Бљесак хаплокрадице: Да је Његош поилирчен, то би била срећа?

Писање Мирослава Ћосовића, неуморног фантазера са црногорског портала Аналитика, представља смјехотресни шоу какав се ријетко сријеће. Откровења по Микрославу, представљају оваплоћење немогућих сопствених кошмара кроз “научне теорије”- које се испаљују у духу маштовитог краткорафалног медијског тероризма.

Насловом текста: “Његош је неписменим Црногорцима усадио српску идеологију”, Мирослав је наставио да увесељава јавност. Испаде- ко је неписмен тај не може бити луцидан, интелигентан, разуман, већ га свако може превеслати и превести жедног преко воде.

Марко Миљанов је био интелигентан, бистар и виспрен и прије него што је постао писмен, а научио је писати у 50. години живота. На другој страни, ко има органичене капацитете по питању логике, томе писменост не помаже, нити бивствовање по библиотекама да би се нашла потврда својих неадекватних фантазија.

Овај нови наслов одлично надопуњава ранију Мирослављеву изјаву: „Сарајлија је посрбио Његоша, а Његош милион Црногораца!“, којом је он демонстрирао пар ствари. Прво, да су Његош и „милион Црногораца“- Срби, што је признао- уз факт да му се то не свиђа. Друго, да би се објаснило такво стање, које је неприхватљиво- по Мирославу, морала се у виду оправдања наћи нека виша сила која то „чудо“ направи.

И треће, закопао се у библиотеке да нађе разноразне доказе за унапријед одређеног кривца- Сима Милутиновића Сарајлију. И све се врти у том троуглу.

Ипак, хајдемо лагано да поставимо Ћосовићеве мисли “по полицама”, и видимо шта је до сада писао.

Сарајлија скупља народне пјесме и помало посрбљава Његоша

Ако је неко знатижељан- ко је био Сима Милутиновић Сарајлија, одмах ће добити одговор!? Ћосовић je појаву и дејства тог „српског супермена“, које „посрби све око себе у кругу хиљаду километара“, већ раније описао на упечатљив начин.

Наводећи разне Сарајлијине савременике, који су за Сима говорили да је ”постао оличење хаотичности“, „умопомамник“, „несумњиво неуравнотежен“ и слично, Ћосовић наставља овако: “Што се тиче Сарајлијиног психолошког профила овако су га савременици описивали: а трезвени Вук Караџић је у једном писму, за Сима рекао „Симо је више од пола луд“ (Сима Милутиновић Сарајлија, Играљке ума, Београд, 1981, стр 136)” (*1).

Своју дијагнозу Симе, Ћосовић овако формулише: “И заиста, кад сагледамо цио Симов живот, ништа Вук није погријешио, Симо је био полулуд!” (*1)

Шта на ово рећи, а не констатовати да- заиста треба бити „умопомамник“ па закључити да је неко ко је био „више од пола луд“ могао промијенити Његоша?!

Опет, период “деструктивног дјеловања” Симе на Цетињу, Ћосовић ставља у ове оквире: “Сарајлија је непозван дошао на Цетиње у јесен 1827. године,…, a 1831. пред поћером Црногораца побјегао из Црне Горе (јер се у политичком сукобу гувернадура и Његоша ставио на страну гувернадура),…, потом Сима 1832. и 1833. носи писма Милоша Обреновића за Његоша и обратно. (*1)

Значи, Сима је на “специјалној операцији” провео у Црној Гори само четири године. Шта је осим “посрбљавања Његоша” тамо радио, Ћосовић описује овако:

“Знате ли ко је аутор прве антологије црногорске народне поезије и ко је први биљежио имена народних пјевача који су му казивали пјесме?

Опет Сима Сарајлија.

