ, а крију или нам не говоре комплетну истину о томе ко су били наши јунаци.
За све наше великане, најчешће реченице које се могу срести су: „од пашњака до научењака“, „из прашине до звезда“, „из опанака у војничке чизме“, „из једног далеког села“, „од сиромашних родитеља“, „од оца комунисте“, „од оца четника“, и томе слично. Дакле, користе све оне интензификаторе који су погрешан пут за доказивање нечије величине. Крећу од нечега што сматрају нискошћу и срамотом како би назначили њихов успех. Зашто је срамота бити у опанкама када су сви наши јунаци њих носили, да не кажем да су рођени са њима на ногама? Па шта ако је неко дошао из прашине? За наше данашње услове, та прашина је била двор!
Потомци говоре… Потомци на исте те хероје данас хуле и урлају из блата, из канализације, из јаме, из ропства које називају слободом, из подрума, из туђих држава, испод туђег неба и из глупости, мислећи како урламо са крова света на оне који су нам под ногама!
Уместо да будемо деца тих хероја из Првог светског рата или из Другог (али оних правих), ми смо прво изабрали да будемо потомци оних који су тај следећи рат искористили да дођу на власт иако ништа са ратом нису ни имали. Споменике великим Србима, заменили су споменици партијским друговима. Школе су понеле називе оних који их нису ни завршили. Сваки разговор, па и онај најневинији, а нарочито они о правим херојима, били су повод за голооточке муке. Свако уво радило је за некога, односно против некога. Све је добило своју скраћеницу скраћене памети. Сви најгори су навукли мантиле, а забранили шињеле. Све је било дозвољено, само ако нема везе са Србијом и Великим ратом. А сваки град, школа, зграда, булевар, улица, институција, продавница, предмет, дрво, добили су име онога о којем смо у школама највише учили. Он је био највећи херој. Ко памети нема, њему херој свако може бити. Рањен на Сутјесци, имао два пса, био доживотни владар, радио искључиво против Србије, братимио непријатеље, на сваком месту где су се два човека споречкала, дизао споменике великим биткама, од сваког његовог покрета дрхтали су само они који су победили у Првом светском рату, јер је то тада био највећи грех, санкао се у кориту. Да је среће да су такви из корита јели, ми бисмо остали Србија. Тај по којем се све звало и који је умислио да је на изборима, у првом кругу, победио Бога, тај исти који је на Колубари и Церу био на супротној страни, тај данас у Србији има много више потомака, него они који су Србију ослободили. Више се воли поробитељ, него ослободитељ до данашњих дана. Његови потомци и данас говоре, а највећа грешка данашњих Срба јесте што се говори тих потомака и даље слушају.
Најсветлија тачка историје моје земље и моје Србије нису измишљене битке, уласци у Европу у којој смо ми од када она постоји, ето погледајте карте! Моје победе нису порази српског народа и интелекта. Моје славе нису оне без иконе! Моја црква није партијски састанак и моје мишљење није туђе!
Моји су преци сви они који су бранили Србију! Моје су победе све битке које су за циљ имале слободу! Мој су понос српски писци, песници, војводе, војници, монаси, а са њима и сви сељаци, радници, деца и просјаци који у срцима носе своје претке и своју земљу! Бог је Отац, а Србија је мајка. Бити Србин значи бити дете тих родитеља којим ће се они поносити и које никада осрамотити нећемо. Баш као наши хероји.
Ми смо народ који је много ратовао, али мислим да смо ипак народ који уме да воли, само нам историја није дала прилику. Због тога треба ту љубав усмерити на ону према миру, према својој земљи, својим прецима и Богу, па нам мора кренути.
Потомци говоре… Ако правих потомака има, нека говоре! Ево ја сам се дрзнуо да покушам, а о мом праву да говорим и успеху тога нека одлучују наши хероји, ако су ме чули и ако имам право. Нас нека је срамота, а нашим мученицима нека је вечна слава.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
За верне је боља аналогија да је Црква мајка. ,,Ономе, коме Црква није мајка, ни Бог не може бити Отац“ како рече Свети Кипријан Картагински.
