Бивши агент ФБИ открива 5 најчешћих заблуда о говору тела
Говор тела је одувек привлачио пажњу јавности и изазивао бројне митове. Многи верују да се из покрета, израза лица или држања може открити да ли неко лаже, али Џо Наваро, бивши агент ФБИ упозорава да је људско понашање много сложеније. Од неправилног тумачења полиграфа до фиктивних „типова личности“ по гестовима, већина популарних тврдњи о невербалној комуникацији нема научну подлогу, а овај стручњак издваја пет највећих заблуда:
Лаж се може препознати по спољним знацима
Иако многи верују да је могуће докучити да ли нас неко лаже само према његовом говору тела, стручњаци тврде да је то потпуна заблуда. Не постоји поуздан начин да се лаж открије само на основу говора тела, а ову тезу потврдио је и амерички психолог Пол Екман, који у студијама наводи да ниједан невербални сигнал није довољан да се разликује истина од обмане.
Једна новија студија, која је користила технологију праћења израза лица, такође је показала да су невербални знаци – попут покрета очију, додиривања лица или избегавања погледа – непоуздани показатељи лагања. Људи често погрешно тумаче обичан стрес, нервозу или несигурност као доказ да неко лаже.
Детектор лажи увек „ухвати“ обману
Ово је још један мит – иако звучи убедљиво, полиграф не открива стварне лажи, већ само физиолошке реакције као што су убрзан пулс, знојење или промене у дисању. Научници већ дуго указују да је тачност полиграфа упитна, а још 2003. године група водећих америчких истраживача истакла је да су докази о поузданости ове методе „фрагментарни и недовољно научно поткрепљени“.
Америчко психолошко удружење наводи да не постоје универзални физиолошки обрасци који означавају лаж – јер искрена особа може бити анксиозна док говори истину, док неко ко лаже може остати потпуно миран.
93 одсто комуникације је невербално
Ова чувена бројка један је од најпопуларнијих митова у савременој психологији. Потиче од погрешног тумачења експеримента психолога Алберта Мехрабијана из 1967. године: У оригиналном истраживању, бројка од 93 одсто односила се само на експериментални задатак у ком су испитаници користили једну једину реч за изражавање емоција, а не на целокупну људску комуникацију.
Наваро упозорава да је говор тела важан, али никако не чини већину наше комуникације. Тон гласа, речи, контекст и културне разлике једнако су значајни у разумевању људи.