Живко Ђурковић у својој књизи пише: „Прву антологију црногорске народне поезије издао је Сима Милутиновић Сарајлија, познати српски пјесник. Штампао ју је у Будиму 1833. године под називом ‘Пјеванија црногорска и херцеговачка’.“ (Живко Ђурковић, Сарајлија и Његош, Унирекс, Никшић, 1992. стр 175). (*1)

У “позамашну збирку од 174 пјесме са близу 30.000 стихова” Сарајлија је уградио преко три године истрајног скупљачког рада по Старој Црној Гори и прибрежним племенима и областима”. (*1)

Елем, тако смо дошли до важне чињенице да је Сарајлији остајало јако мало времена на “посрбљавање Његоша”, јер се три године одирао по Црној Гори да скупи 30.000 стихова у 174.пјесме. Значи, имао је времена за све!

“Сима Милутиновић није Сарајлија већ – Никшићанин!”

Да видимо шта Ћосовић говори о поријеклу Сарајлије и Вука Караџића: “Сима Милутиновић је рођен у Сарајеву 3/14. октобра 1791. од оца Милутина Симовића (1741-1828) и мајке Анђелије Срдевић (1773-1817) која је била из Гламоча. Вук је поријеклом из дробњачке Петњице (за Вуковог живота неки су му то оспоравали), а Сима Сарајлија је према ријечима из једног његовог писма – из Комарнице, такође Дробњак поријеклом.” (*1)

На другој страни, у “Вечерњим новостима” је 13.јула 2013.године објављен текст с насловом: “Сима Милутиновић није Сарајлија већ – Никшићанин!”

У том тексту новинар В.К. (вјероватно колега Велиша Кадић) пише: „ Сима Милутиновић није Сарајлија, већ Никшићанин! Овај до сада непознат податак „Новостима“ су открили свештеник Миодраг Тодоровић и архитекта Андрија Маркуш, указујући да је дједа Сима (чије име је понио његов гласовити унук), живио у Драговољићима код Никшића. Од њега је касније настао огранак породице Симовић, којима је крсна слава Свети Лука.

Тешко бисмо поднијели да је најпаметнијег Црногорца Његоша, као дјечака учио неко други а не наш човјек – каже Маркуш. Могао је Сима Милутиновић да дође из далека да га учи, али ми нећемо рећи да је дошао, но да се вратио гдје му је живио дједа истог имена, Симо. А, живио је у Драговољићима код Никшића. Тако више нећемо говорити Сима Милутиновић Сарајлија, но Сима Милутиновић Никшићанин!

А може се рећи да је Сима из Херцеговине, јер је Никшић тада био херцеговачки… Значи да за исто можемо казати овако и онако, како нам је драго. Памте Драговољићи дједа Симу, казује отац Миодраг, старешина Саборног храма Свети Василије Острошки у Никшићу: Посебно његови гласовити Симовићи.”

Ови подаци- да је Сима био поријеклом Никшићанин или Дробњак, могу бити мјесто утјехе Мирослава Ћосовића. Јер, ако је убијеђен да је Сима посрбио Његоша, тада то није урадио никакав извањац, већ “свој рођени Никшићанин”!

Управо зато, не би било лоше да Мирослав спроведе експеримент који ће потврдити или опозвати његову тезу. Наиме, сви знамо да је Никшић град којег је економски потпуно уништио „цар из Растока“, тако да је народ од муке полудио. Просто треба наћи Никшићанина који је истог психолошког профила као Симо, а потом му дати задатак да посрби Мирослава Ћосовића. Ако успије, Мирослављева теорија је исправна, ако не успије- тада Мирослав није Његош!

Откровење по Микрославу

Ђосовић, на крају, изводи следећи закључак о дјеловању Вука Караџића и Симе Милутиновића Сарајлије: “Сима Сарајлија је послије Вука вјероватно највећи српски националиста у историји, урадио је нешто што је (ново) српску нацију јако ојачало (можда и прејако) – посрбио је Његоша, свом талентованом ученику Његошу је уградио српску националну свијест, а Његош је потом посрбио неких милион Црногораца и направио највећи могући утицај на све Морлаке (динарске Влахе). (*1)

Ово је заиста чудесно. Не само да лелече што Његош „посрби милион Црногораца“, већ Мирослав диже дреку и пушта арлауке због неких Влаха и Морлака, које је Његош посрбио у лаганој симултанки на неко Преображење.