Koji ste vi ludaci!Je li moguce ?dvadesetprvi vijek dobro zagazio,je li moguce da ovakvih ludaka jos ima?Sta je ovo ,Bejrut?Ma vi ste dzamahirija i vama nema spasa,sto je najgore sve vam je lazno,cak ni trista zadnjih godina ne znate,a ne nesto dalje.Smijem se kladit da pola vas ne zna dje vam je pradjed ili cukundjed sahranjen a kamoli sta drugo…
….kad se ovca probudila-snijevajući ovna..KOJI JE ROGOVIMA češka i giliće..po jeziku? Jer 2011 godina-nije godina od prije trista godina-no je godina potonjeg popisa-„potonuća velje nacije“..koja /ne/zna..svoje podrijetlo? Pa tako te „popisne godine-grla i ostaloga-preteklo „dugoprstačiću-nosonji“…utvrđeno je da od 620.029 „stanbenjaka“ u Crnoj Gori njih(elitni-potomci LAKOMIH LISICA?)…229.251 zbori maternjim crnogorskim jezikom iliti njih 36%( a u popisu-popisanih „zericu više“ 278.865-oliti 45 % mitarenih LAKLOMIH LISICA)…Istovremeno ovaj drugi dio prave-originalne cjeline ima na raspolaganju 265.895(a po popisu „ciglije“ 176.110-28% …oliti 14 % više…?) naroda-neupitnoga porijekla-vjere-nacije-jezika…ili 42 % koji zbore maternjim srpskim jezikom -od ovije 620.029..“raznobojaca“ diljem zemlje neupitnog porijekla…?!…“što je najgore sve vam je lažno“?…
…lako je tebi dražesna ovco-bekice…dok se parite-od pamtivijeka-među se..a danas vas nema ni za lijek-satrili ste svoje podrijetlo..i usput znate samo za pradjeda-po kotrlici:“kravi tele volu bal…“draga ovčice-bekice-budna bidni trebaćeti..dok ne naučite materinski govor..od ukupnog legla-6.021…od kojih se znade da vas ima samo 2.791 koji znate tatin govor oliti 0,046% (od ukupnih stanbenica 620.029)-a za VAS ostale potreban vam je DNK…?
Majmune o cemu pricas?Valjda si i ti od tih 600000 majmuna iz Crnogorice…
Христос васкрсе!
„13 Приче о Царству небеском: о сијачу и сјемену; о пшеници и кукољу; о зрну горушичном; о квасцу; о сакривеном благу; о трговцу бисера; о мрежи. Исус презрен у постојбини својој.
1. А онога дана, изишавши Исус из куће, сјеђаше крај мора.
2. И сабра се око њега народ многи. тако да је морао ући у лађу и сјести; а народ сав стајаше на обали. (Зад. 50).
3. И он им казива много у причама говорећи: Гле, изиђе сијач да сије.
4. И кад сијаше, једна зрна падоше покрај пута, и дођоше птице и позобаше их.
5. А друга падоше на каменита мјеста, гдје не бијаше много земље, и одмах изникоше, јер не бијаше земља дубока.
6. И кад обасја сунце, увенуше; и будући да немаху жила, посахнуше.
7. А друга падоше у трње, и нарасте трње и подави их.
8. А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто а једно по шездесет, а једно по тридесет.
9. Ко има уши да чује, нека чује!
(Зач. 51). 10. И приступивши ученици рекоше му: Зашто им говориш у причама?
11. А он одговарајући рече им: Зато што је вама дано да знате тајне Царства небескога, а њима није дано.
12. Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што има.
13. Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумију.
14. И испуњава се на њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети!
15. Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим.“
„Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах.“ (Тим. 2. 4, 7.)
„О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!“
„Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера – храна, вера – одело душе твоје, вера – здравље твоје, вера – песма твоја и радост и весеље, вера – вредност твоја, вера – цена бића твога, вера – пламен Божанства у теби, Србине брате мој.“
„Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста.“
„Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено.“
„Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим.“
http://borbazaveru.info/content/view/7911/47/
браћа, Руси
…“И Син Човечији када дође изненада и убије „сина погибељи“, последњег тиранина људи, да ли ће наћи веру на земљи?
Наћи ће је, али не као јавну. Наћи ће је, али не по велелепним храмовима, као што су наши садашњи, него у пештерама и пустињама. Наћи ће је, али не као одобрену и штићену, него као ружену и гоњену. Наћи ће је, али не у раскошним Литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шаптању људског језика…“
https://svetosavlje.org/zetve-gospodnje/16/
http://srpski.narod.ru/hram.htm
http://borbazaveru.info/content/view/3474/28/
…“У наше време извесне силе овог света грозничаво раде да завладају целим светом, да задобију васцели свет. Те силе не би тако радиле, када би озбиљно узеле речи Христа Спаситеља: „Шта користи човеку да цео свет задобије а душу своју изгуби?“ (Мат. 16: 26)
Али баш небрижност о својој души и створила је бригу и крвави труд тих сила на задобијању власти над целим светом. Брига пак о души, о крајњем спасењу сваког човека појединачно, потиснута је на задњи план и остављена простим „младенцима“, то јест, нечујној и невеличавој маси простог народа (Мат. 11: 25). А са потискивањем бриге о души, потиснут је и Сам Христос. Са потискивањем Христа у позадину, потиснуто је и Царство Небесно, као врховни циљ људског живота, а на месту тог циља, Богом одређеног и објављеног, уздигнути су земаљски циљеви, прво политички-економски, па онда културно-социјални и такозвани хумани.