Ми знамо да је у временима краља Николе у Црној Гори живјело 300.000 Срба православне, муслиманске и католичке вјероисповијести. Претпоставимо да је то 300.000 „посрбљених Црногораца“. А гдје Мирослав нађе још 700.000 Црногораца које је Његош посрбио, па да изађе на тај милион којег спомену?!

Послије свих ових информација- напокон можемо насложити цјелокупни мозаик ове Мирослављеве бајке.

По Мирославу је испало да су на „посрбљавање Његоша“ пресудан утицај имала два Дробњака- Вук Караџић и Сима Милутиновић Сарајлија. Сима Сарајлија је ипак „кључни духовни вајар“ који је од Његоша направио „великосрпског великосрбина“ или „100 одсто Србинa“, што оправдано нервира Мирослава.

Надеље, Симино духовно стање је, по Ћосовићевом истраживању, било: “полулуд човјек”, „више од пола луд“, „умопомамник“, „несумњиво неуравнотежен“?! Оперaција утицаја на Његоша је трајала четири године, од којих је посрбитељ Сима потрошио чак три на скупљање народних пјесама, а успут једну на „посрбљавање Његоша“.

Потом је Његош кренуо у „акцију посрбљавањa“ грађана на све четири стране свијета. Али, прво је Његош посрбио “краља Николу и друге Петровиће”(*2), потом су на ред дошли “Његошеви и Николини сарадници и дворјани” (*2), затим “милион Црногораца” и на крају “сви Морлаци (динарски Власи)”.

Наравно, као битан детаљ се јавља следеће- иако су Црногорци и “сви Морлаци (динарски Власи)“ били неписмени, Његош их је успио посрбити својим књижевним дјелима, које они нису умјели прочитати. Нема шта, ово је супер мисао!

И ту је крај бајке познате као – Откровење по Микрославу! Онај ко вјерује у овако нешто, с моје тачке гледишта- може бити само „више од пола луд“!

Не спорећи право да се вјерује у овакве лудорије, морам напоменути да је, за разлику од неисторичара Ћосовића, историчар др Живко Андријашевић у свом озбиљном историјском огледу “Српство у Црној Гори”, рекао о експорт- импорту српске свијести следеће:

„… погрешно би било тврдити да им је (црногорским владарима из породице Петровић-Његош, оп.а.) српска свијест наметнута од некога споља или да је неки извањац унио ову свијест у Црну Гору. Напротив, српска свијест у Црној Гори изворни је црногорски производ, али се не може спорити да су за њено снажење увелико заслужни и неки извањци.“

Oд потурченог Станише Црнојевића до посрбљеног Његоша

На моје питање : „Збиља, да је, којим случајем, Сарајлија ‘потурчио’ Његоша, а Његош ‘огроман број Црногораца’ – да ли би се Мирослав гицао до неба по том поводу? Чини се да не би!“, Мирослав одговара: “Нико није могао да „потурчи“ митрополита једног народа који вјековима ратује са Турцима?!”

Мирослав као да не зна да је постојао исламизирани Станиша „Станко“ Црнојевић, трећи син чувеног Ивана Црнојевића, који је владао Црном Гором од 1513.—1530. године и био њен најсвирепији турски владар. Скендербег (Станко) Бушатлија је као санџак- бег владао Црногорским санџаком пуних седамнаест година. Да подсјетим, Његош је био Митрополит цетињски осамнаест година од 1833.- 1851.

Како је Стара Црна Гора била под Турцима два вијека, од 1499. до 1688. године, то испада да су Турци владали Старом Црном Гором још 160 година послије Скендербега Бушатлије.

Тако се поставља питање, ако дотични потурчени Скендербег, од чувених Црнојевића, заједно са Турцима који су владали подловћенском Црном Гором два вијека- није могао да потурчи Црногорце, као је могао Сарајлије за четири године скупљања народних пјесама по Црној Гори – успут посрбити Његоша, а Његош све Црногорце?! Наравно, никако!

Немa сумње, та нестабилна и произвољна конструкција је била потребна Мирославу да ублажи своју бол, и ништа више. На крају крајева, Његош је био натпросјечно интелигентан човјек, космичког пјесничког дара, пропутовао пола Европе, и за то вријеме је могао уочити и кориговати све заблуде ако их је имао.

Уосталом, ако је Мирослав мирно саопштио јавности своје „откриће“ да су Војислављевићи били Словени, а Црнојевићи и Балшићи то нису били, констатујући национални дисконтинуитет Црногораца, просто је могао то пресликати и на ову тему. Исто је тако могао мирно констатовати да је Његош био Србин, а да он, Мирослав- то није, и нико не би имао ништа против, јер је то ствар личног осјећаја, илити убјеђења самог Мирослава.

Његош је требао бити поилирчен – и све би било у реду

Сва ова Мирослављева прича око посрбљавања Његоша и Црногораца има своје основе у нечему сасвим другом. Наиме, Мирослав је у једном свом тексту ово написао:

“Његош је имао два политичка циља кад је писао Горски вијенац. Први – бескомпромисни изгон Турака са ових простора. Други – увођење Црногораца у српску нацију. Други циљ је био само допуна првог циља, јер су Сарајлија, Вук, Његош, Гарашанин и остали водећи православци са западног Балкана закључили да Турке могу избачити са Балкана само обједињени под једним именом, обједињени у једну нацију.

Вук и Сарајлија су одбацили право име које је та нација требало да носи – илирско (ми смо старошједиоци), то заједничко национално име су предлагали данашњи Хрвати који су били спремни да уђу са православцима у једну нацију, али нијесу били спремни да прихвате српско народно име, које је било потпуно скопчано са Српском црквом.” (*1)

Ето гдје искрсну разлог Мирослављевог кошмара! Дакле, овим сва Мирослављева прича о Сими Посрбитељу одлази у други план, а у први искаче информација да су се- “Сарајлија, Вук, Његош, Гарашанин и остали водећи православци са западног Балкана” договорили да буду Срби, да би у оквиру обједињене нације протјерали Турке. Одјекује ехо- Договорили!

Није чак ни проблем то што су се договорили да буду обједињени у једну нацију, већ у томе што нису одлучили да буду Илири, што је ватрена Мирослављева жеља. Јер, Мирослав каже: “Вук и Сарајлија су одбацили право име које је та нација требало да носи – илирско (ми смо старошједиоци).”

Право име је Илири, не Срби- вришти Мирослав Вуку, Његошу, Сарајлији и Гарашанину, али га они не чују! Ех, да су вожди Србијанаца и Црногораца одлучили да су по националности Илири, све би било у реду, а Мирослав се сада не би гицао у конвулзијама.

Е сад, да би исправио неправду, те поилирчио заблудјеле Србе, Мирослав је отишао у мрачне подруме библиотека да отреса прашину с староставних књига- и тражи доказе својим теоријама. Тамо га свако јутро заливају библиотекарке, да не би увенуо на путу ка том светом циљу. А могао би, попут Сава Фатића, просто да изађе пред публику и каже: “Другови, од данас нисмо више Срби и Црногорци, већ Илири”, па да му дамо френетични аплауз и поспемо цвијећем.

Иначе, с чудним убјеђењима искичмљених фанатика не спорим- Нека себе убјеђују у шта год желе. Да је Мирослав одлучио да је Наполеон, он би исто тако бодро отрчао у библиотеку да се ваља по прашини између књига, не знајући да постоје и електронске библиотеке- па да се ваља у електронима. Дакле, што се мене тиче, он може бити Црногорац, Влахбанац, Каравлах, Морлако- негрин, прихватићу му свако лично опредијељење, а за њега му нису потребни докази.