Другим речима: место Раја небесног, обећаног изгнаним и заслужним, истакнут је рај земаљски за сва људска бића (наравно, ако то икад лично доживе), без икакве разлике и квалификације.
По плану тих властољубивих сила треба да се изведе уравњање и уједначење свих људских бића на земљи. А то уравњање и уједначење не односи се само на хлеб, него и на дух, и не само на политичка права и културу, него и на веру и морал.
Па како се „неисказано богатство Христово“ (Ефес. 3: 8) у погледу истине и духа, не даде изједначити са сиромаштвом других земаљских вера и философија, то се од стране оних сила бомбардује Христос са страшном жестином, било јавно и отворено, било прикривено и лукаво. „Востани и Господи да не преобладајет человјек…“ (Пс. 9: 19)
При оваквом стању ствари, није чудо што су се неки Хришћани тешко забринули за будућност своје Свете Вере, док су опет, други постали равнодушни према Христу, Његовој Цркви и својој сопственој души. А најслабији међу њима, под утицајем силовите лажне пропаганде, почели су се приклањати мишљењу, да Христос припада прошлости, да је побеђен од света и да у „Новом Добу“ двадесетог века не остаје човеку друго, него да се склони под тобож сигурнији кров, било науке или прогреса, културе, технике, демократије, хуманизма, или неке друге модерне идеје, покрета или организације. „Колико само да се безболније и удобније проживи кратки век на земљи!“ тако говоре кратковиди, устрашени и преварени.
Брижни пастири свих хришћанских цркава писали су књиге о овом предмету, и непрестано пишу, и непрекидно говоре са предикаоница или преко радија. Са безбројним детаљима, указују они на опасност, у коју је доведено Хришћанство наших дана. Са похвалном ревношћу они су успели да представе у јарким, али мрачним бојама, болест света уопште, а хришћанских народа посебно, тако да би имали мало, или нимало, да додамо њиховој дијагнози. Нити би осећали потребу да и ми узимамо перо и о томе пишемо.
Али нас друга једна невоља нагони да пишемо. То је широки компромис, који многи баш од ових брижних пастира, са множином других чланова Цркве, праве између Хришћанства и „духа овог времена“, који извесно није Свети Дух Божији.
Свесно или несвесно они стављају, не свет у службу Христу, него Христа у службу света, тј. савремених идеја и стремљења, у које спадају: радње на брзом остварењу среће људи овде на земљи, на свеопштем миру, наметнутом споља, на распрострањењу светске науке и културе, чак и на организовању једнога Света, једног Светског Парламента, или Светске Диктатуре, једне Светске Војске или Полиције за одржање и одбрану мира, па чак и остварења рајског братства међу свим људима, без обзира да ли сви људи признају једног заједничког Оца Небеског или не, у супротности са одлучном изјавом Јеванђелисте, најближег Христу (1. Јов. 2: 22-23).
Оваквим компромисима негира се апсолутност Христовој вери, ствара се забуна у душама Хришћанског народа. Гаси се пламен одушевљења, и раслабљава морал верних. Помрачава се визија Царства Небеснога, које „није од овога свијета“ (Јован 18: 36), и народи се заслепљују лажним представама о једном универзалном царству од овога света.
Ко нема снаге да се диже у висину, тај се пружа у ширину. И ко не може да нађе што жели у квалитету, тражи га у квантитету. Тако и онај, коме је тескобно са Христом у колиби, чини све, да Христу постане тескобно у својој палати. И онај ко није нашао мира у самом себи, или у свом дому, или у свом малом народу, зар ће га наћи у крајњим димензијама физичког света? Тим пре што је смрт свакога од нас близу, а Судија пред вратима…“
Ružiću sve ste u pravu!
Ali?
Pogledajmo danas Srbiju.Predsjednik nam umislio praviti protestante od nas samih,ovi koji su danas protiv njega do juče su gore jade pravili.Politika se uvukla u svaki ćošak,žuti kažu da bi oni bolje,valjda nisu uspeli sve da pokradu i prodaju,da se izvinu cijelom svijetu što smo Srbi i što postojimo.
U crkvi nam politika,došlo vrijeme da su divlji istjerali pitome,komunisti postali bogobojažljivi pa od rijaliti programa ne možemo ni počinuti.
Sve je izgubilo vrijednosti,nema ljudi,ne poštuje se riječ,sve ubijeno u pojam.
Nema pravde,pogotovo je nema za Srbe.
Daj Bože da se izlečimo ali naša najveća nesreća je što nemamo ljude na mjestima koja su važna, inteligencija ćuti,sav ološ i smeće ovoga svijeta zajahalo Srbe i nema ko da ih otera,valjda ne žele farmu propustiti.
Sačuvaj nas Bože ovakve vlasti,još kad pomislim da iza ćoška čekaju Šutanovci,Đilasi Đelići,…nismo ni zaslužili da nas ima.
CIA, Đerkoviću, CIA, Vatikan, Kominterna – i Risto