Генокрадица поплашио геноме Црногораца

Мирослав и од мене тражи да идем у подруме библиотека, да би заједно с њим видио доказе да Срби нису Срби?! Опет, кријући своје степене образовања, отприлике је завршио неку Вишу туристичку, оптужује ме што сам дипломирани инжењер?!

А његова констатација- “Грубачу чињенице нијесу потребне, он може да докаже да су 2 + 2 = 5, то за њега није никакав проблем”, ме је до суза засмијала јер је познато да је Ћосовић јавно украо Црногорцима геноме.

Наиме, у једном свом тексту Ћосовић је предоставио јавности хаплогрупе Црногораца и рекао шокантну новост:

“Можда ће за неке бити шок, али овако стоје ствари: данашњи Црногорци су генетска мјешавина Илира, односно Влаха и Арбанаса,…, док је утицај прасловенских коријена знатно мањи, не прелази 10 одсто…” (*3)

Потом је објаснио: ”Дакле, два доминантна маркера у узорцима из Црне Горе су влашки И2а (П37.2) са 29.2 одсто и арбанашки Е1б1б – М215 са 27 одсто”. Затим наставио да “хаплогрупе келтског поријекла Р1б има 9.4 одсто,…, словенске Р1а – 7.4 одсто,…, Ј2а и Ј2б са укупно 9.2 одсто- које су резултат утицаја – Османског царства”.(*3)

Сабирајући те проценте: 29.2+ 27+ 9.4+ 7.4+ 9.2= 82.2, долазимо до закључка да недостаје 17,8 одсто генома. На моје инсистирање да предостави комплетне резултате, Ћосовић је одговарао ћутањем. На моју оптужбу да је сакрио цјелокупну информацију, Ћосовић ми је у револту рекао: “Ја сам сакрио тих 17%? Нијесам богоми,.., ти си се уфатио за сламку. Ђе се, ђе су, сакрио си их, ђе су…?”

Елем, ја сам чуо за коњокрадице и овцекрадице. Чуо сам и од Ранка Кривокапића да је врх ДПС-а у виду мита “поплашио” 800. милиона еура народног новца приликом приватизације КАП-а. Али, први пут видим да постоје и генокрадице, или геномокрадице.

И не само то, на основу фалсификованих података и неправиног тумачења „Теорије о хаплогрупама“, Ћосовић је закључио: “Генетика је доказала да нијесмо Словени (самим тим ни Срби).”

Да бих показао Ћосовићу колико је залутао, навео сам му да је према истраживању Battaglia 2008, установљено да грађани Албаније имају „арбанашке хаплогрупе“ Е1б1б само 25,5 одсто. (*4) Тако испада да 74.8 одсто Албанца нема албанске коријене.

Тумачено по Мирослављевој концепцији- произилази да Албанци нису Албанци! И додатно, упоређујући хаплогрупе Албанаца и Црногораца, а све то тумачећи по Мирослављевој чудној антилогици- испало је да су Црногорци већи Албанци од Албанаца, а Албанци већи Словени од Црногораца. (*4)

На овај очигледни апсурд и лудило, Ћосовић је одговорио ћутањем, јер- шта има да се каже на очигледност да се запетљао и провалио? Наравно, то не значи да неће искочити из грма и замуцати- хајдемо да разговарамо на научној основи. Научној основи?! На научној основи посматрати параноидне идеолошке башибозуке?

Референце:

(*1) (Мирослав Ћосовић, Какав је утицај Симо Сарајлија имао на Његоша?, Аналитика, 05. 01. 2017.)
(*2) (Мирослав Ћосовић, Сима Сарајлија Петру Другом: Српство стигло на Цетиње!, Аналитика, 30. 12. 2015)
(*3) (Мирослав Ћосовић, Словени само у траговима, Аналитика, 13. јун 2012.)
(*4) (Војин Грубач, Генетика гувна: Мирослављев колајдер потврдио влахбански бозон!, ИН4С, 24. јун, 2015.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: